ROMANI

Devet priča u kojima pisac otvara temu sećanja i neumoljivog proticanja vremena u ružnom, gotovo magijskom doživljaju i iskustvu ljudskog postojanja. Bivši agent Nemačke Demokratske Republike, koji je godinama špijunirao Bertolda Brehta, besciljno luta Berlinom, dok na kraju ne stigne do piščevog groba da bi mu poverio svoju tajnu. U turističkom gradiću na obali, italijanski oficir, koji je na Kosovu bio žrtva osiromašenog uranijuma, podučava jednu devojčicu veštini proricanja budućnosti uz pomoć oblaka. Jedan čovek koji zavarava samoću sam sebi pričajući priče, postaje protagonista događaja koji je izmislio jedne besane noći.

Izuzetne pripovesti, koje na nezaboravan način ulaze u našu maštu, premda ne pripadaju području mašte, već su deo jedne stvarnosti čiju smo šifru možda izgubili.

Slika (ali i fotografija), koju često srećemo u prozi Antonija Tabukija, u izvesnim slučajevima čini okosnicu nekih njegovih najpoznatijih knjiga: setimo se samo ključne uloge Velaskezovih Las Meninas u zbirci Igra ogledala, Bošovog Iskušenja Svetog Antonija u Crnom anđelu ili fresaka Beata Anđelika u knjizi Krilata bića Beata Anđelika. Ali slika za Tabukija predstavlja i neposrednu inspiraciju. U knjizi Ilustrovane priče sabrani su tekstovi nastali kao rezultat utiska koji je na pisca ostavila izvesna slika, ili fotografija, ili pak skulptura... Tabuki, čini se, daje prednost figurativnoj umetnosti, odnosno umetnicima koji „pripovedaju“, iako je, zapravo, izvestan broj briljantnih tekstova inspirisan apstraktnim ili konceptualnim slikarstvom.
Iz pogovora Tee Rimini

U jednom neprekidnom putovanju koje se raspliće od Indije do Brazila, od Meksika do Italije i njegovog toliko voljenog Portugala, glas Antonija Tabukija uči nas da putovanje nikada nije samo jednostavno otkrivanje nekog mesta. Putovanje je odlazak, boravak, napuštanje. Putovanje je sposobnost da tokom boravka posmatramo svet oko sebe i da uspemo da povežemo osobe sa mestima. Putovanje čine osobe, imena, kuće, mesto boravka ali i knjige i priče.
Kaže Antonio Tabuki: „Putnik sam koji nikada nije putovao da bi o tome pisao, što mi se uvek činilo budalasto. To je isto kao kad bi neko hteo da se zaljubi kako bi napisao knjigu o ljubavi“. Tabuki nas s kraljevskom ljubaznošću prati na putu saznavanja i prepoznavanja mesta na jednoj jedinstvenoj mapi, naravno, ali prijemčivoj zbog prepoznatljivog jezika pripovedanja. Mapi koja se rado otvara „drugim“ formama putovanja – pregled fantastičnih gradova pisaca, čitanja Stivensona, tajanstvena rečenica ujaka pred freskama Blaženog Anđelika, planine Ese de Keiroša, Ungaretijev Egipat, podsećanje na Amazoniju preko predivne knjige kao što je Utroba univerzuma. U oba slučaja – i u stvarnim putovanjima i u onima koje je podstakla književnost – Tabuki nas poziva da vidimo i da ostanemo, da se krećemo i da se vratimo. Svaki put sastanak je iznenađenje, jer svet je uvek negde drugde, otkrivanje sebe samih preko drugih