ROMANI

Junak ovog romana živi u potkrovlju porodične kuće; u prizemlju je brat, koji mu doručak ostavlja na stepeništu. Roditelji su pomrli, „žive reči“ gotovo da nema, ostali su još rituali: tunjevina s paradajzom, mrvice za debelu pticu koja živi u orahu, lutka koja ga posmatra i koju noću zamišlja sa nožem u ruci, i groblje, na koje se izlazi kroz prozor, jer se tamo, u ćutanju sa Rosom i Brankom, „razmenjuju stotine različitih priča“. Oko kuće je selo koje odumire: svadbe su se ugasile, sahrane učestale, ispred kuća stoje spomenici, a noću se po napuštenim dvorištima razigravaju šakali. Todorović tu građu ne slaže u klasičan zaplet nego u fragmente – smene sećanja na detinjstvo (turniri u fudbalu, lutke od komušine, babe koje vode decu u crkvu) i sadašnjosti koja se zgušnjava u pretnju. Rečenice su kratke i ogolele, „oslikana svakodnevica“ bez ukrasa, ali se iz njih stalno probija poetsko: „Sunce je krvarilo pri ulasku u usta zemlje.“ Iz te smene monotonije i jeze roman postepeno klizi ka hororu – opasnost koja postoji u nagoveštajima raste do završnice koja izneverava sva čitalačka očekivanja i koju će, kako u pogovoru piše Ognjen Petrović, čitaoci morati sami da „dopišu“. Petrović roman naziva „pričom o strahu i nepostojećoj nadi“ i svrstava Todorovića među majstore spajanja nespojivog: ispovedne proze i soft horora, dokumentarne preciznosti i sna.