SAVREMENI ROMAN

„Ironičan, pronicljiv, oporo duhovit komentar o životu u savremenoj Americi ... Beli šum na maestralno vešt način postavlja neizbežna pitanja.“ - The New York Times Book Review Džek Gledni ima skladnu porodicu, siguran posao, odane prijatelje i udoban dom u idiličnom provincijskom predgrađu. Njegov ostvareni američki san počinje da se pretvara u košmar onog trenutka kad se nad njegovim gradom i životom nadvije otrovni oblak – najpre stvaran, a potom i metaforički. Ovaj drugi, naravno, podmukliji je i opasniji zbog toga što je nevidljiv: Don DeLilo odvažno uranja u njegovu unutrašnjost, nudeći nam još jedno suočavanje sa svešću o privremenosti svake ljudske sreće i večitosti nesreće. Roman Beli šum briljantna je i bespoštedna analiza fizičkog i duhovnog zagađenja savremenog sveta, brojgelovski raskošna slika lažnog raja potrošačkog društva prelomljena kroz prizmu uzbudljive i potresne porodične povesti. - Zoran Paunović

Svako bi voleo da bude vlasnik kraja sveta. Samo veliki pisac sme da započne roman takvom rečenicom, koja čitaoca najpre zaprepasti mračnom i pretećom lepotom, a potom podigne njegova očekivanja do visina u kojima nije moguć ni najmanji kompromis sa osrednjošću. Don DeLilo je te visine odavno osvojio: prefinjeni stilista čiji tekst postojano osvaja i pleni hipnotičkom snagom, vizionar čijim se delima vraćamo pored ostalog i zbog toga da bismo u njima pronalazili u međuvremenu ostvarena proročanstva, umetnik posvećen neprekidnom preispitivanju granica neizrecivog, u svom novom romanu pod naslovom Nula K još jednom ubedljivo potvrđuje ugled jednog od vodećih pisaca današnjice.

Na početku romana, milijarder Ros Lokhart razmišlja da li da iskoristi priliku i umre zajedno sa ženom koju voli: to što je ta smrt samo privremena – jer, zamrznuti u kapsulama trebalo bi da sačekaju mogućnost da ponovo ožive – nimalo ne olakšava njegovu sudbinsku dilemu. I to je tek prva u nizu preteških egzistencijalnih nedoumica s kojima nas u daljem toku priče suočava pisac: postoji li život posle smrti, postoji li život pre smrti, da li je mogućnost izbora uvek i samo privid, da li ratovi, terorizam, i ostali jahači apokalipse savremenog sveta, zaista postaju ništavni u poređenju s uzvišenim trenucima lepote malih, običnih ljudskih života? Na ta i druga suštinska pitanja, DeLilo odgovore traži u drevnoj alhemiji ljudskog govora; mistično opčinjen tajnama koje u sebi kriju i naizgled jednostavne reči, on zna da je u njima jedina večnost koju može deliti s čitaocem. Ta večnost isijava iz svake rečenice njegovog novog romana.



Zoran Paunović

Anđeo Esmeralda okuplja devet priča napisanih u periodu između 1979. i 2011. godine. Iako prostorno, tematski i vremenski raštrkane na udaljene tačke, one ne samo da formiraju jednu doslednu stilsku ravan već pomeraju granice do kojih smo mislili da savremena književnost doseže.

Dva usamljena astronauta-vojnika u fiktivnom svemirsko-zemaljskom ratu, žena opsednuta ponovnim potresima nakon razornog zemljotresa, iznenadni ljubavnici zarobljeni na tropskom ostrvu... deo su jednog sveta čija složenost u isto vreme i uznemirava i teši.

DeLilova neverovatna moć zapažanja zaustavlja trenutak, usporava ga i vivisecira. U ulozi posmatrača i jezičkog hirurga, on je surov i odlučan u dubinama u koje zalazi, a ipak delikatan u potezu. Ova zbirka priča svedoči o nesvakidašnjoj britkosti jednog od najvećih spisateljskih umova današnjice koji, za trideset godina koliko pokriva, ni na trenutak ne gubi na svojoj oštrini.

U samotnu kuću u srcu pustinje, „negde južno od nigdine“, povukao se sedamdesettrogodišnji bivši savetnik stratega rata u Iraku Ričard Elster, u potrazi za prostorom i vremenom. Tu mu se pridružuje mladi sineasta koji namerava da snimi film o njegovom iskustvu, film od jednog kadra u kome će Elster biti jedini lik – „samo čovek pored zida“. Vreme se potire u tom pustinjskom prostoru; prolaze dani, a onda im u posetu iz Njujorka stiže Elsterova kći Džesi, „stvorenje kao s drugog sveta“ i dinamika priče se menja.
Roman efektno otvara, i zatvara, performans Dvadesetčetvoročasovni Psiho u kojem se brzinom od dve sličice u sekundi 24 sata prikazuje čuveni Hičkokov film. Ovaj rad Daglasa Gordona iz 1993. inspirisao je DeLila da se bavi idejom vremena i kretanja i zapita se šta mi vidimo i, naročito, šta propuštamo da vidimo kad stvari posmatramo na uobičajen način.
Ovaj inspirativan i provokativan roman svojevrstan je odgovor DeLila na Pjera Tejara de Šardena, francuskog filozofa i sveštenika koji je Tačkom Omega nazvao cilj evolucije, maksimalni stepen univerzalne svesnosti kojoj svet i vasiona u svom ubrzanom kretanju teže.
DeLilo sve vraća unatrag i usporava tok stvari, pomerajući granicu percepcije i realnosti, i za to traži čitaoca koji je spreman da i sam uspori i da uživa u svakoj napisanoj reči.
Tačka Omega je duboko uznemirujuce, briljantno delo jednog od najvećih američkih pisaca današnjice.

Strah od smrti, kao i sama smrt, duboko su lična iskustva - čak i u okolnostima masovnih stradanja, u kojima zbir pojedinačnih ljudskih tragedija pretvara medijsku vest u istorijski događaj. O jednom takvom događaju, verovatno najpoznatijem u novijoj istoriji ljudskog roda, govori novi roman Dona DeLila. Iz krajnje svedene, subjektivne perspektive, svoju priču o zloglasnom Jedanaestom septembru DeLilo pripoveda kroz laganu izmaglicu posttraumatske amnezije, potpuno oslobođen želje da naknadnom mudrošču banalizuje mnogostruku metaforičnost kolapsa betonskih bliznakinja. On je, uostalom, odavno - još u romanima Beli šum, Vaga i Podzemlje, na primer - upozoravao na moguče krajnje odredište puta kojim je krenula zapadna civilizacija. Sada mu preostaje tek melanholično svođenje računa: život je pretvoren u partiju pokera, smrt u ulični performans, a priča u Mebijusovu traku, po kojoj unezvereno jure begunci iz najboljeg od svih mogučih svetova.
Zoran Paunović