ROMANI

Priča o mom životu je željno očekivana knjiga Gabrijela Garsije Markesa, sveobuhvatno prisećanje vremena koje je ostavilo presudan trag u njegovom životu. U ovoj strastvenoj pripovesti, kolumbijski nobelovac otelovljuje sopstvene uspomene na rano detinjstvo i mladost, tokom kojih će formirati svoj imaginarijum i kreirati poprište za neke od najznačajnijih priča i romana napisanih na španskom jeziku.

Pred čitaocima je roman o životu Gabrijela Garsije Markesa, kroz čije stranice autor polako i slojevito otkriva odjeke ličnosti i istorijskih trenutaka kojima obiluju njegova najpoznatija dela: Sto godina samoće, Ljubav u doba kolere, Pukovniku nema ko da piše ili Hronika najavljene smrti.

Ovi nesvakidašnji memoari su vodič za čitanje celokupnog opusa slavnog kolumbijskog pisca i neprikosnoveni priručnik za osvetljavanje njegovih nezaboravnih epizoda, koje sada dobijaju sasvim novu perspektivu.

O autoru:

Gabrijel Garsija Markes (1927−2014), rođen u Kolumbiji, jedna je od najznačajnijih i najuticajnijih figura svetske književnosti. Intelektualac koji se bavio velikim problemima našeg vremena, a pre svega temama koje su uticale na njegovu domovinu i celu Latinsku Ameriku, bio je romanopisac, esejista, pripovedač i novinar, što mu je bilo prvo zanimanje i, uz film, jedno od njegovih glavnih interesovanja, o čemu svedoči njegov rad u Fondaciji za novo novinarstvo (Meksiko) i Međunarodnoj školi za film i televiziju (Kuba).

Kao najveća figura takozvanog magičnog realizma, zapravo je bio tvorac jednog od najgušćih narativnih svetova u oblasti književnosti na španskom jeziku.

Među njegovim delima ističu se romani Sto godina samoće, Pukovniku nema ko da piše, Hronika najavljene smrti, Ljubav u doba kolere i Patrijarhova jesen; knjige priča Sahrana Velike mame i Dvanaest hodočasničkih priča, kao i reportaže Priča brodolomnika, koja je u nastavcima objavljivana u listu El Espectador, a kasnije publikovana i u formi knjige. Godine 1982. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Godine 2002. objavljen je prvi i poslednji deo njegove autobiografije, Priča o mom životu.

Ana Magdalena Bać živi mirnim, uređenim, porodičnim životom. Ima muža i dvoje dece, i svake godine, istog avgustovskog dana, odlazi trajektom do ostrva na kom je njena majka tražila da bude sahranjena da odnese gladiole na njen grob. Te posete ostrvu neočekivano u njoj bude neodoljivu potrebu da makar te jedne noći u godini postane druga žena. U miljeu karipskih zavodnika, vlažnih i toplih noći, senzualne muzike, i oštrog kontrasta između turizma i bede, u svom poslednjem, posthumno objavljenom romanu, Gabrijel Garsija Markes govori o ljubavi u zrelim godinama, o želji, životu i samospoznaji, kao i tome da nikoga suštinski ne poznajemo i da neke tajne, hteli-ne hteli, nosimo sa sobom u grob. Deset godina nakon što smo pomislili da to više nikad neće biti moguće, imamo priliku da uživamo u novootkrivenom dragulju voljenog kolumbijskog nobelovca.

Prošle su pedeset dve godine otkako su Vargas Ljosa i Markes, dva latinoamerička romanopisca koja su još uvek bila mlada, u Limi vodili ovaj veoma neobičan razgovor koji će čitalac uskoro imati pred sobom. Veoma neobičan, jer u njemu nema nijedne važne reči koja se u međuvremenu nije drastično promenila. Naslov razgovora, Roman u Latinskoj Americi, deluje neutralno, kao jednostavan i jasan opis, ali odmah postajemo svesni da ni roman, ni Latinska Amerika, a pogotovo latinoamerički roman, nisu ono isto o čemu su Vargas Ljosa i Garsija Markes razgovarali u septembru 1967. A tako je, obratite pažnju, upravo zbog toga što su se dogodili Vargas Ljosa i Garsija Markes: jer je ovih pola veka bio period uspeha i uticaja Sto godina samoće, nezimerne ambicioznosti Razgovora u katedrali, čudesa naše tradicije koja predstavljaju Hronika najavljene smrti i Rat za smak sveta; jer ovih pola veka je, takođe, vreme preobražaja našeg političkog sveta (od slučajeva Padilje i Pinočea do fudžimorizma i dugovečnosti Fidela Kastra), a u svakom od njih bila su prisutna ova dva romanopisca. Borhes, o kome se često govori u ovom razgovoru, zauvek je postavio tu ideju u svojoj priči „Pjer Menar, autor Don Kihota“: prolazak vremena – i to njegovo čudesno otelotvorenje u vidu knjiga koje pišemo – menja reči.

