ROMANI

Dok ovo čitaš, ja sam, verovatno, već mrtav. Nije ovo neko delo koje će se pamtiti generacijama niti se trudim da ti se dopadne, ovo je neki moj ventil na duši, zahvalnost što sam postojao i čitulja samome sebi. Neko će nekada pročitati ovo moje, ulični prodavci knjiga će ga držati negde u prikrajku svojih polica prenatrpanih od sličnih pokušaja, prodavaće se po ceni koju niko nije spreman da plati, a zgužvane korice gledaće oko sebe naslove romana onih pravih poznatih pisaca i biće ponosne što su se bar na ovaj način našle u takvom društvu. Niko ovde neće biti na dobitku, ali ja nemam šta da izgubim ako ti ispričam svoju priču.

Ana Magdalena Bać živi mirnim, uređenim, porodičnim životom. Ima muža i dvoje dece, i svake godine, istog avgustovskog dana, odlazi trajektom do ostrva na kom je njena majka tražila da bude sahranjena da odnese gladiole na njen grob. Te posete ostrvu neočekivano u njoj bude neodoljivu potrebu da makar te jedne noći u godini postane druga žena. U miljeu karipskih zavodnika, vlažnih i toplih noći, senzualne muzike, i oštrog kontrasta između turizma i bede, u svom poslednjem, posthumno objavljenom romanu, Gabrijel Garsija Markes govori o ljubavi u zrelim godinama, o želji, životu i samospoznaji, kao i tome da nikoga suštinski ne poznajemo i da neke tajne, hteli-ne hteli, nosimo sa sobom u grob. Deset godina nakon što smo pomislili da to više nikad neće biti moguće, imamo priliku da uživamo u novootkrivenom dragulju voljenog kolumbijskog nobelovca.

Darko Polovina na zamagljenom staklu otkriva poruku: „Pomozite mi“, Istovremeno, u podrumskim magacinima instituta u kojem radi kao noćni čuvar najpre se pojavljuju sumnjivi viškovi, a potom se tokom njegove smene jednom od inženjera gubi svaki trag.

Pozive za pomoć Darko uskoro počinje da dobija i na drugim neočekivanim mestima...

U četvrtom romanu Sandre Pekić pratimo sumornu družinu koja ne uspeva da se iskobelja iz ukletog kruga koji ih stalno vraća na zajedničko iskustvo tragedije u detinjstvu.

U knjizi žena s planom, Mej deli iskustva iz vlastitog života kroz prizmu mudrosti o karijeri, porodici i zdravlju.

Memoari sina Gabrijela Garsije Markesa i Mersedes Barča
RODRIGO GARSIJA

Ovo je lep oproštaj od dve izuzetne osobe. Oduševila me i dirnula, pokrenuće i očarati svakog ko je ikada ušao u slavni književni svet Gabrijela Garsija Markesa. - Salman Ruždi

U oproštaju od Gaba i Mercedes Rodrigo Garsija pronalazi reči koje se ne mogu izgovoriti, trenutke koji signaliziraju sve što je moguće znati o prelasku iz života u smrt, od onoga što ljubav donosi i gubitka koje ostavlja. Sa detaljima bogatim poput bilo koje džinovske biografije, tokom čitanja ćete se tugovati, zahvalni za duboku umetnost koja ostaje deo našeg kulturnog nasleđa. - Volter Mozli, autor bestselera Njujork tajmsa.

Mučnina je roman u formi dnevnika, gde se nagoveštavaju osnovne ideje Sartrove egzistencijalističke filozofije.Postavljaju se ključna pitanja: odnos esencije i egzistencije, umetničkog stvaralaštva, vremena, slobodne volje...

Ovo je drumska priča ali i znatno više iznad toga. Naizgled besciljno krstarenje auto-putevima Zapadne Evrope mizanscen je u kome se odigrava drama o velikim egzistencijalnim temama...

