ROMANI

Na drugoj strani, Pekićevi dnevnici oličavaju poetičke osnove njegove književnosti i put do njegovog dela.I iz dnevnika objavljenih za piščevog života i iz dnevnika koji su stigli iz piščeve ostavštine jasno je vidljivo da je to žanr koji Pekić doživljava kao pripremu za pisanje, stvaralačku laboratoriju i priliku da u punoj koncentraciji, pred samim sobom, raspravi i preispita teme i ideje teme svojih budućih knjiga. Utoliko je dnevnik za Pekića majeutička forma u kojoj se presabiraju i suočavaju izvori i činjenice, razmatraju poetičke ideje koje će biti ugrađene u knjigu u nastajanju i uspostavljaju njeni tematski stubovi na kojima će počivati čitav ispripovedani svet. Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za CRNOBERZIJANCE", tako započinje piščeva beleška iz dnevnika iz 1978. godine. U najdubljem saglasju sa ovim piščevim karakterističnim postupkom oblikovanja jedne književne teme, koju obavezno prati i mala lična istorija njenog nastanka, jeste esej Pretvaranje maske u lice ili o rizicima simulacije koji za svoju osnovu ima dnevnički zapis iz 1975. godine. Radeći na Crnoberzijancima, iskopao sam iz Dnevnika klasičan primer građanske mimikrije", piše Pekić, da bi, potom, u tom eseju izložio tipičan primer dnevnika kao osnovnog izvora svojih književnih tematizacija. I mada s pekićevskom ironijom govori u pojedinim esejima i u dnevnicima i o samom dnevniku, ističući njegovu subjektivnost i i njegovu interpretativnost koja se sukobljava sa očekivanom autentičnošću, govoreći čak da je dnevnik „slika jednog života KAKAV BI TREBALO DA BUDE, a ne kakav JESTE" (u eseju Razmišljanja u liftu' ili dnevnik kao slika života kakav bi mogao da bude"), dnevnik je kod Pekića veliko skladište tema i ideja, on je za pisca najvažniji izvor grade, njemu se pisac poverava da bi proverio svoja sećanja ili da bi u proživljenom iskustvu, sačuvanom upravo zahvaljujući dnevnicima, otkrio potvrdu za uverljivost ispričanog sveta. Godine koje su pojeli skakavci oživljavaju u dnevnicima kao vreme spaseno u pisanju i mišljenju.

Čitavi tomovi Pekićeve dnevničke zaostavštine jesu, zapravo, neobične istorije o nastanku pojedinih piščevih knjiga. Uzmimo, kao primer, obimne knjige U traganju za Zlatnim runom (1997; 2007) ili Radanje Atlantide (1996) u kojima pisac podrobno, iz dana u dan, izlaže nastanak svojih knjiga Zlatno runo i Atlantida od prikupljanja građe i ukrštanja izvora, preko autopoetičkih traktata i rasprava, sve do temeljnih i detaljnih nacrta svojih knjiga. Knjige kakve su ovi Pekićevi autopoetički dnevnici praktično I ne postoje u istoriji srpske književnosti, barem ne u tom obimu i u toj vrsti poetičke nedvosmislenosti i tematske konstrukcije.

