Danas nam je prilično jasno, kada iskreno pogledamo u sebe, da uglavnom samo izgledamo kao odrasli, a naša tela, opterećena strahom od starenja i krhkosti, iznutra najčešće naseljavaju uplašena deca. I dok pričamo o uspehu, projektima i na društvenim mrežama gradimo persone za internete, dok sedimo na beskrajnim sastancima koji su mogli da budu i mejl (ne onaj nepotrebno dugačak i/ili pasivno agresivan), dok se umotavamo u ćebe sa šoljom čaja nakon još jednog stvarno napornog dana, mislimo: nemoguće da je ovo što živimo zapravo sve što život jeste.
Kad nam zatreba ohrabrenje, pronalazimo Sadmics ilustraciju, koja kao da je crtana baš za nas, i konačno smo kod kuće – u tom susticanju linija i boja koje nežno, a hirurški precizno opisuju naše živote, čak i teret briga koji nosimo može malo da odmori.