Prošle su pedeset dve godine otkako su Vargas Ljosa i Markes, dva latinoamerička romanopisca koja su još uvek bila mlada, u Limi vodili ovaj veoma neobičan razgovor koji će čitalac uskoro imati pred sobom. Veoma neobičan, jer u njemu nema nijedne važne reči koja se u međuvremenu nije drastično promenila. Naslov razgovora, Roman u Latinskoj Americi, deluje neutralno, kao jednostavan i jasan opis, ali odmah postajemo svesni da ni roman, ni Latinska Amerika, a pogotovo latinoamerički roman, nisu ono isto o čemu su Vargas Ljosa i Garsija Markes razgovarali u septembru 1967. A tako je, obratite pažnju, upravo zbog toga što su se dogodili Vargas Ljosa i Garsija Markes: jer je ovih pola veka bio period uspeha i uticaja Sto godina samoće, nezimerne ambicioznosti Razgovora u katedrali, čudesa naše tradicije koja predstavljaju Hronika najavljene smrti i Rat za smak sveta; jer ovih pola veka je, takođe, vreme preobražaja našeg političkog sveta (od slučajeva Padilje i Pinočea do fudžimorizma i dugovečnosti Fidela Kastra), a u svakom od njih bila su prisutna ova dva romanopisca. Borhes, o kome se često govori u ovom razgovoru, zauvek je postavio tu ideju u svojoj priči „Pjer Menar, autor Don Kihota“: prolazak vremena – i to njegovo čudesno otelotvorenje u vidu knjiga koje pišemo – menja reči.

Ovo je jedan od najproduktivnijih načina čitanja ovog razgovora. Za nas čitaoce i romanopisce, reči koje su se 1967. koristile kako bi se opisao taj istorijski trenutak više ne postoje: uništene su i ponovo stvorene tokom godina, i mi ih danas ne koristimo na isti način na koji su ih koristili oni.

Mesto i vreme dešavanje radnje, Beograd 1993. godine. Dve paralelne priče koje povezuje jedna žena, Lepa, tip Eve, čije čari fasciniraju dva međusobno veoma različita junaka....

S ljudima se susrećemo i suočavamo, a njihov svet, neretko, ostaje tajna za nas i biva daleko od priče; priča je tek onaj trenutak kad se suočimo sa tajnom. Tajna, razume se, ne mora biti nešto skriveno (premda se najčešće tako doživljava), već nešto u čemu čovek zapazi saglasje između duha koji poznaje i iskona koji naslućuje. U tom pogledu kao da lebdi i želja za saznanjem, a ono izbija u neshvatljivim potrebama duha, u dugim razgovorima o umetnosti i prijateljstvu i u samoj umetnosti.

Đorđe Kadijević je umetnik u pravom značenju, umetnik iznad svega, jer svako duhovno polje u kojem je ostao njegov trag ocrtano je ovom činjenicom. Sada nam, posle Božije volje, obznanjuje svoju drugu knjigu neobičnog naslova: Plagijati.

Ovo je jedan od najuspelijih domaćih romana, dobitnik prestižne nagrade "Miroslavljevo jevanđelje". Roman počinje sa događajima iz 1995. godine gde na našim prostorima besni rat ali nosi u sebi elemente erotske proze i trilera na jednoj strani i intimne scene i olovni teret prolaznosti na drugoj strani.Prepoznatljivi kreativni rukopis Milisava Savica i u ovoj knjizi čini pečat koji garantuje lepotu čitanja i umetničkog proživljavanja naše životne stvarnosti.

Priča o hrabrosti i o ogromnoj snazi žene, o veri u ljubav i posle najvećih brodoloma.