Ovo je jedan od najproduktivnijih načina čitanja ovog razgovora. Za nas čitaoce i romanopisce, reči koje su se 1967. koristile kako bi se opisao taj istorijski trenutak više ne postoje: uništene su i ponovo stvorene tokom godina, i mi ih danas ne koristimo na isti način na koji su ih koristili oni.

„Garsija Markes je u novinarstvu ispekao zanat pričanja priča pokazujući da je izvanredan majstor.“ Guardian

Kako se kalio nobelovac — tako bi najkraće mogla da se opiše ova antologija od pedeset članaka, hronika i kolumni koje obuhvataju trideset i četiri godine novinarskog rada Garsije Markesa. Novinar iz koga od početka izranja genijalni pisac nateraće nas da o ponečemu razmislimo, da ostanemo bez daha prateći priču, da prisustvujemo prelomnim istorijskim događajima, da uronimo u magičnu realnost Kariba, među duhove predaka koji premeštaju ljude u snu ili da upoznamo tajanstvenu damu koja spasava putnike od nesreća. Putovaćemo i od Južne Amerike preko Italije i Francuske do Mađarske pedesetih godina prošlog veka. S njim ćemo se na vrlo poseban način baviti književnošću, književnicima i kritičarima. Najzad, dobijamo neverovatnu priliku da pročitamo začetke romana Sto godina samoće, kao i da prepoznamo klicu njegovog govora povodom dodele Nobelove nagrade. I na kraju ćemo shvatiti da magični realizam možda i nije toliko magičan koliko je čarobna reč Garsije Markesa.

„Kao Čarls Dikens, Mark Tven i Ernest Hemingvej, Garsija Markes, titan književnosti XX veka, usavršio je svoje književno umeće kao reporter, pre nego što se pretvorio u slavnog romanopisca.“ Newsweek

„Bio je đavolski novinar ukrcan na brod knjiga, doživljaja i besanice. Njegovi radovi su deo genealogije onog najboljeg u tom zanimanju.“ El Mundo

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

„S puta po Istočnoj Evropi“ je hronika, svedočenje s putovanja po socijalističkim zemljama na koje se mladi Gabrijel Garsija Markes otisnuo pedesetih godina. Na ovim će stranicama čitalac naći, skupa sa zapažanjima Markesovih saputnika, lucidnu analizu društvenih i političkih događaja jedne epohe, ne sasvim lišenu ironije.

Njegovo putovanje komunističkom enklavom započinje u Istočnoj Nemačkoj i nastavlja se kroz Čehoslovačku, Poljsku, Mađarsku i nekadašnji Sovjetski Savez. Tu će pokušati da strgne veo koji skriva istinsko lice komunizma čiji je ideološki tvorac Lenjin: i otkriće nam jedan kafkijanski režim koji preplašeni narod, već sasvim pomiren sa sopstvenom sudbinom, gotovo i ne dovodi u pitanje.

Ova reportaža – pisana i objavljivana u nastavcima u isto vreme kad i legendarna „Priča brodolomnika“ – još jedan je dragocen primer ozbiljnog istraživačkog rada, istorijske tačnosti i verodostojnosti iznetih činjenica, na čemu zapravo i počiva vrhunsko novinarstvo. Uz svoju neporecivu književnu maestralnost, Markes iznova demonstrira onu istinsku i najdublju težnju svog poziva: da ispriča dobru priču.

„Nisam želeo da upoznajem našminkan i začešljan Sovjetski Savez, koji se doterao da bi dočekao goste. Zemlje, kao i žene, treba upoznati u zoru, kad se tek probude i ustanu iz kreveta.“
Gabrijel Garsija Markes

Ovaj roman, već legendaran u analima svetske književnosti, jedna od najzanimljivijih književnih avantura našeg veka. Milioni kopija Sto godina samoće na svim jezicima i Nobelova nagrada za književnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta – i kako voli da kaže pisac – najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

Ova izuzetna knjiga sadrži kratku priču s istovetnim naslovom, kao i drugih šest priča, od kojih su sve, osim jedne, napisane u vreme pune spisateljske zrelosti pisca. Bile su to godine kada je Makondo otvorio vrata magijskom realizmu. Cedna Erendira i njena bezdušna baba ovaploćuju nevinost i zlo, ljubav i izopačenost, a priča istovremeno podseća na srednjovekovne pohode, provansalske ili trubadurske napeve, mada, kao i uvek, zaronjene u taj zgusnu­ti i plodni svet Kariba.

