SAVREMENI ROMAN

„Svaki put kada bi da me skuče, pribegnem uspomenama. Gde sadašnjosti nema a budućnost je neizvesna, ne preostaje drugo do da se prošlost koristi kao melem. Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“ - F. B.

Brana na Atlantiku – nastavak Francuskog romana „Ova knjiga je napisana na mestu koje bi trebalo da bude pod vodom.“

Tokom pandemije, Begbede nalazi utočište na rtu Fere kod svog prijatelja Benoa Barterota, čudnog fanatika koji istovaruje hiljade tona šuta u more, odlučan da sačuva rt od neizbežnog porasta nivoa vode.

Daleko od Pariza, okrenut Atlantiku, Begbede uranja u svoja sećanja i nudi nam novi, moglo bi se reći zreliji i intimniji prikaz svog života: „Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“

Sećanje na detinjstvo provedeno u rastrzanosti između razvedenih roditelja, slobodarski duh sedamdesetih i burne ljubavne veze prepliću se s razmišljanjima o samoći, starenju, o tome šta se dobija ili gubi pisanjem, o odnosu čoveka i prirode, uz neizbežan osvrt na današnji svet i društvo.

Može se diskutovati o tome da li je ovo mekša i osećajnija strana Begbedea ili jednostavno žal umornog pedesetpetogodišnjaka za prošlim vremenima, ali se neodoljivost ove knjige ne može osporiti.

Klackalica između očaja i optimizma, nostalgičnog humora i autoironije, Brana na Atlantiku je zabavna, poetična i jedinstvena knjiga u kojoj svaka rečenica poziva na razmišljanje i introspekciju.

Godina je 1940, senke Drugog svetskog rata već su toliko duge da se čak ni pod američkim nebom od njih ne vidi nada da je mir moguć. Na Menhetnu se, istina, i dalje živi kao da bi se još i mogao izbeći ulazak u krvavi evropski sukob. U tom ambijentu, gde se prepliću dekadencija i teskoba, potreba za uživanjem i životinjski oprez, u elitnom njujorškom klubu sudbina ukršta puteve dvadesetjednogodišnjeg Džerija Selindžera, pisca u nastajanju, i šest godina mlađe Une, devojčice koja je rano zavolela boemski milje, gde je, opet, rado primaju kao kćerku velikog dramskog pisca Judžina O’Nila. Među njima će se razviti ljubav koja to nije bila, Una i Džeri doživeće i sreću koja to nije bila, ali će zato i njihov raskid – u vihoru rata, dok se on priprema za iskrcavanje u Normandiji, a ona iz Njujorka odlazi put Kalifornije da se okuša pod holivudskim reflektorima – biti samo fiktivan. Sve prave ljubavi možda i jesu tužne, ali to ne znači da nisu večne.



„Ovo je štivo obojeno samopotiranjem, a Begbede nas vodi sa zanosom, isturajući samoga sebe u prvi plan, da bi potom jednostavno nestao, ustupajući mesto svojim likovima, većim od prirode same.“ — Šatlen

„Pripovedajući o drugima, Begbede priča o samome sebi. Pogibeljna je ta igra. Ali usud likova, koje sve može da spoji, a koje na kraju sve razdvaja – uzdiže roman na nivo uzvišenog: velika povest o Uni i Džeriju nikada se u stvari nije ni odigrala. Ljubav ponekad jeste slepa.“ — Bibliobs

„Pet godina posle Francuskog romana, pisac nam se vratio sa odličnom knjigom Una i Selindžer. Zreo i mudriji.“ — Soar

„Iz ove veoma bogate građe Begbede izvlači pitku, dobro dokumentovanu priču. On, naravno, ne može da se uzdrži a da sve ne ’begbedizuje’, izašlo to na dobro ili na zlo.“ — Ekspres