Kada je Sara napustila svoj mali grad i iza sebe ostavila uspomene na bolno detinjstvo i veliku patnju, nije mogla ni naslutiti da su iskušenja pred njom još veća od onih koja je uspela da prebrodi.
Naizgled, novi početak obećava. Mlada je i lepa, popularna i zabavna, omiljena među muškarcima. Živi sa najboljom prijateljicom i dozvoljava da lepota života pobedi tužna sećanja.
Ali susret sa neobičnim strancem usmeriće njen život ka avanturama kakve nije mogla ni da zamisli. Vrtlog strasti kojem neće moći da odoli pomoći će joj da upozna samu sebe, ali i da spozna da istinska ljubav često čeka na mestima na kojima i ne sanjamo da je možemo pronaći.

Veselin Gatalo rođen, školovao se i živi u Mostaru. Piše priče, romane, drame, eseje, kolumnista je mnogih uglednih časopisa, urednik i voditelj. Objavio je dela: Vrijeme mesinganih perli (pesme), Amore al primo Binocolo (pesme, Italija), Siesta, Fiesta, Orgasmo, Riposo (roman), Rambo, Drumski i Onaj treći (priče), Ja sam pas... i zovem se Salvatore, roman za djecu i odrasle, Geto (roman), Kmezovi narednici (pesme), Cafe Oxygen (roman), Vrijeme maslinastih pertli (pesme), Priče za nemirnuu noć, Polja čemerike (priča), Salika s uspomenom (roman), Princeza od zida (roman), Drame, Ženska strana svijeta... Dobitnik je više značajnih nagrada iz oblasti literature. Njegove drame se izvode na mnogim scenama u regionu. Dela su mu prevedena na više stranih jezika.

Mark Tven je jednom napisao: „Što bolje upoznajem ljude, to više volim pse”. Roman koji je pred vama se može svesti na ovu duhovitu opasku čuvenog pisca, međutim, distopijska verzija balkanskog društva zatvorenog iza visokih neprobojnih zidina u dalekoj budućnosti gdje se odlaže ljudski šljam iz cijelog svijeta, nažalost,ni malo nije. U cijelom tom haosu i„koktelu” ostataka naroda i novih robijaša, raste cvijet I prkosi. Momak koji je tu rođen, uprkos svakoj logici, simbolično, filmski i poetski,jedinog pravog prijatelja nalazi u psu.
Pred vama je avantura, akcija, borba, nadljudski napori, epska hrabrost i pre svega bezuslovna ljubav kakvu samo pas može da pruži. Ovaj se roman čita u jednom dahu, a bez daha i ostavlja pokrećući lavine emocija, i vjerujem da mu je pravo mjesto na filmskom platnu.

Petar Strugar, glumac

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

„Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?“

„S puta po Istočnoj Evropi“ je hronika, svedočenje s putovanja po socijalističkim zemljama na koje se mladi Gabrijel Garsija Markes otisnuo pedesetih godina. Na ovim će stranicama čitalac naći, skupa sa zapažanjima Markesovih saputnika, lucidnu analizu društvenih i političkih događaja jedne epohe, ne sasvim lišenu ironije.

Njegovo putovanje komunističkom enklavom započinje u Istočnoj Nemačkoj i nastavlja se kroz Čehoslovačku, Poljsku, Mađarsku i nekadašnji Sovjetski Savez. Tu će pokušati da strgne veo koji skriva istinsko lice komunizma čiji je ideološki tvorac Lenjin: i otkriće nam jedan kafkijanski režim koji preplašeni narod, već sasvim pomiren sa sopstvenom sudbinom, gotovo i ne dovodi u pitanje.

Ova reportaža – pisana i objavljivana u nastavcima u isto vreme kad i legendarna „Priča brodolomnika“ – još jedan je dragocen primer ozbiljnog istraživačkog rada, istorijske tačnosti i verodostojnosti iznetih činjenica, na čemu zapravo i počiva vrhunsko novinarstvo. Uz svoju neporecivu književnu maestralnost, Markes iznova demonstrira onu istinsku i najdublju težnju svog poziva: da ispriča dobru priču.

