ROMANI

Ija Jenberj je hrabar pisac, pronicljiv, dubok i iskren. Čitajući njene Detalje, satkane od četiri zasebne, a međusobno povezane pripovesti naslovljene ličnim imenima („Johana“, „Niki“, „Alehandro“, „Birgita“), ulazimo u jednu intimnu istoriju koja kao da nikada nije ni bila stidljiva i zatvorena pred pogledima neznanaca. Dok piše o svojim (naratorkinim) vezama s ljudima kojima je zajednička crta spisateljski ili umetnički dar, Ija Jenberj detalj pretpostavlja informaciji, pa se stiče utisak da se, uprkos njenoj nesumnjivoj stvaralačkoj drskosti, niko od opisanih ili potencijalno opisanih neće naljutiti.

Secirajući ličnosti voljenih žena i muškaraca s preciznošću melanholične, introspektivne laborantkinje, Ija Jenberj ni u jednom momentu ne iznosi prljav veš, ali se i ne diči čistim. Ljudi koji su ulazili u njen život i izlazili iz njega čine zapravo nju samu. Opčinjena detaljem, a pritom veoma racionalna i disciplinovana kad pristupa razotkrivanju ili, pre će biti, ponovnom otkrivanju, žena i muškaraca koji su obeležili određene etape na njenom putu, ova visokonagrađivana švedska književnica na literarnu scenu je stupila u već zrelim godinama, kao iskusna novinarka, romanom Slatki petak (2012). Usledio je roman Odocneli rastanak (2013), zbirka priča Mala uteha i još četiri priče o novcu (2018), a potom i Detalji (2022).

Roman Detalji bio je u užem izboru za prestižnu nagradu Booker International za 2024. godinu.

Bogdana je introvertna devojka koja živi sa mrzovoljnim ocem i dobrodušnom, ali popustljivom Bjelom. Bori se sa napetošću kod kuće i sa pitanjem na koje ne može da nađe odgovor: Zašto ju je bolesna baka kada su se poslednji put videle nazvala Blanka.

Priča o Bogdani je samo deo kompleksnog romana u kome se nekoliko pripovesti spaja u jedan tok, kada se naposletku ispostavi da ništa u životu nije onako kako izgleda na prvi pogled.

Alena Mornštajnova (1963.) prethodnih godina je jedna od najtiražnijih i najnagrađivanijih čeških spisateljica. Roman „Godine tišine“ proglašen je 2019. za Knjigu godine i Češki bestseler godine

Hotel gospodina Leopolda čini se ostao je netaknut usprkos čudesnoj istoriji, ratovima, totalitarnim režimima i promenljivim vremenskim prilikama. Nije se promenio čak ni kada su ga nacionalizovale nove vlasti nakon ’45.

Neko bi pomislio hotel za jednu noć ili popodne ali... Dok se neznanima čini da hotel u okviru svojih zidova nudi diskretnu ljubav, odnosi u porodici vlasnika su sve dramatičniji. Alena Mornštajnova je trenutno jedna od najprevođenijih čeških autorki pisane reči.

Hotelčić je, po oceni kritike, jedno od najbolje pripovedanih dela savrememe češke literature.

Slika prva, leto 1945: Gita Laušmanova, devojka od jedva šesnaest godina, pre­živela je koncentracioni logor i žuri u rodne Puklice, da posle godina strahota i stradanja zagrli svoje bliske i ponovo spava u svom krevetu. Vratila se kako bi ustanovila da nema gde da se vrati.

Slika druga, leto 2005: Gita Laušmanova, energična žena na kraju života, teško je obeležena sudbinom. Nije dozvolila da joj potpuno razore život. Nakupljene uspomene oživljavaju. Gita skida povez sa očiju, odvažno i nemilosrdno. Glavno je održati se u redu, ne onesvestiti se, ne kukati, kaže Gita.

Druga autorkina knjiga proze je groteskno taman događaj, panoptikum, u kome blešte odsjaji zbivanja koje sami živimo. Novac od Hitlera sadrži dramski napete scene, filmičnost i stilsku virtuoznost kojom nas autorka uvlači u narativnu mrežu teških i bolnih situacija.

Nekonvencionalna priča o ljubavi i gubitku voljene osobe. Dok je Penelopa O’Grejdi očekivala da se njena devojka Kara Vol vrati s letovanja iz Grčke, dočekala je samo obaveštenje o tome da je Kara poginula u saobraćajnoj nesreći i da će njene lične stvari iz bolnice biti poslate na kućnu adresu. Smeštena u okvir od sedam dana, u Dablin sedamdesetih godina, ispripovedana u prvom licu priča prati zbivanja povodom sahrane kao i sećanja glavne junakinje.

Ema Donahju je dobitnica nagrade za književnost Stounvol. Bila je u najužem izboru za prestižnu Bukerovu nagradu.

