ROMANI

Novi roman Gorana Markovića, a u očima sineasta još jedan neostvareni film našeg proslavljenog reditelja i pisca, rasvetljava sudbinu glumačkog poziva danas u Srbiji, ili radije sudbinu prvaka drame koji je negde usput u svojoj karijeri izgubio onu autentičnost i polet koji krase svakog pravog umetnika i umesto toga prepustio se alkoholu, rutini i kolotečini posuvraćene sredine u kojoj živi.

Pripremajući se za naslovnu ulogu Hamleta u čuvenoj Šekspirovoj tragediji i nastojeći da u sebi ponovo otkrije iskru umetničkog nadahnuća, glavni junak ove gorke komedije pokušaće da odgovor na staro pitanje o Hamletovom karakteru, njegovoj kolebljivosti i počecima ludila pronađe kako u seansama sa svojim psihijatrom, tako i među stanovnicima duševne bolnice, sa kojima će, uveren da psihodrama lekovito deluje na mentalne bolesnike, belodano razotkriti da u kontaktu ta dva naočigled nespojiva sveta postoji i uzvratni uticaj…

Iznova uspešno primenjujući svoj dramaturški dar, Goran Marković autentičnim stilom i već osvedočenim pripovedačkim tehnikama, kroz nekoliko dijaloških formi i tri paralelna toka radnje - na pozorišnim probama, u ordinaciji psihijatra i u ludnici - ispisuje sopstveni paradoks o glumcu, svoj nimalno blag ali i samilostan osvrt na domaće glumište kroz koje se prelamaju mentalitet i prilike u današnjoj Srbiji.

Poznati reditelj, pisac Beogradskog trija, i u ovom svom romanu ispričaće intrigantnu priču o poznatim žiteljima Beograda, služeći se pritom i rečju i slikom. Ovoga puta glavni protagonisti su psihijatar i pozorišni reditelj Hugo Klajn, pijanistkinja i muzikolog Stana Đurić i vlasnik i direktor „Politike“ Vladislav Ribnikar – priča o njihovim isprepletanim odnosima utoliko je zanimljivija što im se sudbine i karijere prelamaju kroz dve različite epohe, onu pre i onu posle Drugog svetskog rata. Njihovo delovanje, preživljavanje i borba za opstanak tokom rata, njihov snažan karakter i ugled koji su ponovo zaslužili i u novom društvenom poretku, odredili su dalji pravac njihovog života, na šta je donekle uticao i ljubavni zaplet o kojem je u ovom romanu reč.

Zavod, reč izabrana za naslov ovog romana, zapravo skraćeno ime Zavoda za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom, koji je osnovan i koji je radio između dva svetska rata u Beogradu, bio je mesto gde su se prvi put sreli Hugo Klajn i Stana Đurić Ribnikar…

Kad se za perjanicom pobunjenih žitelja jedne bivše države, koji su ugazili u bratoubilački rat, raspiše međunarodna poternica zbog optužbi za ratne zločine, u tajnoj službi stvaraju se dve struje: jedna koja bi da ga izruči i druga koja bi da ga sakrije i zaštiti. I dok se, pod lažnim identitetom i sa izmenjenim ličnim opisom, bivši vođa i nekadašnji psihijatar preobraća u bivšeg hipika koji voli gusle a predstavlja se kao znalac bioenergetske medicine, čak i kao predavač na lokalnoj Akademiji alternative i saradnik u njenom stručnom časopisu, u tajnoj službi koja ga budno prati bukti pravi rat čiji će ishod odrediti psihijatrovu sudbinu…

Nova knjiga Gorana Markovića, napisana u maniru Beogradskog trija ali sa tragikomičnim zapletom, satkana od izveštaja, transkripata snimljenih intervjua, snimaka nadzornih kamera, doktorovih dnevnika i stihova, presretnutih telefonskih razgovora, izjava neposrednih svedoka i dojava agenata tajne službe, svojevrstan je „roman s ključem“, u kojem će se otključati lažni sjaj jednog krvavog državnog i ideološkog projekta i ogoliti sva beda, sebičluk i proračunatost njegovih nosilaca.

Istoimeni film po scenariju Gorana Markovića, koji je pobrao lovorike na domaćim i međunarodnim filmskim festivalima, autor je pretočio u knjigu i tako, po sopstvenim rečima, ispisao roman koji ne pokušava da objasni epohu kolektivizma pedesetih godina 20. veka u Jugoslaviji, a još manje titoizam i Tita, nego sazrevanje jednog đaka koji prvi put u životu donosi svoju odluku i počinje da misli svojom glavom.

