U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli.
Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče.
Moj drug Đido nije knjiga o prošlosti, već knjiga o večitom pitanju – kako pronaći čoveka u drugom, čak i kad nam ga istorija dodeli kao neprijatelja. A to je, možda, i najveća pobeda koju književnost može da izvojuje.
"Prvi put najveći srpski živi pesnik piše prozno delo. I to autobiografiju!
Kroz Dnevnik svoje majke, kojim počinje ova knjiga, a koji je ova hrabra žena pisala u vreme robije kao supruga četničkog vođe, Matija Bećković nam je podario neobično svedočanstvo jednog vremena. Uz Dnevnik, Majka Zorka ostavila je svom sinu Matiji i Tužni roman u kojem je opisala svoj život sa troje dece, siročića, koji nikad nisu prestali da čekaju oca koji nema ni grob. Ova dramatična ispovest je u originalnom obliku takođe deo ovog neobičnog dela.
I napokon, Matija Bećković, nadovezujući se na majčina kazivanja, prvi put piše o svom životu, odrastanju i školovanju, patnji za ocem i majčinoj teškoj borbi za život svoje dece.
U knjizi su i prvi put objavljene fotografije i pesme.
Matija Bećković se u knjizi "100 mojih portreta" stihovima odužuje prijateljima koji su obogatili njegov život - Meši Selimoviću, Branku Ćopiću, Dobrici Ćosiću, Desanki Maksimović, Branku Miljkoviću, Dušku Radoviću...
"To je neka moja verzija autobiografije o drugima", rekao je Bećković.