Proveravajući svoje društvene ideje i smisao vlastitog angažmana, Pekić dnevnicima, kao u kakvoj analitičkoj laboratoriji, zapisuje i ostavlja tragove jednog vremena, uvek nastojeći da to vreme prožme potrebnim razumevanjem. To je pogotovu karakteristično u onim dnevnicima u kojima Pekić piše povodom političkih tema ili povodom ideoloških himera vlastitog vremena.Jasan kritički angažman u Pekićevim dnevnicima biva produbljen ironijskom svešću koja političko i istorijsko vreme svodi na dimenzije i smisao ljudskog vremena. Razmatrajući političke i ideološke manipulacije poretka koji se objavljivao kao istorijska nužnost, čak i kao naučna istina i sami smisao civilizacijskog razvoja Pekić u dnevnicima oblikuje pronicljivu esejističku arheologiju vlastitog dobu.
Pisani iz dana u dan (u Pekićevom slučaju, u poslednjoj deceniji njegovog života čak i govoreni iz dana u dan, odnosno izgovarani u diktafon), dnevnici, kada prođe vreme, postaju istorijski izvor prvog reda po kome se mogu pre poznavati geološki slojevi vremena koje analiziraju tako potanko, iz prve ruke i iz neposredne blizine. U slučaju Pekićevih dnevnika to važi utoliko više ako imamo na umu njihov vremenski raspon i činjenicu da oni svojim tematskim obuhvatom pokrivaju gotovo čitavu drugu polovinu XX veka, a potom, i ništa manje, analitičku usredsređenost s kojom pisac slika društveni i politička život vremena koje je bilo njegovi jedini dani. Pekić, recimo to i tako, nije nipošto slučajni saputnik, ni usputni komentator, on je svedok iz matice dogadaja, suštinski zainteresovan da prozre i događaje dana i duh epohe. Otuda značajan deo njegovih dnevnika predstavlja susret sa činjenicama političke istorije i političke svakodnevice, uz jasnu svest izraženu i u jednom dnevničkom zapisu iz ranijih godina: „Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se s gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar."

Dnevnici Borislav Pekića liče na ogromnu i razudenu, u mnogo čemu novu i izmenjenu književnu formu koja u sebi integriše žanrove I činjenice, primere i dokumenta, marginalije i moralije, kao i razmišljanja o književnosti I stvarnosti o nastajanju pojedinih dela i o građi i postupcima kojima se do tih dela dolazi, o istoriji i politici, o zatvorskim godinama i o “izlasku unutra”.Dnenik vodim, s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške, potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao na samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat (kao da je taj Dnevni sav moj život, i da sam van njega mrtav), eksperimentišući samoposmatranje kaže Pekić u uvodnoj belešci za knjigu Tamo gde loze plaču, da bi se ubrzo potom kaže posvetio samosvesnoj rekapitulaciji vlastitog pisanja dnevnika. Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakovrsnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik, potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sama literatura o životu. Povezujući na ovakav način život i literaturu. Pekić iznova ističe i značaj dnevnika kao žanra i kao sredstva za razumevanje sveta. Upravo to ”u užem smislu ne ulazi” u dnevnik kao oblik pisanja predstavija u Pekićevom slučaju ključni razlog nastanka dnevnika i njegov najvažniji deo.

Pekićeva zaostavština, obimna gotovo kao i samo za života objavljeno piščevo delo, pokazala je sav obim i raspon njegovog dnevničkog opusa. Beležeći i pamteći, opisujući svoj život i prilike u kojima je živeo, ali i svoju književnost i utvrđujući dela koja će tek nastati, Pekić je ispisao nezaobilaznu, beskrajnu priču o jednom životu posvećenom književnosti i idejama koje je postojano zastupao i u literaturi i u stvarnosti. U tim dnevnicima može se pratiti piščev građanski angažman i izvrsna analiza srpskih i, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, britanskih društvenih i političkih prilika. Ovo društveno i istorijsko vreme u Pekićevim dnevnicima stiče prvorazredno svedočanstvo koje ispisuje zainteresovani, analitični, ironični i pronicljivi svedok, posmatrač i učesnik.Da bi napisao sve što je imao potrebu da kaže, Pekić, možda najplodniji pisac srpske književnosti, morao je da koristi i neke pogodnosti usmenih žanrova: ono što je napisano moralo je često da bude prethodno izgovoreno u diktafon. Tako je pogotovu bilo s dnevnicima. Ritam trake, s koje je skinut samo deo Pekićevog pisanja, mogao bi da se uzme kao izraz piščeve potrebe za pisanjem i njegove posvećenosti književnosti. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene kaže se u piščevim dnevnicima. Da nije bilo koriscenja usmenih žanrova, mnoga piščeva dela ne bi došla do književnosti najviše pismenosti.

