U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli.
Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče.
Moj drug Đido nije knjiga o prošlosti, već knjiga o večitom pitanju – kako pronaći čoveka u drugom, čak i kad nam ga istorija dodeli kao neprijatelja. A to je, možda, i najveća pobeda koju književnost može da izvojuje.
