„Aveljov ožiljak” kolažno je prozno štivo. Struktuiran je filmski: smenjuju se u njemu kadrovi i rezovi. Ne ostavlja – to nipošto – čitaoce ravnodušnim. Rešeta ih ožiljcima. Oštra je proza koja ide ivicom žileta i sama pritom žilet postaje. Kao što je prvi, i jedini, Jankovićev roman, roman koji to nije, ovaj prvi, zajednički, roman Jankovića i Jevrića, tobože odbija da bude napisan. Tim odbijanjem, u inat, uz nos, i čitaocima i autorima i sebi samom, on se i piše. On, zapravo, roman u pravom smislu reči i nije, ali ne postoji taj pravi smisao reči koji bi mogao precizno izvagati šta pravi roman jeste a šta to ne može biti. Svaki pravi roman roman je po sebi. Donosi svoja pravila i njegova uspešnost se jedino uspešno može proceniti proverom da li su ta pravila, koliko i kako, ispoštovana.
„Aveljov ožiljak”, u kojem se piše i o tome kako se ovaj roman piše, osobena je kombinacija humora i tragike. Na prvi pogled, Miloš Janković je zadužen za prvo, a Nebojša Jevrić za drugo. No, i jedan i drugi pisac se protežu preko svog gubera ne dozvoljavajući mu da ih porobi.
Dušan Stojković
