STRIP

Godine 2024. (po starom kalendaru) dogodila se famozna velika katastrofa, posledica projekta „Unutrašnji svemir”, koja je promenila geološku strukturu planete Zemlje. Međutim, Marti Misterija iz 2099. godine (po novom kalendaru) ubeđen je da bi kataklizma tih razmera morala imati mnogo ozbiljnije posledice – planeta na kojoj naši junaci žive suštinski nije moguća. Šta je očuvalo Zemljinu koru? I koja je uloga superkompjutera JCN-9000 u svemu tome? Objašnjenja ovih misterija leže u ruševinama legendarne bazi „Drugde”, gde će Nejtan i Marti pronaći korisne saveznice iz operativne grupe „Divlje patke”, koju čine Mišel, Nikol i Vivijan.

Kako bi spasao mladog političara od bande ubica, Alan Pinkerton šalje svog najboljeg agenta – Kejt Vorn – u Sent Luis, veštu u maskiranju koliko i u pucanju iz pištolja. Ali prelepa Kejt skončala bi na dnu Misispija da se nisu umešali Teks Viler i njegov konj Dinamit. Od tog trenutka, u vrtlogu bežanja, preokreta, zaseda, puškaranja i intriga, hrabra detektivka i mladi odmetnik skovali su neoubičajni pakt zarad spasavanja života Abrahama Linkolna. Njih dvoje moraće da se suoče sa moćnom organizacijom južnačkih konspiratora, ali i opasnim tandemom iluzioniste i prevarantkinje – brata i sestre Dikart. I dozvolite da vam otkrijemo još jedan detalj: Stiv Dikart sa svojim čudesnim hipnotičkim moćima i mađioničarskim trikovima nije niko drugi nego Teksov budući veliki neprijatelj Mefisto!

Genocidni android Ultron je pobeđen i oteran u svemir, bez mogućnosti povratka – ili su barem oni tako mislili. Sada, nekoliko godina kasnije, ubilačka veštačka inteligencija je našla novi svet koji će da pokori… Svet koji ima sopstvenu užasnu zaostavštinu. Da bi spasio svoju matičnu planetu, Tanosov brat Starfoks će morati da potraži pomoć od nekadašnjih saveznika, ali Osvetnici koje sreće su drastično drugačiji od onih koje je nekada poznavao.

Piter Parker je jednom nosio vanzemaljski kostim koji mu je umalo uništio život, ali šta bi se dogodilo da ga nikada nije skinuo? U ovoj šokantnoj novoj verziji priče, Piter ignoriše sva upozorenja i odlučuje da prigrli svog mračnog simbiota! Sada je, izmučen užasnim košmarima i iscrpljen od neprekidnih naleta zločinaca, na izmaku snaga, i kada ga Hobgoblin bude napao, Spajdermen više neće biti tako prijateljski nastrojen. Pravila igre će se uskoro promeniti, i to trajno! Vilson Fisk želi da jednom zasvagda ukloni ovog novog, smrtonosnog Spajdija.

Sprema se izvršenje smrtne kazne nad Spajder-Slejerom i gradonačelnik Dž.Džona Džejmson je pozvao jedinog čoveka kojem veruje da nadgleda stvari – Superiornog Spajdermena! Ali, kada Splav bude u potpunosti zatvoren, Spajdi, Džona, Glori i Nora ostaju zarobljeni unutra sa praktično svim zlikovcima koje je Superiorni Spajdermen zlostavljao tokom svoje kratke karijere, i sada je trenutak za naplatu dugova! Potom Superiorni Spajdermen ruši Zemlju senki, i to do temelja.

Tokom svog života, Piter On može da podigne taksi iznad glave, popne se uz zidove najvišeg nebodera i pomoću mreža se kreće po njujorškom nebu. On brani grad od živopisnih zlikovaca kao što su Elektro, Doktor Oktopus i Kingpin. Međutim, ispod maske super-heroja nalazi se Piter Parker, običan momak koji samo pokušava da se snađe u Velikoj jabuci… i sakrije svoj dvostruki život od voljene strine Mej. Kada se na njegov grad obruši užas, Spajdermen shvata da postoje ljudi bez naročitih sposobnosti, bez neverovatnih moći, čija herojska dela nadmašuju čak i super-heroje.