U književnosti Borislava Pekića dnevnici su osnova za priče i romane, drame i eseje. U podrazumevanoj relaciji mišljenje i pisanje dnevnici se, u Pekićevom autorskom slučaju, umeću kao treči međučlan. Oni, naime, prethode pisanju drugih žanrova: u njima se proverava piščevo književno i kritičko mišljenje, književne teme i razumevanje sveta, poetika i politika, istorija koja se, potom preispituje i slaže u piščevoj prozi.
Pekić nimalo ne taji ovaj redosled, niti ulogu i značaj dnevnika u nastanku i oblikovanju sopstvene književnosti. Dovoljno je pogledati završni, 12. tom Pekićevih Sabranih dela iz 1984. godine, objavljen pod naslovom Tamo gde loze plaču, da bi se videlo ne samo koliko je pisac pisao dnevnike i držao do njih, da ih je smatrao sastavnim delom svog voluminoznog opusa u nastajanju, već i koliko je piščevih eseja nastalo na temelju ranijih dnevničkih zapisa. Čak bi se moglo reći da najveći broj eseja koje je Pekić uopšte napisao jesu samo razvijenije forme prethodnih dnevničkih zapisa. U mnogim od piščevih eseja ti dnevnički zapisi ili njihovi fragmenti nalaze se na samom početku kao neskriveno polazište koje se razvija, produbljuje ili se s njim stupa u dijalog.

Pekićeva korespondencija predstavlja bogatu i neulepšanu hroniku glavnih književnih tokova u srpskoj književnosti toga doba, autentičnu, dosta privatnu, jarko lično obojenu, ali istinitu i neposrednu hroniku epohe...

Čitalac koji čita ta pisma ulazi u jednu uskomešanu galeriju portreta, među pisce koji su u rasutom nevremenu bili nosioci književnih ideja i javnog mišljenja, zastave književnih škola i majstori javne igre, vaspitači ukusa i oslonci duhovne kulture - pokretljivi, nestalni čas blistavi, čas mračni atomi u uskovitlanom prostoru kojim je plovila Pekićeva gromadna zvezdana galaksija, sačinjena od bezbroj izgovorenih i napisanih reči u kojima se ostvario njegov život.

Iz predgovora Predraga Palavestre

"Pekićeva korespondencija predstavlja bogatu i neulepšanu hroniku glavnih književnih tokova u srpskoj književnostitoga doba, autentičnu, dosta privatnu, jarko lično obojenu, ali istinitu i neposrednu hroniku epohe... Čitalac koji čita ta pisma ulazi u jednu uskomešanu galeriju portreta, među pisce koji su u rasutom nevremenu bili nosioci književnih ideja i javnog mišljenja, zastave književnih škola i majstori javne igre, vaspitači ukusa i oslonci duhovne kulture - pokretljivi, nestalni čas blistavi, čas mračni atomi u uskovitlanom prostoru kojim je plovila Pekićeva gromadna zvezdana galaksija, sačinjena od bezbroj izgovorenih i napisanih reči u kojima se ostvario njegov život."

Iz predgovora Predraga Palavestre

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

Dnevničke beleške jednog od najboljih srpskih pisaca XX veka. Dnevnici počinju 1948. godinom, po mnogo čemu značajnom i prelomnom za mnoge stanovnike Titove Jugoslavije, a završavaju se zapisima iz oktobra 1985. godine. Ovu fascinantnu istoriju jednog uzbudljivog i ispunjenog životaSlužbeni glasnik će objaviti u pet tomova.

Dnevničke beleške jednog od najboljih srpskih pisaca XX veka. Dnevnici počinju 1948. godinom, po mnogo čemu značajnom i prelomnom za mnoge stanovnike Titove Jugoslavije, a završavaju se zapisima iz oktobra 1985. godine. Ovu fascinantnu istoriju jednog uzbudljivog i ispunjenog životaSlužbeni glasnik će objaviti u pet tomova.

Drama U Edenu, na Istoku doživela je pet postavki i na desetine izvođenja u poslednjih 40 godina.

„Pozorišni čin je, zapravo, tajna vaskrsenja. Kad su moji komadi u pitanju on se, imajući i funkciju hitne pomoći, podudara sa veštačkim disanjem koje beznadežnom utopljeniku vraća vitalitet. Pišem i dalje drame, imajući to u vidu.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima...

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

„A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić

Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom – specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ – završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha – Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije.

„Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugom iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške... kriške zatrovanog voća.“ - Borislav Pekić

Arsenije Njegovan, kućevlasnik, rentijer i veleposednik, zaljubljen je u svoje kuće koje naziva imenima žena. Odlazeći na aukciju za kuću Nike, koju je iznad svega želeo, 27. marta 1941. zabasaće na demonstracije protiv potpisivanja Trojnog pakta i stradaće, kao protivnik ili pristalica – ni sam nije mogao tačno da razluči dok su ga žandari prebijenog vadili iz slivnika. Godinama ne izlazi iz kuće gledajući dvogledom sa prozora kako se razvija Novi Beograd na drugoj obali reke. Iz svoje izmaštane stvarnosti, projekcije svoje posedničko-trgovačke strasti i istorijskih trauma, ne znajući da mu je sve oduzeto, stvara lični odnos prema istoriji i iskrivljenu sliku sveta i odlučuje da krene u hodočašće gradom. Ali, od 27. marta 1941. kao da se ništa nije promenilo: Arsenije upada u studentske demonstracije 1968. kod novobeogradskog podvožnjaka...

Autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku.

Kultna predstava Korešpodencija imala je 300 izvođenja za 24 godine.

„Najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda odem u pozorište i gledam – Umetnost.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima...

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)

„Oprosti onima za koje veruješ da su te izdali. Najčešće je to bio neko – drugi… Ne veruj da ćeš ih ubediti da si nevin, čak i ako jesi. Dovoljno je ako postigneš da ti poveruju kako si sam kriv.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega.

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)

„Ne budi čuvar brata svojega, ni sudija mu, ni protiv njega svedok. Ne budi još jedan koji ga je zatvorio… Ničeg se ne plaši, ni od čeg ne strahuj. Najgore u strahu, sam je – strah. Sve ostalo je lakše.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega.

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)

„Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnja-vaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega.

Dve novele Borislava Pekića Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani spaja to što im je glavni junak samac u kome se ogledaju sve društvene i duhovne traume. Pokušaj prevazilaženja sopstvene sudbine neminovno vodi osobenoj životnoj dramaturgiji i pokreće niz pitanja o smislu života i smrti, moralu i sudbinskoj datosti.
_________

Ikar Gubelkijan, „leteći Jermenin“, prvak u umetničkom klizanju u vreme fašizma, vežba svoj dar do savršenstva, negujući istovremeno taštinu i moralnu otupelost. Time ne postaje ni veći umetnik ni manji čovek. On jednostavno nestaje kako mu život gubi smisao, a ljudski kapaciteti se umanjuju. Umetnost u ovoj noveli nije prikazana kao stremljenje ka uzvišenom već kao azil, mesto gde se može skloniti od sveta ali ne i od pitanja koja čovek sebi postavlja upravo zbog sveta od koga misli da je pobegao.

Andrija A. Gavrilović, emigrant u Zapadnoj Nemačkoj pedesetih godina XX veka, pokušava da svoj spokoj nađe u starom kraju. Njegova molba za sahranu na teritoriji FNRJ, inspirisana Odbranom Sokratovom, neobična je novela o emigrantskoj sudbini i tragovima bivšeg života kojem Gavrilović pokušava da se bar u smrti vrati. Ispisujući memoare, Gavrilović će kao običan čovek iz naroda opisati tragiku postojanja i odnos prema društvenom licemerju u svim društvenim sistemima.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„Povest grbače je naličje političke povesti. Istorija politike piše se na nečijoj grbači. A istorija grbače? Ona se ne piše. Živi se...“ Borislav Pekić

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„Istorija ima vrednosti samo za narode kojima tek predstoji. Za one što su je imali, više je od štete nego od koristi. Pretvara se u iluziju koja se skupo plaća.“ Borislav Pekić

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?“ Borislav Pekić

"Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za građanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju."

Postoje li velike ideje zbog kojih vredi ubijati?

Nijedan život nije tako mali i beznačajan da se ubica kasnije ne bi kajao zbog njega...

„Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“ Borislav Pekić

Dr Konrad Rutkowski, nakon posete jednom dalmatinskom gradiću, pokušava da opravda svoje postupke kada je, kao SS-oficir za vreme II svetskog rata, poslao jednog nevinog gradskog činovnika na vešala i na smrt pretukao jednog zatvorenika. Posle dvadeset i dve godine proganjaju ga aveti prošlosti i on u pismima pokušava da istraži korene zla u sebi i oko sebe i pronađe onu tanku granicu preko koje čovek prelazi u nečoveka.