Vrhunsko delo klasične viktorijanske književnosti, poslednji roman Džordž Eliot, svojevrsna je duboka analiza problema lažno puritanskog aristokratskog društva i ugnjetavanoj jevrejskoj zajednici u Londonu. Roman o mladoj ženi velikih očekivanja, o starijima koji sve nade polažu u obrazovanje svojih potomaka, o borbi za nasledstvo i nepoznatim roditeljima koji se na kraju uvek pojavljuju, o ključnoj razlici između povlašćenih i potlačenih, mogućnosti i očekivanja.
Džordž Eliot je uticala na mnoge velike romanopisce 20. veka kao što su Henri Džejms, Vilijam Fokner, Džejms Džojs i Virdžinija Vulf.

U jesen 1914, u prvim danima Velikog rata, mladi francuski oficir Adrijan Furnije doživi strahovito ranjavanje. Zbog izuzetno teških povreda smeštaju ga u parisku bolnicu, gde provodi sve vreme do kraja rata. Oficirska soba postaje njegov dom u kojem s braćom po stradanju proživljava bol, očaj, krizu, ali i gde s vremenom uči da se ponovo smeje i prihvati sebe.

Oficirska soba je roman prvenac Marka Digena za koji je dobio više književnih priznanja.

Ova upečatljivo realistična, sofisticirana, psihološki istančana i elegantno svedena priča o užasima rata ne ostavlja nas u beznađu, jer prenosi uvek snažnu poruku da čak i iskustvo najvećeg stradanja ne može uništiti poriv slomljenog čoveka da se ponovo raduje životu.

„Zajedničko nam je bilo htenje da intenzivno živimo u sadašnjosti i da tu sadašnjost živimo zajedno, mi unakaženi, okruženi nenadanim porodicama, za velikim stolovima, i da sastanke uvek završimo partijama karata. ... Naša mala zajednica širila je sigurnost i veselost po kojima smo se pročuli i dovoljno je bilo da dvojica-trojica naših prisustvuju nekoj pričesti ili venčanju pa da ti ljudi, koji se nisu plašili više ničega jer više ništa nisu imali da izgube, preobraze svetkovinu. Naša distanciranost ostavljala je jak utisak; ljudi su nas smatrali mudracima.“

Snažna i upečatljiva priča, u kojoj se Lorans Plazne oslanja na tradiciju najboljih dela klasične francuske književnosti, o dvoje ljubavnika što u dihotomijama svog teškog odnosa i neretko tragičnih životnih odluka proživljavaju trenutke najveće strasti i intelektualne ispunjenosti, ali i upadaju u ponor požude, opsesivnosti i ludila.

Ispisujući delikatnim i istančanim stilom ovu uznemirujuću ljubavnu priču, autorka kroz koncizne pasaže i retke, kratke replike dočarava jednu svevremenu temu u jakim konstrastima i sugestivnim valerima.

Za roman Ljubav sama Lorans Plazne je dobila uglednu Evropsku nagradu za književnost.

„Požuda gospodina De Ramona bila je očajnička, puna teskobe i bola. Njegovi su se prsti sudarali s kopčama i svim komadima odeće gospođice D’Albreht koji su mu skrivali boju njene kože. Pošto mu je pomagala u toj hitnji, jednostavnost s kojom je to činila kako bi se otresla tih prepreka raspaljivala je njegovo uzbuđenje. Gospodin De Ramon je u njoj osećao nestrpljenje da se dâ, da ga preduhitri, nestrpljenje koje se pridruživalo njegovoj sopstvenoj teskobi zbog toga hoće li se njih dvoje naći. Našli bi se.“

Galicijske priče su izvanredne fantastično-dokumentarne minijature uobličene u jedan autentičan književni svet. Svet prošlih vremena, svet čiji recidivi i danas postoje daleko od očiju javnosti, svet margine i skrajnutih, zaboravljenih, a ipak pažnje vrednih likova.

Turobna svakidašnjica i poneko sentimentalno sećanje na „bolju prošlost“ zajednički su imenilac junaka, koje pisac minimalistički svedeno ali stilski precizno boji sumornim bojama otrežnjujućeg postkomunizma.

Andžej Stasjuk, jedan od najpoznatijih poljskih savremenih pisaca, putopisaca i esejista, donosi maštovitu i kompozicijski vrhunsku kompilaciju priča o neizvesnoj budućnosti postkomunističke Poljske. Smeštajući radnju priča u imaginarno selo u Galiciji, na jugoistok Poljske, Stasjuk se na poetičan način poigrava sa realnošću. Svaka priča nosi naziv po jednom stanovniku izmišljenog sela, i svako od njih ima da ispriča svoj život ukratko; likovi se iz priče u priču prepliću i ponavljaju, prošlost i sadašnjost je teško odeliti. Ne libeći se da prodre u domen fantastičnog, na gogoljevski groteskan način Stasjuk mrtve dovodi u svet živih, opisuje sivilo i bedu onih koji su se našli u grotlu materijalističke Istočne Evrope posle pada Gvozdene zavese

Hladnog i sumornog decembarskog dana 1897. godine u predgrađu Bukurešta pronađen je muškarac bez svesti. Niko ne zna kako se zatekao na tom mestu, a on sam ne može pojmiti ni kako je dospeo u to vreme kojem uopšte ne pripada.