Godina 1939. Kako jedan adolescent koji radi kao hotelski potrčko doživljava buđenje i postaje mladi pustolov kakvog poznajemo? Zašto je odlučio da zadrži svoju uniformu potrčka? Da li je bio zaljubljen? Ima li političku svest? Odakle potiče njegovo neraskidivo prijateljstvo s Fantaziom? I ko je zapravo Fantazio? A Spip? Iza svih tih pitanja krije se velika tragedija koja je pogodila ceo svet…

Priča o dečaku koji je postao mačak započela je 1982. godine kao „jednopuc” na stranicama Magazina Spiru da bi onda nekoliko godina kasnije, tek 1989, bila prerađena u album koji imate u rukama. Dva Stefana, Dezber i Kolman, već od početka stavljaju nam do znanja kakav je ovo strip: Bilija, koji je prava mala napast, na prve dve strane udari auto i on završi „na onom svetu” kod personifikacije Smrti u obličju Krokodila i Bubamare, od kojih uspeva da iskuka šansu da se vrati na Zemlju… ali ne kao dečak, već, kako bi okajao svoje grehe, kao mali siroti mačak.

Prošlo je dugih 30 godina od davnog izdanja Dečjih novina i poslednjeg susreta ovdašnje publike s kultnim serijalom NISKOZEMCI. Dug je to put… i dug je put (od čak nekoliko desetina metara) koji Hreno mora proći da bi stigao na Magdinu proslavu. Put je i te kako dug kad je autor svom junaku osmislio niz blesavih i ponekad sumanutih prepreka.

naslovna strana: Serđo Đardo
ZAJEDNO ZA PLANETU
tekst: Bepi Vinja
crtež: Đermano Bonaci, Marko Fodera i Fabio Grimaldi
boja: Darija Čerki

MISTERIJE U VOZU
tekst: Alfredo Kasteli
crtež: Đankarlo Alesandrini, Đino Verčeli, Rodolfo Torti, Đorđo Kavacano, Lučija Arduni, Lučo Filipuči
boja: GFB comics
naslovi originala: Uniti per il pianeta / Mysteri in treno

U ovoj jubilarnoj osamdesetoj svesci Biblioteke Obojeni program pred vama su dve posebne, vrlo različite avanture – „Zajedno za planetu”, susret četiri Bonelijeva junaka originalno objavljen pre nekoliko godina kao zasebno izdanje uz saradnju italijanskog Ministarstva za ekološku tranziciju (naše izdanje, očekivano, nema nikakvu pomoć države Srbije), i „Misterije u vozu”, originalno objavljene devedesetih godina prošlog veka u okviru besplatnog časopisa italijanskih železnica Amikotreno zarad popularizacije putovanja vozom kod poslovično šoferski nastrojenih Italijana.

Naslov kaže da je ovo jedna horor priča. A zapravo je ljubavna. Razlike i ima i nema, bar u dilandogologiji, još otkad je „Dugog pozdrava, kultne priče kojom nas je Sklavi svojevremeno uhvatio nespremne: seli smo da čitamo stravu i užas, a on nam je ispripovedao priču o prvoj ljubavi, tvrdeći da to sasvim pripada žanru.
I ta dosetka, veličanstvena u svojoj jednostavnosti, bila je takav udarac u stomak da se spomenuta epizoda i danas često i rado preporučuje onima koji inače ne čitaju ili čak ni stripove. Ideja (inače došla od tadašnjeg urednika Markezelija) ne bi sama po sebi nužno upalila da nije zatekla tvorca detektiva od košmara u najboljoj formi, veštog da nas onako živo vrati u tu tinejdžersku strepnju i nadu, da nam je zaista dočara mrtvoozbiljno a nepatetično; tamo gde bi neki drugi scenaristi skrenuli u naivno slikarstvo – on je ispisao klasik, podsetivši nas: da, to iskustvo jeste bilo važno, jeste bilo divno, jeste bilo užasavajuće, a u ponečemu i životno određujuće.
Na nivou serijala, bili su to dani kad je Dilan Dog na mala vrata otvarao teme koje se ispostave velikim. Između ostalog, to je ono što mu je otvorilo velika vrata. Nažalost, u godinama koje su došle – rezultat toga bio je da su se usitnile teme.
Nebrojene epizode rabile su recepte do potpune izlizanosti; ređe i hrabrije pokušavale su pak da iznađu šta bi moglo biti novo pisanje Dilana.
A onda se pojavio Alesandro Bilota, scenarista koji je u potragu za odgovorom krenuo tako što je promenio pitanje: njega je, naime, zanimalo šta bi moglo biti novo čitanje Dilana.
Planeta mrtvih, premda od starta zavodljiva, zapravo je istinski stala na noge kada je njen autor u tkanje ugradio svoje originalno čitanje celokupnog kanona: umesto da reciklira opšta mesta mitologije, on je jedno po jedno napao s leđa i izvrnuo naglavačke – a da pritom nijedno nije suštinski narušio.
Ne dira ono što znamo, nego to tretira kao prednju stranu priče, a osmišljava naličja koja nikad nismo videli, prilazi s druge, treće, pete strane i osvetljava, pletući nova značenja ubedljivo kao da su oduvek bila tu. No, Planeta je trenutno na pauzi, iz razloga koji publici nisu naročito jasno predstavljeni – osim da je posredi redakcijska odluka; dok čeka da rukovodstvo odobri nastavak njegovog kapitalnog dilanovskog projekta, Bilota je dobio prekomandu na priče koje nisu deo tog ciklusa.
Mada se možda na kraju ispostavi da nekako ipak i jesu, o čemu smo pisali kada smo prvu takvu udomili upravo u Zlatnoj seriji Specijalni broj #2. Sada je pred vama druga, direktno nadovezujuća.