Zao čas je kucnuo za žitelje neimenovanog mesta na obalama reke koja ih, nakon razdoblja tropskih kiša sa neba, još i po zemlji plavi, a njima sve­jedno vrućina. Nevolja, međutim, nije samo u toj zgusnutoj prirodi koja ostavlja malo prostora izvan mrzovolje. Mestom je inače zavladao prisilan mir nakon ko zna više kojeg grašanskog rata, ali jedan meštanin ubija drugog jer je, na osnovu letka koji je tajanstveno osvanuo na vratima njegove kuće, doznao da ga žena vara. Leci se posle ovakvog preloma stvarnosti ubrzo pojavljuju i na većini ostalih kuća, a u svima njima sad i strepnja postaje nesnosna, iako leci ne otkrivaju ništa što još odranije nije bilo opštepoznato. Samo što su govorkanja sada uzela maha, stare podozrivosti izašle na videlo, a pritajeno nasilje ponovo buknulo, kao da je jedva čekalo na povod, pa makar i u vidu tih letaka kojima, upravo zato što su besmisleni, neće da se pozabave ni dobronameran pop, ni drčan gradonačelnik. Zaduženi za duhovno uzdizanje pojedinca i za održavanje javnog reda zajednice, u svojim ispraznim obredima bivaju jednako zatečeni sledom događaja koji će pokuljati svom žestinom neumitnosti, premda prvenstveno proizlaze iz sveukupne obamrlosti mnoštva u sopstvenoj kolotečini. Autor ni u jednom romanu pre ili posle ovoga nije bio tako nemilosrdan prema istini, pa ipak, neprijatni prizori iz ove knjige plene snagom suštinske alegorije, svakako i podalje od neimenovanog mesta.

Sićušna, krhka, obnažena i leđima okrenuta prema zidu. Takva je bila kad ju je prvi put ugledao u tom jedva osvetljenom sobičku. Nikad ranije nije video nešto slično, za sve svoje godine.

A ako poživi još godinu dana, ućiće i u desetu deceniju.

Sve bi pre toga dao da tu usnulu devojčicu u javnoj kući prvi napravi ženom. Ali se onda jednostavno zaljubio. Prvi put u životu. Devojčica je sve vreme spavala. On je samo poželeo da, usled konačne ljubavi, samo bdi nad njom.

Možda je Hronika najavljene smrti „najrealističnije“ delo Gabrijela Garsije Markesa, jer je priča zasnovana na istorijskom događaju koji se odigrao u piščevoj rodnoj zemlji. Kada roman počinje, već se zna da će braća Vikario ubiti Santijaga Nasara – uistinu, već su ga ubili – kako bi sprali ljagu sa ukaljane časti sestre Anhele, ali roman se upravo završava u trenutku kad Santijago Nasar umire. Ciklično vreme, kojim Garsija Markes majstorski barata u nizu svojih knjiga, iznova se pojavljuje ovde temeljito razgrađeni na svaki svoj tren, a sve njih, minuciozno i bez greške, pripovedač sklapa u ponovnu celinu te tako izveštava o onome što se zbilo godinama pre toga, pa kad se u svojoj pripovesti kreće napred-nazad po povratku na mesto događaja, godinama kasnije, on uspeva da iznese i sudbinu preživelih. Radnja je ujedno kolektivna i lična, jasna i dvosmislena, i obuzima čitaoca od samog početka, iako on već zna njen rasplet. Dijalektika između mita i stvarnosti ovde je još jednom izražena prozom tako nabijenom snagom opčinjavanja, da je ta proza uzdignuta do samih granica legende.

„Glas Garsije Markesa ovde dostiże jedan nivo koji je u isto vreme klasičan i govorni, koji se preliva koji je i čist, u stanju da hvali i kune, da se smeje i plače, da pripoveda i peva, da pada i leti kada je to potrebno.“Thomas Pynchon, The New York Times
Istorija ljubavi izmedu Fermine Dase i Florentina Arise, u okrużenju jednog lučkog grada Kariba, koja traje duże od šezdeset godina, może da liči na melodramu kontradiktornih ljubavnika koja je na kraju savladana milošću vremena i snage njihovih osećanja. Garsija Markes sa zadovoljstvom upotrebljava većinu klasičnih resursa tradicionalnih serija. Ali ovaj put, scenario i likovi su kao tropska smeša biljaka i gline, koju ruka majstora oblikuje i izmišlja na svoje zadovoljstvo, da bi je na kraju doveo na teritorije mitova i legendi. Sokovi, mirisi i ukusi tropskih predela hrane jednu halucinatornu priču koja ovog puta stiże na oscilirajuća vrata srećnog kraja.
Gabrijel Garsija Markes rodio se u Kolumbiji 1927. godine. Primio je Nobelovu nagradu za knjiżevnost 1982. On je najbolja figura magičnog realizma i jedan od najvażnijih i najuticajnijih pisaca (univerzalne) knjiżevnosti.