„Nisam želeo da upoznajem našminkan i začešljan Sovjetski Savez, koji se doterao da bi dočekao goste. Zemlje, kao i žene, treba upoznati u zoru, kad se tek probude i ustanu iz kreveta.“
Gabrijel Garsija Markes

Signs by the Roadside/ Znakovi pored puta

Only what has not been given a form or a name endures, that which has never left the infinite and eternal landscape of non-existence.
In the form of a journal, Andrić’s Signs by the Roadside is a series of short texts that can be written in the course of a single day, reflecting the writer’s mood at the time, opinion on a particular topic or person, an impression from a trip or a thought that preoccupied him. Kept for many years and written in no particular order, these notes were compiled by the writer in a book which became the mirror of his soul, and not merely a journal. These texts are not organised chronologically, like a traditional journal, but rather according to the spontaneous activity of the soul, which reacts intensely and emotively to daily stimuli, transforming them into meditations and visions, into pictures of landscapes and people. Spontaneous and carefree, Signs by the Roadside is a superior example of a spiritual journal. Its text grows and develops like organic tissue: one fragment leans upon the next, in a never-ending sequence. This fragmentation and the spontaneous blending of shorter texts into bigger entireties, creating an opus, is one of the main characteristics of Andrić’s literary technique. As he himself remarks at one point: “I have never, actually, written books, but rather seamless and scattered texts which, in time, were, more or less, inserted logically into books or compilations of short stories.” This method is particularly noticeable in Signs by the Roadside. Brief notes spontaneously interconnect and form larger chunks, thus encompassing a broad spectrum of life and its manifold reality, much like the way these thoughts flow into the mind of the poetic soul.

Ma koliko se dożivljava kao okrenutost pesnika sebi i svom unutrašnjem svetu, kao razgovor s dušom, ona je i obraćanje pesnika čitaocu, Bogu, ljudima i dijalog sa svima njima, i to je ono što je čini aktuelnom i danas. Jer, Andrić ispovedanje diże na nivo opšteg saznanja i univerzalnog iskustva u kome prepoznajemo i sebe i druge, prošle, sadašnje i buduće stradalnike.

A stone bridge from the 16th century, an endowment of Mehmed-pasha Sokolovic, like a mute witness remembers the seeming harmony of different cultures, religions and peoples whereas deep antagonism exists between them. The difference between two civilisations, Eastern and Western, is the most obvious. In the period from its construction until its partial distruction at the beginning of the 20th century, the bridge was the only permanent and unchangeable spot from which all tensions and agitations that provoked conflicts between people, cultures, religions and empires of that time reflected off. That is the very fact that Ivo Andric used to create a fantastic four-hundred-years-long narrative arc of almost crystal clear literary style and thus made the bridge a part of our own lives.

Još od davne 1962. godine ovaj prozno-poetski triptih je jedno od najomiljenijih štiva današnjih čitalaca. Pripovedačka magnovenja vode čitaoca putanjama svetlosti i treptaja i otkrivaju suštastvo same njegove imaginacije i stvaralaštva. Kroz večito iščekivanje Jelene, pripovedač teži ka stvaranju, kao onom metafizičkom koje životu onoga kojeg nazivamo stvaraocem zapravo daje pravi smisao. Njegova večita potraga za poetskom misli, za stvaralačkom ispunjenošću je otelotvorena u Jeleni koja ga čudesno pohodi u očekivanim, ali i u sasvim neočekivanim prilikama. Dok postoji Jelena, postoji i sam pripovedač. Samo da ne prestanem da je iščekujem, reći će pripovedač na kraju. Nestanak mašte i poriva za stvaranjem za pripovedača znači umiranje samo. Jače i očiglednije nego ikada, Ivo Andrić ovim delom ispoljava svoju poetsku i filizofsku misao, razotkriva svoje suštastvo.

