ROMANI

Peti roman Zorana Ferića, Putujuće kazalište, impresivna je porodična saga u kojoj se prelamaju sudbine autorovih živopisnih predaka i tragične slike naše zajedničke prošlosti.
Kroz devet poglavlja upoznajemo Ferićeve pretke od vremena Austrougarske preko Jugoslavije do početka ovog veka. Tri rata, nacionalna mržnja, strepnja pred zastrašujućom ideologijom fašizma i nekoliko potresnih ljubavnih priča čine okvir u kome Ferić ispisuje svoje delo.
Priče o prvim generacijama pisac prenosi na temelju porodičnih predanja koje uspeva da pretoči u romantične i duhovite epizode, ali i one užasavajuće, praćene opisima ratnog zla. Govoreći o svom odrastanju, Ferić bez ulepšavanja govori o manama i nedostacima roditelja, kao i o svojim greškama, prvim ljubavima i prvim knjigama.
Ova, pre svega sentimentalna i surovo iskrena porodična priča, otvara pitanje koliko nas određuje sudbina naših predaka i kako prevladati osećaj tuge ili besa što su se naši životi odvijali baš tako.

Ekipa nekadašnjih maturanata, danas skoro sedamdesetogodišnjaka, odlučuje da ponovi svoje matursko putovanje brodom, na relaciji Opatija-Zadar. To je okvir i to je „sadašnjost“ u kojoj se, tokom nekoliko iz više razloga nimalo idiličnih dana, zapliću i raspliću nekadašnje antipatije i simpatije, razotkrivaju međusobni odnosi i stavlja tačka na iluziju kako se neke stvari mogu ponoviti, čak i kao kratkotrajni eksperiment. Ta je okvirna priča na neki način priča o starosti, onom razdoblju u životu čoveka koje navodno donosi smirenje i mudrost, premda upravo to ova Ferićeva varijanta itekako demantuje.

Narator i glavni lik je jedan od njih, ginekolog Tihomir Romar, čija je životna priča od ranog detinjstva do ukrcavanja u ovaj brod zapravo središnja i fabularna deonica romana. Mada je u samom jezgru te glavne priče ljubavni zaplet, velika, tragična, neobična i pomalo devijantna ljubavna priča Tihomira i nekadašnje školske drugarice Senke, Ferić se ne zadovoljava samo tim žanrom, već vrlo ambiciozno uobličava složenu pozornicu na kojoj se ona odvija. Vrhunsko delo jednog od najboljih regionalnih autora za koje je sasvim zasluženo osvojio sve najvažnije književne nagrade u Hrvatskoj.

„Uprkos obimu, uprkos kvalitetu, ima nečega zarad čega se ovaj roman opire tome da bude „veliki“ u nekom iole konvencionalnom smislu. Valjda je isuviše ferićevski uvrnut i apartan, nekako odviše ne-epski, šta li? No, pisac može spokojan čekati famozni „sud vremena“: ova je knjiga važan, totalno osebujan trenutak hrvatske i „regionalne“ proze, knjiga kojom je autor otputovao u tamne predele gde je malo koja spisateljska južnoslovenska noga kročila... Pa se još eno i vratio odande, i nije mu ništa!“
Teofil Pančić, Vreme