ROMANI

„Dunja pokraj njegovog ramena, tako prisutna, njemu okrenuta, bliska, dohvatna – bilo bi do-voljno da ispruži ruku ka njenom struku, kao što je toliko puta činio na brodu... Držala ga je ta zanosna žena uz sebe kao što Sunce svo-jom gravitacionom silom drži zbunjenu pla-netu na tačno određenom odstojanju, ne dajući joj da se odvoji i otisne u svemir. Gravitacija ipak nije odgovorna, kaže Anštajn, što se ljudi zaljubljuju.“

Zaljubljenost, ta strastvena fikcija, u koju (najčešće bezuspešno) pokušavamo da uklo-pimo stvarnost; šizofrenija – nemogućnost da um razluči šta je stvarno, šta fiktivno; i pripovedanje (ono ubedljivo), kad um čitaoca prihvata fikciju kao da je stvarnost koja se dešava pred njegovim očima. U tom jednokra-kom trouglu čija su temena ljubav, pripovedanje i ludilo kreće se ironijska igra novog roma-na Saše Obradovića.

Prozna poema Johan (originalno Juha) finskog klasika Juhani Ahoa iz 1911. svevremena je priča o borbi čoveka s prirodom, onom oko sebe – hladnom prirodom severa, ali i onom u sebi, još surovijom i neshvatljivijom. Ovo modernističko delo od svog nastanka do danas uživa kultni status u nordijskoj kulturi. Po njemu su nastala četiri filma, uključujući Stilerov iz 1919. i Kaurismakijev iz 1998, a komponovane su i dve opere.
Johan je verovatno najpotresnija priča na temu ljubavnog trougla koja je ikada napisana. Istovremeno, ova priča je duhovita na tradicionalno finski, crnohumoran način.

Policijski inspektor Milan Ilić, koga kolege zovu Intelektualac zbog njegove strasti prema čitanju knjiga, kreće se poput nekog savremenog Don Кihota među istražiteljima nerešenih ubistava iz devedesetih godina.

Rešen da rasvetli jedan ratni zločin iz devedesetih, Ilić se suočava sa slikom društva u kome je sve povezano i u kome su nekadašnji ratni preduzetnici postali ugledni li uticajni građani. Krimi roman Saše Obradovića, pun napetosti i preokreta, policijaca koji tragaju za istinom i policijaca koji istinu zataškavaju, ali i ljubavnih afera, dovodi sve u sumnju, uključujući poštenje istražitelja i pouzdanost pripovedača. Živimo li u vremenu u kome zahtev za iznošenjem istine gubi svoju elementarnu socijalnu funkciju? Da li danas svaka strana laže iz nekog razloga ili je greška do nas koji sumnjamo u svakoga ko progovori?

Može li se puna istina u današnjem društvu uopšte saznati?