Život počinje u petak je jedinstveno putovanje u svet kakav je bio pre stotinu godina. Mešanje vremenskih dimenzija, tanano oslikavanje likova čije se sudbine međusobno prožimaju i neobičan zaplet koji počinje trinaest dana uoči Božića, a kulminira za večerom na kojoj glavni protagonisti ove uzbudljive priče iznose svoje viđenje budućnosti – sve to nam otvara prozor u čudesni univerzum prošlih vremena i jednog drugačijeg života na koji smo gotovo zaboravili.

Za roman Život počinje u petak rumunska spisateljica Joana Prvulesku dobila je 2012. godine prestižnu nagradu Evropske unije za književnost.

„Nekoliko godina pre 1900. dani su bili komotni. Ljudi su vibrirali poput telegrafskih žica, bili su optimisti i verovali su, kao nikada pre i nikada kasnije, u moć nauke, u napredak i u budućnost. Nova godina postala je, tako, najvažniji trenutak: večito ponavljani početak budućnosti.

Pre 1900. ljudi su verovali kako sam gospod Bog želi da čovek bude besmrtan, u najkonkretnijem smislu reči. Ništa nije delovalo nemoguće, a nije ni bilo. Sve utopije bile su dopuštene. A igranje s vremenom bila je uvek najlepša među njima. Pored svega, ljudi su u velikoj meri i u svakom pogledu ličili na one koji su živeli pre njih i na one koji će živeti posle.

Nekoliko godina pre 1900. dani su bili komotni, a ljudi su maštali o našem svetu.

Maštali su o nama.“

Flamanski pisac Stefan Hertmans (1951) cenjeno je književno ime u Belgiji i Holandiji. Svojim najnovijim romanom Rat i terpentin privukao je znatnu pažnju međunarodne čitalačke publike. Knjigu je Hertmans zasnovao na beležnicama koje su ostale posle smrti njegovog dede, Urbena Jozefa Emila Martina, učesnika Velikog rata i slikara, katolika iz industrijskog grada u Flandriji. U intimnoj ispovesti pratimo njegov život od odrastanja krajem 19. veka u velikoj bedi, preko užasa u ratnim rovovima i gubitka voljene žene, do mirnijeg života skromnog vernika i vrsnog slikara nakon zasnivanja porodice. Gotovo pola veka posle zbivanja koja su ga zauvek obeležila, Martin piše o događajima iz bitaka i svojoj velikoj ljubavi, a od tog gustog tkanja uspomena njegov unuk će uoči stogodišnjice Prvog svetskog rata ispričati neobično emotivnu i sugestivnu priču.
Uz diskretan i prefinjen ritam, Hertmans svoj pripovedački prostor u ovoj knjizi deli s Martinom. Tako je u realistično ogoljenim scenama ratnih strahota iz prve ruke predočeno rušenje nekadašnjeg sveta, a lična tragedija jedne mlade osobe stapa se s opštom tragedijom čitave generacije.

Džejms Hog rođen je 1770. godine u Škotskoj. Školovanje mu je prekinuto gotovo na samom početku usled finansijskih neprilika njegovog oca, zemljoradnika, zbog kojih je Hog morao da se posveti čuvanju krava. Porodica mu je bila bogobojažljiva i redovno su posećivali crkvu, a majka je negovala tradiciju pripovedanja narodnih priča o vitezovima i natprirodnim bićima – to se odrazilo na Hogovo stvaralaštvo čije glavne temelje čine upravo religija i narodna tradicija.

U roman Šaka mraka, zasnovan na istorijskim događajima i stvarnim ličnostima, utkana je živopisna fantastika koja poslednjih godina pleni pažnju svetskih znalaca beletristike i ima izuzetnu čitanost.
U knjizi su sjedinjeni istoriografija i fantastika, a radnja romana satkana je od brojnih čuda i proteže se na pet vekova, sabijena u 24 sata i omeđena na 11 hektara smederevske citadele.
Vojnik, koji je poverovao u podnarednikovu priču o uskrsnuću i blagu koje traži ljudski žrtvu da bi bilo otkriveno, po starešinovoj zapovesti iščupao je podnarednikovo srce i jabučicu, a krv nakapao na mestu koje mu je rečeno. Po podnarednikovom uverenju trebalo je da vojnik, pošto iscedi krv iz srca, lako nađe bočicu s čudotvornom vodom kojom će oživeti podnarednika, što se nije obistinilo.
U romanu su prezentirani istorijski dokumenti i novinski tekstovi iz 1892. kada je podnarednik sebe ritualno prineo na žrtvenik u nadi da će mu se tako otvoriti put do zakopanog blaga despota Đurđa Brankovića.
Verodostojnost događaja dokumentovana je i autentičnim mišljenjem o psihičkom stanju podnarednika i vojnika koje su vojnoj komandi dali profesor Velike škole dr Milan Jovanović Batut, upravnik Bolnice za duševne bolesti dr Milan V. Vasić i sanitetski major profesor Vojne akademije dr Sima Gerasimović.
Milosav Slavko Pešić je ispisao očaravajući roman suverenom veštinom renesansnih pisaca enciklopedijskog znanja i mnogovrsnog umeća.