Nemir u kome se prošlost vraća kao vampir ispisuje unutrašnju dramu Rutkowskog, i kroz neverovatan zaplet ideja od Platona do Wittgensteina, pokreće uvek aktuelno pitanje o ličnoj i kolektivnoj krivici, ličnom i kolektivnom odnosu prema „istorijskoj istini“, koja predstavlja vampira koga on želi da ućutka.

Živimo u vremenu čuda u kome su čuda okrenuta protiv čoveka.

„Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost.“ Borislav Pekić

Okvir ovog Pekićevog maestralnog romana, sastavljenog iz priča, su biblijski motivi Isusovih čuda u Judeji. Sa poetičnom dijalektikom ona su izokrenuta u svoju suprotnost sa puno humora ali i duboke empatije za ljudsku patnju, ljubav i sudbinu. Leprozna žena je isceljena ali nije prihvaćena više nigde, slepi čovek progleda ali vidi svet i zgađen sam sebi kopa oči, mutavac kada progovori o onome što je uvek mislio biva razapet na krst. Složeno i slojevito delo na slikovit način ukazuje na isključivost ideologija, dogmi i doktrina, gde iz najvećeg nametnutog dobra proističu najveće nevolje. Na magičan način uvedeni smo u svet daleke prošlosti gde ideološka zagriženost i netrpeljivost bilo koje dve suprostavljene snage pokazuje iste osobine kao i u bilo koje doba ljudske istorije. Ideološka polarizacija zrači svojom porukom sve do današnjih dana.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

„Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela… Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi… Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut… Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni… Ima ljudi čiji je život trag u vodi... “
Borislav Pekić

Novi Jerusalim je zbirka priča široke vremenske perspektive, ali i veoma široke perspektive karaktera; od ljudi koji stvaraju svet i novi sadržaj do onih koji ruše. Karakteri u sebi nose, kao dominantnu osobinu, pečat i lik vremena, kao sudbinu, iskušenje i tragiku postojanja. Svakom junaku Pekić je odredio jedan od osnovnih elemenata – metal, zemlju, vatru, vazduh, vodu …

Kada osmotrimo vremenski raspon koji pripovetke iz Novog Jerusalima obuhvataju (a to je luk od ranog srednjeg veka do daleke, antiutopijske budućnosti), možemo reći da „hronika“ u datom slučaju označava integralni letopis sveta.
U Novom Jerusalimu cela istorija je u stvari gotska hronika, beskrajni niz tajnovitih, tragički osenčenih sudbina. Preispitujući i kreativno nadograđujući neke karakteristike upravo tog i tako odabranog žanra Borislav Pekić ispunio ga je smislom za koji možemo reći da podjednako pripada svima nama, da je univerzalan. A tamo gde se govori o univerzalnom, tamo govori istinska, najviša umetnost.
Mihajlo Pantić

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Kraj je samo početak...

Ako smo ovu knjigu u vremenima njenog nastanka gledali kao naučnu-fantastiku, danas možemo da je posmatramo kao blisku budućnost.

„Zemlja se zvala Arnos. Opet je 1999, i mladić Arno čeka devojku Marie-Louise na pašnjaku koga je zvao Zeleni Kraj. Očekuje se smak sveta kada bude pomračenje sunca 6. jula 1999. Vreme će i dalje postojati ali neće postojati ljudi...“
Borislav Pekić

Roman 1999. je treći i poslednji deo Pekićeve poznate antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. To je kentaurski hibrid zbirke pripovedaka i romana, u kome se kroz neizračunjivo vreme spajaju rađanje, lutanje i smrt jedne komete. Slutnja propasti civilizacije na pragu samouništenja njenim tragičnim junacima daje simboličke obrise poslednjih bića na opustošenoj planeti. Ova dramatična priča u različitim junacima prepoznaće istu sudbinu, i kroz pet priča i pet čovečanstava udaljenih milonima godina sjediniti ih u zajedničku kataklizmu. „Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već androidi...“

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan.

Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili.

Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma...

U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije.