PLES NA NIZBRDICI

Sve može biti tema književnosti. ali nije svaka tema jednako privlačna. Jedna od tema koje se uporno zaobilaze svakako jeste starost, jer - budimo iskreni - ne postoji žal za starost, niti iko želi da je ukrade.
Život, s druge strane, ne odmerava, i ne zaobilazi. Starost je deo puta do kog uporno odbijamo da stignemo čak i kad smo već tamo. Starost plaši, i to je možda najčudnije predstojeće strašno, s toliko mogućih varijanata čudno strašnog.
Potrebni su nam putokazi, a u književnosti ih je malo.
Ples na nizbrdici ne samo što nije zaobišao temu starosti, već ju je, naprotiv, učinio glavnom. Ova grafička novela, više zrelost nego junaštvo, upravo je jedan od putokaza. Nežna priča o godinama koje se kriju i dobrodošao pogled na složeno razdoblje života budući da Spomenka Krajčević piše i crta iskreno, bez surovosti, bez uvijanja, ali bez jadanja i besa, pomireno, a ipak ne i rezignirano. U Plesu se slabije vidi i teže žvaće, ali se i dalje ide na planinarenje i građanske proteste.
Ono što je najupečatljivije i što ukida bar jedno čudno strašno, i to veliko čudno strašno, jeste prikaz duge bliskosti medu prijateljima i partnerima, tog svetla koje potire preteći mrak staračke usamljenosti. Ako će i sa sedamdeset godina pored vas biti prijateljica kojoj ćete imati da šapnete na uvo nešto svoje, zar to nije — sve?
Proživljavanje i doživljavanje starosti Spomenke Krajčević prikazano u ovoj grafičkoj noveli zaista je pravi ples na nizbrdici, i volela bih da i ja tako umem da zaplešem kad dođe vreme.

Ljubica Pupezin