BRANA NA ATLANTIKU

„Svaki put kada bi da me skuče, pribegnem uspomenama. Gde sadašnjosti nema a budućnost je neizvesna, ne preostaje drugo do da se prošlost koristi kao melem. Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“ - F. B.

Brana na Atlantiku – nastavak Francuskog romana „Ova knjiga je napisana na mestu koje bi trebalo da bude pod vodom.“

Tokom pandemije, Begbede nalazi utočište na rtu Fere kod svog prijatelja Benoa Barterota, čudnog fanatika koji istovaruje hiljade tona šuta u more, odlučan da sačuva rt od neizbežnog porasta nivoa vode.

Daleko od Pariza, okrenut Atlantiku, Begbede uranja u svoja sećanja i nudi nam novi, moglo bi se reći zreliji i intimniji prikaz svog života: „Francuski roman je bio nepotpun; evo još nekih greha moje mladosti.“

Sećanje na detinjstvo provedeno u rastrzanosti između razvedenih roditelja, slobodarski duh sedamdesetih i burne ljubavne veze prepliću se s razmišljanjima o samoći, starenju, o tome šta se dobija ili gubi pisanjem, o odnosu čoveka i prirode, uz neizbežan osvrt na današnji svet i društvo.

Može se diskutovati o tome da li je ovo mekša i osećajnija strana Begbedea ili jednostavno žal umornog pedesetpetogodišnjaka za prošlim vremenima, ali se neodoljivost ove knjige ne može osporiti.

Klackalica između očaja i optimizma, nostalgičnog humora i autoironije, Brana na Atlantiku je zabavna, poetična i jedinstvena knjiga u kojoj svaka rečenica poziva na razmišljanje i introspekciju.