Nezaboravni likovi dečaka Zorana i njegovih školskih drugova, tvrdokornog nastavnika Raje koji ih vodi na ekskurziju u Titov rodni kraj u Hrvatskom Zagorju, njihovih domaćina i vršnjaka koje Zoranov razred upoznaje na tom hodočašću u zapadne krajeve zemlje, humorno i melanholično evociraju detinjstvo i odrastanje čitavih generacija „Titovih pionira“, bez pomodnog odricanja od sosptvene prošlosti. Školska priredba u čast Titovog rođendana, susret s Titom i sudbina nastavnika Raje senče ovu priču tamnim tonovima koji su se već tada nadvijali nad nesrećnom zemljom gde je vladalo jednoumlje i gde jedan desetogodišnjak tu nakaradnu ideologiju odbacuje svojim školskim sastavom.

Teško mi je reći kako moja knjiga deluje. Zapisao sam i slobodno uobličio hroniku jedne pozorišne trupe koja je delovala između 1939. i 1958. godine i bila srž Beogradskog dramskog pozorišta u njegovim najslavnijim danima.


Oslanjajući se na stvarne događaje i ličnosti koji pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda i istorije jednog pozorišta, autor se, po sopstvenom priznanju, nije libio da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala, a da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja.

Knjiga Male tajne počinje odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera, čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanjca do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier – joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života…Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: Da li je



Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanjac?



Male tajne delo je koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i blještavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. U ovoj knjizi razobličava se do kraja ta uobičajena predrasuda. Govori se o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema.

Sanja Domazet



Goran Marković:
Rođen je u Beogradu. Oba njegova roditelja, Rade Marković i Olivera Marković, bili su poznati srpski glumci. Završio Petu beogradsku gimnaziju, a potom FAMU u Pragu.

Režirao pedesetak dokumentarnihi jedanaest celovečernjih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, napisao šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave, napisao tri knjige. Dobio više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Najznačajnije nagrade: dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju filma „Tito i ja“ y San Sebastijanu, Gran pri za „Kordon“ y Montrealu i Sterijina nagrada za najbolji savremeni tekst za „Turneju“.

Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu. Kolumnista je dnevnog lista "Politika" gde mahom piše o temama vezanim za kulturu.

2012. godine je dobio i francuski Orden oficira umetnosti i književnosti.

Od šezdeset pete neprestano je na ovu akademiju pristizao sve veći broj mladih ljudi, bukvalno iz celog sveta. Šezdeset osme bilo ih je skoro stotinu (na oko dve stotine domaćih studenata). To nije bilo normalno, ta iznenadna koncentracija. Bilo je momenata kada je izgledalo da je to skup avanturista, desperadosa i anarhista, ali i trenutaka, kao onda kada se četvrtog dana studentske okupacije fakulteta ispred zgrade FAMU zaustavio sovjetski tenk i uperio cev u kapiju fakulteta, kada se činilo da se na jednom mestu sakupilo sve što je imalo hrabrosti na ovome svetu...



Trideset godina posle prvog izdanja ove knjige pokazuje se da su događaji u njoj opisani značili ne samo jedan preloman trenutak u povesti blokovske podele sveta, nego i početak jedne nove faze u istoriji jugoslovenske kinematografije: pojavu grupe sineasta koji su danas klasici filma na ovim prostorima.

O svojim studijama, kolegama i uzbudljivom početku filmske karijere na čuvenoj praškoj filmskoj akademiji u vreme „praškog proleća“ Goran Marković govori već prepoznatljivim rečima kojima se odlikuje njegova uvek intrigantna proza: pitko, jednostavno, duhovito i na mahove dramatično. Junaci ove knjige su ne samo tadašnji studenti – pored Gorana Markovića još Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Rajko Grlić, Goran Paskaljević, između ostalih, nego i ne manje poznati češki profesori, oskarovci, pisci – Elmar Klos, Jan Kadar, Miloš Forman, Milan Kundera…

U vreme prelomnih događaja koje je obeležila rezolucija Informbiroa s kraja četrdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, jedan od službenika Britanske ambasade u Beogradu i glavni junak ove knjige bio je i proslavljeni pisac Lorens Darel. Neformalan kao ličnost i nepredvidljiv kao diplomata, Darel se upušta u ljubavnu avanturu sa ženom jednog visokog rukovodioca, koji će ubrzo završiti na Golom otoku. Kad uskoro i njegova žena doživi istu sudbinu, britanski pisac i diplomata učiniće sve da je spase i da se pomogne njenoj kćeri, devojčici koja je silom istorijskih neprilika ostala bez oba roditelja.

Sa neskrivenim referencama na Darelov roman Aleksandrijski kvartet, Goran Marković ispisuje dramatičnu povest o ljubavnom trouglu koja se odvija u posleratnom Beogradu. On pritom uspeva da nam sivilo jugoslovenske svakodnevnice u epohi hladnog rata prikaže očima jednog stranca, isplete uverljivu priču sa poznatim istorijskim ličnostima i tako na originalan način osvetli nemile događaje i pojedinosti iz oskudnih vremena Informbiroa.

Potresan i zabavan istovremeno, duhovit, inventivno komponovan kao kolaž dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiske britanskih diplomata, dešiforvanih depeša, službenih zapisnika i svedočanstava, Beogradski trio ne ispušta se iz ruke do poslednje stranice.