Carigradski zatvor, nazvan Prokleta avlija, sa svojim simbolički šarenim svetom, spojio je jednog skromnog, poštenog i nedužno optuženog bosanskog fratra i razočaranog, životom otrovanog i fikcijom opsednutog turskog bogataša. Svet Proklete avlije, koja kroz svoju utrobu propušta sve vrste ljudskih grehova i poroka i čija je nepregledna raznolikost pomno nadgledana zastrašujućim očima upravnika Latifage Karađoza, mesto je sa vrlo upečatljivim likovima i sudbinama. Ipričana smirenim rečenicama koje su izraz istančanog umeća pripovedanja, kao i unutrašnjom dinamikom koja obuhvata čitavo delo, Prokleta avlija je nedvosmisleno jedno od najboljih ostvarenja u celom Andrićevom bogatom književnom opusu.

Romanom Gospođica dominira jedan karakter, usedelica Rajka Radaković, kojom je ovladala samo jedna strast, tvrdičluk. Ivo Andrić na maestralan način opisuje čitav život bez ljubavi, prijateljstva i ljudske brige za bližnje, bez srca; život određen jednom jedinom porukom oca na samrti, pogrešno shvaćenom i prenaglašenom. U akterima ovog romana svako od nas će pronaći i neke od svojih vrlina i mana, opisane na hirurški precizan način, ali bez osude ili pohvale.

Istorijski roman "Travnička hronika" nastajao je u periodu Drugog svetskog rata zajedno sa još dva velika Andrićeva romana, "Na Drini ćuprija" i "Gospođica". Za razliku od romana "Na Drini ćuprija", za koji je Andrić dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, "Travnička hronika" je stvarana na osnovu bogate dokumentarne građe iz istorije civilizacije, autentičnih spisa o istorijskim ličnostima i etnologije. Radnja u romanu pokriva ukupno 7 godina stranih konzula u vezirskom gradu Travniku. "Travnička hronika" oslikava sudar četiri sveta, različitog nasleđa, kulture i vere koji zapravo nemaju ni najmanje volje ni želje da se međusobno razumeju i sažive. U epicentru svega toga je četvrti svet - obična raja iz tadašnje Bosne koja spaja ove svetove na jedan surov način, nikome zapravo nije stalo do čoveka i do onoga što danas nazivamo ljudskim dostojanstvom. Taj, naoko, visoki svet intriga i spletaka, političkih dogovora i mešetarenja je samo još jedan vid circulus vitiosus-a istorije večite potrebe za osvajanjem.

Ovaj roman, već legendaran u analima svetske književnosti, jedna od najzanimljivijih književnih avantura našeg veka. Milioni kopija Sto godina samoće na svim jezicima i Nobelova nagrada za književnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta – i kako voli da kaže pisac – najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

Piter Friston je bio lični asistent Fredija Merkjurija tokom poslednjih dvanaest godina njegovog života. Živeo je sa njim u Londonu, Minhenu i Njujorku i bio uz njega kada je umro. "Bio sam Fredijev glavni kuvar, perač sudova, konobar, batler, sekretar, čistač .... i na kraju negovatelj", piše Piter Friston. "S njim sam proputovao ceo svet, bio uz njega kroz uspone i padove.... bio sam u ulozi telohranitelja kada je trebalo i na kraju, naravno, ostao sam jedan od onih koji su ga negovali."

U knjizi Zatvorena vrata i druge priče objavljujemo dvadeset devet pripovedaka od kojih mnoge nisu štampane u Andrićevim zbirkama pripovedaka, te su tako ostale malo poznate široj čitalackoj javnosti. Ovako sakupljene i predstavljene hronološki, daju jasnu sliku o pišcevim interesovanjima u periodu od 1951. do kraja života. Tu vidimo zrelog pisca koji se bavi psihološkim profilom takozvanih malih ljudi, ili je zaokupljen pitanjima unutarnjih previranja bića svojih junaka, sa druge pisac koji svoje priče gradi na temama i motivima vezanim za burnu istoriju Bosne, a onda i autor koji se bavi socijalnom stranom života svojih junaka.Retko zanimljiva knjiga koja pokazuje širinu Andrićevih književnih interesovanja i koja će za mnoge čitaoce biti pravo otkriće.

