Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka galaksije nalazi se jedno maleno, neugledno, žuto Sunce. Ovim rečima Daglas Adams počinje svoj čuveni „Vodič”, trilogiju u pet knjiga, koja je doživela globalni uspeh. Nama je on zgodan kao uvod jer prilično pravilno opisuje kako položaj, tako i izgled našeg Sunčevog sistema kada bi bio posmatran spolja; dakle, ništa ni posebno ni spektakularno. No, to nije sprečavalo pisce da Zemlju i sistem u kojem se nalazi stave u prvi plan, kao da je raskrsnica ne samo galaktičkih auto-puteva već i onih vaseljenskih, pa svaka vasionska vaš mora da svrati ovamo ne bi li se olakšala. Toj ideji nije ni Kasteli odoleo, a mi smo već imali uvodnik na tu temu u #60. Prvi pomen vanzemaljaca u Martijevom serijalu imamo u vanvremenskoj priči „Mač kralja Artura”, kada čarobnjak Merlin pripoveda Martiju i prijateljima, koji su se našli u Avalonu, o grupi vanzemaljaca čiji se brod srušio pre više hiljada godina u današnjem Velsu i prisilio ondašnji narod na teške fizičke poslove oko popravki. Ali čak i kada je brod bio popravljen, vanzemaljci su odbijali da odu zbog mladih i jedrih domorotkinja, pa je na scenu morao da stupi izvesni mladić imena Art. U priči „Sedam zlatnih gradova” (MM LMS #52/53) saznajemo da Aladinova čarobna lampa nije ništa drugo do vasionski brod malenog naroda sa planete Kvivere! Iako je peti specijal Ledeni grad (MM LMS Specijalni broj #2) našim (sada već prosedim i proćelavim) čitaocima poznat uglavnom po Kartaginjaninu Teritu, prvom Čoveku u crnom (barem do tada), u jednoj kratkoj sekvenci Martija kroz bazu Drugde provodi njegov prijatelj (i kako ćemo u kasnijim specijalima saznati – cimer sa univerziteta) Tauer. Marti na traci gleda naučnika koji uspešno komunicira sa vanzemaljcem na samrti i koji potom umire sve topeći se u bezličnu kašastu masu. Zatim slede dve pomalo šaljive priče u kojima se vanzemaljci bukvalno igraju sa Zemljanima. U prvoj priči „Elektronski teror” (MM LMS #62/63) naš stari znanac Mark Henri nasumično svojim magičnim televizorom otvara portale ka drugim dimenzijama, iz kojih izranjaju i vanzemaljski brodovi koji kao u igrici „Spejs invejders” vrše, jelte, invaziju na Zemlju! A u drugoj priči, „Zona X” (MM LMS #81/82), koja se opet sastoji od tri nezavisne priče, saznajemo da je naša Zemlja nastala 31. decembra 1899. godine, a da su Zemljani samo pioni poput onih u igrici „Simulacije”. Vanzemaljci koji se pojavljuju u prvom gigantu „Tajna Svetog Nikole” (VČ LMS #3), i seju heksagone po Zemlji, vraćaju se decenijama kasnije i u regularnu seriju u ne tako davnoj priči „Deset plemena” (VČ MM #72). Prema trinaestom specijalu „Poslednji koncert”, džez je ništa drugo do preslikana kopija vanzemaljskog jezika koji su Zemljani „pozajmili” od nesrećnog Glorga kad se srušio na istu 17. aprila 1897, kako kaže Marti. U šesnaestom specijalu pod nazivom „Nenadmašni Rivs”, vanzemaljci su niko drugi do anđeli iz Knjige Enohove! Iako ne pravi, zbog manije za vanzemaljcima, MK-Ultra program je koristio i zemaljske vanzemaljce i domaće vasionske brodove da bi držao populaciju pod kontrolom u priči „Pretnja sa zvezda” (originalni MM #214/215). U epizodi „Čovek koji je pripovedao priče” (VČ ZS #35) imamo Marka Tvena koji nam pripoveda o invaziji žabolikih vanzemaljaca na zapad Sjedinjenih Država i načinu na koji ih se rešio pomoću baze Drugde. I na samom kraju, pomenemo i skorašnju „Šibalabu” (VČ MM #68), gde u senotama Meksika obitava rasa sa Ose (nama znana kao Venera), koja se posle dugo vremena uspešno vratila kući. Da li smo ovim pokrili baš sve vanzemaljce Martijevog univerzuma? Sigurno ne. Bilo je nekih i u kratkim pričama koje smo preskočili jer smo već prekardašili sa obimom uvodnika. Da li to znači da će u budućnosti biti čak i trećeg nastavka na ovu temu? Ko to zna...
