SAVREMENI ROMAN

Roman Modra krv, za koji je Jurij Bujda u Rusiji dobio Nagradu čitalaca, čini mistifikovana priča o životu sovjetske glumice Valentine Karavajeve.

Njegova junakinja Ida Zmojro – kao i Karavajeva u životu – proslavila se četrdesetih godina dvadesetog veka ulogom u filmu Mašenjka Julija Rajzmana, odigrala je u pozorištu nezaboravnu Ninu Zarečnu u Galebu, a zatim je, kao i njen prototip u stvarnom životu, doživela saobraćajnu nesreću i zbog ružnog ožiljka na licu više nije mogla da igra na filmu ni u pozorištu.

Udala se za engleskog diplomatu i nekoliko godina provela u Engleskoj, zatim se vratila u SSSR, ali su joj sovjetske vlasti zabranile da se nastani u Moskvi. Živela je u provincijskom gradiću Višnjem Voločoku (Čudovu u romanu). U Čudovu Jurija Bujde Karavajeva postaje Ida Zmojro.

Naglašeno izolovan od ostalog sveta Čudov je ostrvo na kome je velikoj glumici suđeno da provede ostatak života, pričajući svom Petku, dečaku iz Čudova, čudesne priče o istoriji grada i sopstvenoj prošlosti, igrajući za njega svoje neodigrane velike uloge, ali i da odigra svoju najveću ulogu na kraju života, sprovodeći „Strašni sud umetnika nad samim sobom“ – upravo tako se u romanu opisuje modra krv, čije postojanje odlikuje velikog umetnika. - Mirjana Grbić

Treba znati kud će gledalac da krene, da ga istinski raniš, ali ne i da ga ubiješ. A modra krv – hladna krv, nije samo dar, nego i prokletstvo... zato što svako majstorstvo ledi krv u žilama...

U gotovo autobiografskom romanu Lopov, špijun i ubica Jurij Bujda priznaje da pisac špijunira i prisluškuje, krade tuđe osobine i reči, a zatim, da bi zaustavio lep trenutak, kako je govorio gete, sve to stavla na papir i ono što je živo ubija radi lepote. To jest, pisac je – lopov, špijun i ubica.

I ovu knjigu je napisao takav lopov, špijun i ubica. Nju čine dva povezana dela: novela Otrov i med i ciklus priča Osorjinske hronike. Kad se Tati, glavna junakinja novele, čuvarka doma Osorjinih, nađe u okolnostima krimi-priče, bez obzira na nelagodnost koju oseća, ona ne postupa kao jednodimenzionalni lik karakterističan za detektivski žanr. Ali, kako kaže jedan od junaka novele, ”I Herkul Poaro bi se, verovatno, osećao nelagodno u ”Zločinu i kazni”. Zločin ostaje bez kazne, jer srce zapoveda preuzimanje tuđe krivice za počinjeno ubistvo da bi se ”otrov pretvorio u med”, a krivica oslobodila prokletstva i preobrazila u ljubav.

Ako se novela Otrov i med uslovno može čitati kao detektivski roman, ciklus priča Osorjinske hronike mogao bi, takođe uslovno, da se čita kao horor: na primeru porodice Osorjin ispričana je bogata i strašna istorija Rusije, pozlaćena mitom, ispisana krvlju i suzama, surovo i, u isti mah, s humorom, počevši od Kijevske Rusije, preko potresne priče o slonu Ivana Groznog i drugim divnim i jezivim junacima, do priče o Osorjinu, oksfordskom profesoru i serijskom ubici.”

Mirjana Grbić