U knjizi Porodična slika i druge priče objavljujemo trideset i dve pripovetke od kojih mnoge nisu štampane u Andrićevim zbirkama pripovedaka, te su tako ostale malo poznate široj čitalačkoj javnosti. Ovako sakupljene i predstavljene hronološki, daju jasnu sliku o piščevim interesovanjima u periodu od 1914. do 1951. godine. Na jednoj strani rani Andrić, zaokupljen pitanjima unutarnjih previranja svojih junaka ili položajem pojedinca u građanskom miljeu evropske sredine, sa druge pisac koji poseže za temama vezanim za burnu i bogatu istoriju Bosne, a onda i autor koji se bavi socijalnom stranom života svojih junaka.
Retko zanimljiva knjiga koja pokazuje širinu Andrićevih književnih interesovanja i koja će za mnoge čitaoce biti pravo otkrice

Ova izuzetna knjiga sadrži kratku priču s istovetnim naslovom, kao i drugih šest priča, od kojih su sve, osim jedne, napisane u vreme pune spisateljske zrelosti pisca. Bile su to godine kada je Makondo otvorio vrata magijskom realizmu. Cedna Erendira i njena bezdušna baba ovaploćuju nevinost i zlo, ljubav i izopačenost, a priča istovremeno podseća na srednjovekovne pohode, provansalske ili trubadurske napeve, mada, kao i uvek, zaronjene u taj zgusnu­ti i plodni svet Kariba.

Zao čas je kucnuo za žitelje neimenovanog mesta na obalama reke koja ih, nakon razdoblja tropskih kiša sa neba, još i po zemlji plavi, a njima sve­jedno vrućina. Nevolja, međutim, nije samo u toj zgusnutoj prirodi koja ostavlja malo prostora izvan mrzovolje. Mestom je inače zavladao prisilan mir nakon ko zna više kojeg grašanskog rata, ali jedan meštanin ubija drugog jer je, na osnovu letka koji je tajanstveno osvanuo na vratima njegove kuće, doznao da ga žena vara. Leci se posle ovakvog preloma stvarnosti ubrzo pojavljuju i na većini ostalih kuća, a u svima njima sad i strepnja postaje nesnosna, iako leci ne otkrivaju ništa što još odranije nije bilo opštepoznato. Samo što su govorkanja sada uzela maha, stare podozrivosti izašle na videlo, a pritajeno nasilje ponovo buknulo, kao da je jedva čekalo na povod, pa makar i u vidu tih letaka kojima, upravo zato što su besmisleni, neće da se pozabave ni dobronameran pop, ni drčan gradonačelnik. Zaduženi za duhovno uzdizanje pojedinca i za održavanje javnog reda zajednice, u svojim ispraznim obredima bivaju jednako zatečeni sledom događaja koji će pokuljati svom žestinom neumitnosti, premda prvenstveno proizlaze iz sveukupne obamrlosti mnoštva u sopstvenoj kolotečini. Autor ni u jednom romanu pre ili posle ovoga nije bio tako nemilosrdan prema istini, pa ipak, neprijatni prizori iz ove knjige plene snagom suštinske alegorije, svakako i podalje od neimenovanog mesta.

Kameni most iz XVI veka, zadužbina Mehmed paše Sokolovića, kao nemi svedok pamti prividno slaganje različitih kultura, vera i naroda dok među njima u stvari vlada antagonizam. Najvidljivija je razlika između dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, izmedju građenja i delimičnog rušenja početkom XX veka, bio jedina postojana i nepromenljiva tačka o koju se odbijaju sve napetosti i komešanja koja rađaju sukobe među ljudima, kulturama, verama i tadašnjim carstvima. Upravo tu činjenicu Ivo Andrić koristi da napravi fantastičan pripovijedački luk dug četiri stotine godina od gotovo kristalno čistog literarnog stila, čineći da most postane deo naših sopstvenih života.