SAVREMENI ROMAN

Kada je majka Sesilije Enger zbog demencije dospela u starački dom, okončalo se jedno razdoblje u autorkinom životu. Porodica je rešila da proda kuću u kojoj je Sesilije provela detinjstvo, jer o njoj više niko nije mogao ili hteo da vodi računa. Prilikom raspodele porodične imovine i razdvajanja dragocenih stvari od bespotrebnih predmeta, Sesilije je naišla na neobično otkriće – pronašla je svežanj belih listova ispisanih majčinim krasnopisom. Ispostavilo se da je reč o spiskovima božićnih poklona, darova i uzdarja, koje je majka, bez znanja ukućana, brižljivo popisivala tokom četiri decenije, od 1963. do 2003. godine. Time se otvorilo novo poglavlje u autorkinom životu, ali i sva poglavlja ove knjige. S polazištem u pomenutim spiskovima, Sesilije Enger ispisala je povest svoje porodice, koja seže daleko u prošlost, do kraja XIX veka.
Ovim zapaženim književnim ostvarenjem u isti mah je ispisala upečatljivu i dirljivu priču u kojoj je oslikala portret svoje majke, ujedno snažne, svojeglave i krhke, upadljivo drugačije majke koja ustaje protiv svake nepravde, koja se nepokolebljivo bori za prava uniženih i skrajnutih, i čija ličnost na kraju, protivno svemu onome kakva je nekada bila, postepeno iščezava u „maglovitom krajoliku“ Alchajmerove bolesti.
Roman Majčini darovi ne prikazuje samo koloplet različitih ljudskih sudbina, već se može čitati i kao kulturna istorija norveškog društva od 1963. godine do početaka novog milenijuma. U nastojanju da odgonetne prirodu darova i društveni značaj čina darivanja, autorka odgovore traži u antropološkim ogledima, u stihovima staronordijske Poetske Ede, u Rilkeovim esejima, i u doživljenoj stvarnosti. Ovaj nagrađivani autobiografski roman govori o darovima, gubicima i sećanjima, o porivu da se zaustavi vreme, i pokušaju da se bliske priče i osobe otrgnu od zaborava.

„Gubitak jezika istovetan je gubitku sveta. To je duševna katastrofa“, tvrdi jedan od junaka poslednjeg romana višestruko nagrađivane norveške autorke Sesilije Enger.

Osta Kuper je u mladosti napustila svoju rodnu Norvešku vođena željom da svoj pređašnji život ostavi za sobom. Maštala je o međunarodnoj karijeri ispunjenoj dubokoumnim razgovorima o jeziku i književnosti, kao i o srećnom životu ispunjenom ljubavlju i priznanjima.
Sada je prešla sedamdesetu, živi u Varšavi, u nestabilnom braku sa britanskim diplomatom. U jeku pandemije korona virusa doživljava moždani udar koji se kobno odražava na njenu sposobnost govora. Engleski, koji je bio njen primarni, odabrani jezik gotovo pola veka, jezik na kome se, po svom mišljenju, izgradila kao ličnost i postala to što je danas, iščezava u afaziji. Preostao joj je samo norveški, jezik njenog detinjstva, jezik koji pripada drugačijoj, potisnutoj stvarnosti, i koga gotovo niko oko nje ne razume – izuzev četrdeset godina mlađe Ane Knutsen koja je prevodi njenom neposrednom okruženju.
Minut ćutanja je roman o neraskidivoj sponi između jezika i identiteta. O književnosti i sećanjima, i o tome kako se čovek pomera do krajnjih granica upirući se da se seti događaja od kojih je nekada bežao, ali koji su neporecivo oblikovali njegov život.