ROMANI

Najizražajnija od svih umetničko-poetičkih perspektiva književnika i elektroinženjera Zorana Rosića – a to su, u skraćenoj varijanti: izgled našeg društva iz prekookeanske perspektive, zatim svedočanstva o životu kakav je bio u Beogradu sredinom XX veka ali i o tome kakav je život Srbina u SAD, nadalje svetska kulturna i gastronomska mapa, uz neizbežno uplitanje fudbala u svakodnevicu – jeste njegov rezime sopstvenog književnog dela. Kroz tu prizmu Rosić bez pardona razmatra i prilike koje vladaju u domaćem izdavaštvu, kulturi, kao i odnose među ljudima. Upoređujući svoje spisateljske početke sa današnjicom, on piše roman o pisanju romana, ne odvajajući ovaj proces od uobičajenog života koji ga okružuje, te se dva zapleta međuspbno prepliću. A kako teče privođenje umetničkog dela završetku, raspliće se i priča koja se oko pisca razgranala tkom vremena.

Nije daleko ono vreme u kojem je američki pisac Hanter S. Tompson izmislio ono što se naziva „gonzo novinarstvom“. Ne, nije reč o simpatičnom Mapetu Gonzu već o principu naracije – H.S. Tompson je znao da se u svojim člancima i lucidnim esejima bavi određenim društvenim događajem – bokserskim mečom Muhameda Alija protiv Džoa Frejzera ali tako da nisu sami borci bili u prvom planu koliko svi oni oko njih i sama atmosfera, društveni „štimung“. Slični postupak je primenio Rosić u svom romanu Poslednji „32 format“ u kojem se bavi najvažnijom sporednom stvari na svetu – fudbalom , tačnije Svetskim prvenstvom u Kataru. Kroz one koji prate utakmice, klade se, navijaju, Rosić zapravo, kao i koristeći fenomenologiju popularnih sportova, govori o protivurečnostima i iščašenostima savremenog sveta. Ovaj roman spaja ljubitelje fudbala, postmoderne i kreativnih eksperimenata.

Ovaj, po mnogo čemu osoben, roman-triptih predstavlja barokno prikazanu sliku sveta koji je, na neki način izgubio i ponovo dobio nevinost u autorovim očima. Započinjući u prividnoj idili SFRJ i idući u pravcu otkrivanja svetova vam granica zemlje, sa finalnim ishodištem na dalekom pacifičkom ostrvu Guam, Rosić se bavi životom ljubavi i njenim odblescima u umetnosti. U oštrom kontrastu sa skladom Univerziteta u En Arboru, Mičigen, SAD stoje slike fizičkog i mentalnog pustošenja koje su ovi prostori preživeli devedesetih godina prošlog veka a ideja ljubavi sa naznakama zamora, preljube stvarne ili imaginarne. Isto važi i za mikroskopski precizno prikazane mane sveta visoke tehnologije upoređene sa onim meridijanima na kojim se ne konzumira već stiče svakodnevnim, napornim manuelnim radom. No, autor se uvek vraća gradu na dve reke sa svojih putovanja i lutanja gde ga očekuje razrešenje brojnih, ako ne i svih životnih pitanja. Pacifik nema uspomena je Rosićev trinaesti roman koji svedoči o veštom, bremenitom književnom stvaralaštvu koje će strpljivo, u svojoj sigurnoj luci, dočekati stare i nove čitaoce.