ROMANI

Novom romanu i autorovom proznom opusu zajednički su neobični, upečatljivi likovi. Lista čudaka, neka vrsta galerije poniženih i uvređenih jedne epohe o kojoj se nedovoljno misli u nas. Lista simpatičnih, blesavih i nadahnutih, provokativnih ludaka kojima je naseljeno nekadašnje tužno prebivalište nesuđenog kralja Srbije.

O „južno osentanom pripovedaštvu“ pisalo se i govorilo često povodom Bore Stankovića i Stevana Sremca, kojima se, novijim odobom, priklјučuju Saša Hadži Tančić i Dejan Stojilјković, ali je uvek ostajala primetna nedorečenost kako u definisanju pojma, tako i u pogledu prostorno-vremenskog okvira, u književnoistorijskom smislu, u kojem se autorsko pripovedanje kristališe i razvija ne samo kao prozni rod i magistralni književni pravac nego i kao lokalna potpora jednoj od „carskih oblasti“ na proznoj mapi srpske kulture, u najširem identitetskom značenju.

Spremnost za „učitavanje“ Suve planine i Zaplanja, kao književno osenjenog predela, poiskava se i od onih čitalaca koji baš i ne mare za književnu geografiju, podrazumevajući i slabu upućenost preovlađujuće većine savremenih čitalaca u pitanja književnog srodništva na prvi pogled nesrodnih pisaca i njihovih narativa.

Stiče se čvrst utisak da magnetna igla na književnom kompasu Vladimira Vučkovića smiruje svoje potitravanje upravo ponad Zaplanja, bajkovitog predela oko Suve planine, uspostavlјajući novu književnu oblast, omeđenu Vučkovićevim uvidima sa zavičajnih osmatračnica, čemu daje sledstva i kratak roman Hromi, povest o ubijenoj duši čije se isijavanje rasprostire po čitavom svetu, koji, kao Svet, u sopstvenu senku kanda zalazi. Razumevajući Zaplanjske priče (2019) istog autora kao leglo budućih romana, napominjemo da između Vučkovićevog književnog zavičaja i čitalačke spremnosti na novo, nesvakidašnje čitalačko putovanje nema „dalјine“ koja bi takvu „turu“ obeshrabrivala i odlagala. Nema ni očekivane „jezičke udalјenosti“ koja bi poiskavala upotrebu rečnika manje poznatih reči i izraza. Lokalnu boju Vučković postiže jezikom koji je u živoj upotrebi.

O Vidovdanu, u Lajkovcu, 2021. godine. - Radovan Beli Marković

Minula je tek koja godina otkako je Vladimir Vučković književnu brazdu ovratio oko svog topraka – Zaplanje (jugoistočni deo zemlje Srbije), čiju geografsku, jezičku i svaku drugu osobenost zajemčuje Suva planina, koja se, visinom svojom i prostranošću, putniku namerniku izdaleka ukazuje kako božji znak, a izbliza kao bajkoviti predeo gdeno loze svoje svrza svakovrsno bilje i sjavljuju se u ružu vetrovi, zamećući često i jedini razgovor u opustelim selima, među sastarelim ljudima kojima je, većma, goli život „ziratno imanje“...
Kao pripovedač i romansijer, Vladimir Vučković ne premotava sa tuđe kanure prozno svoje predivo (premda se naklonom odaziva gdekojim srpskim spisateljima: S. Sremcu, B. Stankoviću, S. Džuniću), niti je pak preterano rukovedao po zavičajnim jezičkim livadama – on se samo jezičkim merdevinama (na kojima se poznaju „zaplanjske prečage“) spušta u bunar sećanja, gde se jedino i mogu potražiti dobre priče, što posvedočuje i priča „Srodne duše“, koja se „raskomotila“ u ovom, istozvanom romanu kratkog metra, a dubogog dosega i širokog obuhvata.
Elem, ovaj kratki roman, iliti „protegnuta pripovetka“ (a tako su „građeni“ i Sremčevi romani!) pada kao krepka kapka u savremeno srpsko knjižestvo, u kojem Vladimir Vučković odavno nije nepoznat pisac...

Radovan Beli Marković

Sudbonosni trenutak naše istorije, kada je srpska vojska pod komandom Milana Obrenovića oslobodila značajan deo juga Srbije i kada se srpska zastava, posle vekova turske okupacije, zavijorila na Niškoj tvrđavi, do pojave romana Vrana u paunovom perju Vladimira Vučkovića u našoj prozi nije ostavio relevantan trag. Već sama ta činjenica – i kada ne bi u pitanju bila knjiga koja nafonu jedne nesvakidašnje ljubavne priče opisuje povest koja je aktuelna i danas – bila bi dovoljna da se i autoru i delu oda priznanje.

Upućenost u temu, iza koje ne mogu da ne stoje godine prilježnog proučavanja, kao i sposobnost promišljenog uspostavljanja istorijskih analogija, međutim, Vučkovićevo delo preporučuju kao neizostavnu lektiru svima koji su zainteresovani za prošlost i budućnost srpskog naroda.