ROMANI

Ogledi, zapisi, članci, rasprave, dnevnički zapisi, podsećanja na preminule prijatelje... Onoliko koliko sam ih pronašao. Ostale će pronaći drugi, ako ih bude zanimalo. Ima i tekstova kojih se sećam, ali nisam imao želju da se uselim u Gradsku čitaonicu ili u Narodnu biblioteku Srbije i prelistam novine i časopise s kojima sam sarađivao. Sem toga, hteo sam knjigu koja će, ne samo po obimu, biti „srodna” mojim prethodnim knjigama Razno (2017) i Uoči glavnog pretresa (2018). Da njome, na vreme, obeležim moguću „celinu”.
Šta sam čitao i o čemu sam pisao? Od prvog ogleda „Od bekstva do akcije”, koji je zabranjen u književnom časopisu „Delo” (dvobroj za avgust i septembar 1968), do rasprave „Posle trideset i sedam godina”, koju sam napisao februara 2019. S kim sam sve polemisao, ma-lo više od pola veka, o kome (čemu) sam i zašto pisao pohvale i pokude? Ne postoji tekst koji sam objavio, a koji bih danas (ili neke njegove delove) izostavio, prepravio... S namerom da naknadno „prilagodim” svoje mišljenje.
U knjigu „I tako..." uvrstio sam pedeset i pet pri-loga i četiri pesme („Prolećna”, „Višnja”, „Noćna” i „Daće bog”) koje „pokazuju” kako su se poduže pre-plitali ogledi, proza i poezija.
Kao i prilikom svakog unosa, posle toliko vremena (svoje tekstove čitao sam kao „tuđe”), uneo sam neznat-ne ispravke. Kad je reč o njihovom rasporedu, sadržaj knjige mogao je da bude i drukčiji. Ogledi, zapisi, članci, rasprave, dnevnički zapisi, podsećanja na preminule prijatelje... Onoliko koliko sam ih pronašao. Ostale će pronaći drugi, ako ih bude zanimalo. Ima i tekstova kojih se sećam, ali nisam imao želju da se uselim u Gradsku čitaonicu ili u Narodnu biblioteku Srbije i prelistam novine i časopise s kojima sam sarađivao. Sem toga, hteo sam knjigu koja će, ne samo po obimu, biti „srodna” mojim prethodnim knjigama „„Razno" (2017) i „Uoči glavnog pretresa" (2018). Da njome, na vreme, obeležim moguću „celinu”.
Šta sam čitao i o čemu sam pisao? Od prvog ogleda „Od bekstva do akcije”, koji je zabranjen u književnom časopisu „Delo” (dvobroj za avgust i septembar 1968), do rasprave „Posle trideset i sedam godina”, koju sam napisao februara 2019. S kim sam sve polemisao, malo više od pola veka, o kome (čemu) sam i zašto pisao pohvale i pokude? Ne postoji tekst koji sam objavio, a koji bih danas (ili neke njegove delove) izostavio, prepravio... S namerom da naknadno „prilagodim” svoje mišljenje.
U knjigu "I tako..." uvrstio sam pedeset i pet pri-loga i četiri pesme („Prolećna”, „Višnja”, „Noćna” i „Daće bog”) koje „pokazuju” kako su se poduže preplitali ogledi, proza i poezija.
Kao i prilikom svakog unosa, posle toliko vremena (svoje tekstove čitao sam kao „tuđe”), uneo sam neznatne ispravke. Kad je reč o njihovom rasporedu, sadržaj knjige mogao je da bude i drukčiji...

Roman Simona Simonovića Hoću-neću donosi pedeset dve odjave, po jednu za svaku nedelju u godini, u kojima se pripoveda ne samo o menama jedne kalendarske godine već i o davno prošlim, prošlim i sadašnjim vremenima. Središnja tema knjige povezuje nekoliko generacija jedne porodice, ali priča o njoj nije hronološka, istrzana je, košmarna, na ivici sna i jave, istovremeno i poetska i gruba, i setna i živahna. U romanu se prepliću naratorski, esejistički i pesnički diskurs, a većina odjava napisana je u prvom i drugom licu jednine (učesnici priče, i mrtvi i živi, obraćaju se jedni drugima) što pripovedanju daje izrazito ekspresivni ton.
Istorija porodice ucrtana je kao njena geografija na čijim se mapama, ne samo od Vranja do Beograda, najbliži neprestano dozivaju i traže, ali i međusobno udaljuju. Sa svih strana dopiru njihove bolesti, hladnoće, melanholije, pobune... premeštaju se njihove brižnosti i ljubavi, ukrštaju se detinjstva, obnavljaju umor i nezarasle rane, u svetu u kome preostaju jedino smrt i san o mogućem bezvlašću.
Neobična i nesvakidašnja knjiga, jezički čista i zahtevna, u oporim dnevničkim pasažima i u zgusnutim lirskim iskazima. Roman van svih tokova savremene srpske proze.