TAJNA MAMUTONESA
FRANKENŠTAJN 2020
BERMUDSKI TROUGAO

Kada mladi milijarder bude predložio Martiju Misteriji nemoguću misiju pronalaženja potopljenog blaga zatočenog u olupini britanskog broda „Luzitanija”, kog je 1915. godine raznela nemačka podmornica, naš junak neće moći ni da zamisli da je to samo početak izuzetne pustolovine koja će njega i Javu odvesti do samog srca Bermudskog trougla, gde će otkriti dobro skrivanu najneverovatniju tajnu na svetu.

Verovali ili ne, evo nas već pred nastavkom „Crnog Tigra”, kultne priče koju smo objavili u pretprošlom broju ove edicije. Kad pre? Razlozi za toliku navalu teksovskih izdanja u prethodnom periodu jesu naravno veliko poštovanje i ljubav koje gajimo prema ovom stripu, ali i činjenica da još od prošlog septembra traje proslava 75. godišnjice pokretanja ovog serijala u Italiji.

Dobar dan svima. Pre svega primite moje izvinjenje: kada na narednim stranicama budete čitali strip, primetićete da je tokom gotovo čitave priče moje ponašanje potpuno drugačije u odnosu na ono uobičajeno. Postao sam mrzovoljan, sarkastičan, neučtiv, narogušen na sve i svakoga, uključujući i moje najbliže. Kao što ćete i sami otkriti, za to ponašanje postoji objašnjenje, ali ja sam oduvek smatrao da drugi (uključujući i čitaoce) ne smeju da ispaštaju zbog naših ličnih problema, pa tako ne želim sebe automatski da pravdam; računam na vaše razumevanje.

Pošto sam skinuo teret sa savesti, nalazim za shodno da preciziram o čemu se radi u avanturi koju ćete pročitati. Kao i priča koju sam vam u ovoj ediciji ponudio prošle godine, i ova je neka vrsta „nastavka”, odnosno, završetka mnogih peripetija koje su započele nekada davno. Tačnije 1973. godine, kada smo Serž Orli i ja, posle posete Mohendžo Daru – što je iskustvo koje se ispostavilo kao ključno kada je u pitanju naš odnos prema misterijama (kad-tad ću vam o tome pričati) – čuli od jednog lokalnog „gurua” za izvesnog Kuta Humija. O njemu je govorio s velikim poštovanjem, pa čak i s izvesnom dozom straha; on je navodno posedovao neverovatnu moć i mudrost, čak je bio jedan od „vrhovnih nepoznatih ”, u bliskom kontaktu s podjednako fantomskim „kraljem sveta” koji je u tajnosti vladao čovečanstvom iz Agartija, nepristupačnog i ogromnog podzemnog kraljevstva.
Tada smo prvi put čuli za tu zemlju, mesto za koje smo Orli i ja mislili da je plod mašte stanovnika te oblasti. Po mišljenju naših sagovornika – uvek vrlo rezervisanih kada je u pitanju ta tema – Agarti se navodno nalazi ispod zemlje, ali i na zemlji, izvan ovog našeg sveta, ali i u našem svetu. Azija je navodno prepuna skrivenih prolaza kroz koje se do njega može doći; to su obične pećine, ali i razni prolazi čije poreklo nam nije bilo najjasnije.
Tako sam započeo dugu potragu: sledeći brojna uputstva iz Pakistana stigli smo u Indiju, a zatim u Nepal; tu, na granici s Tibetom, smešten na jednoj litici na Himalajima, uzdizao se „izgubljeni manastir Taglakar”, boravište Kuta Humija. Još se sećam kako sam se osetio u trenutku kada smo, iscrpljeni od dugog pešačenja i već spremni da se predamo, ugledali kako se ono što je trenutak ranije bio samo goli glečer pretvara u veliki budistički manastir naseljen monasima odevenim u narandžaste tunike.

Zapanjeni, a pomalo i uplašeni, prišli smo bliže; primio nas je upravo Kut Humi, koji nas je dočekao s takvom spontanošću s kakvom se dočekuje gost s kojim je odavno planiran susret. Taj manastir je bio upravo jedan od „raznih” prolaza, s obzirom na to da je postojao i u materijalnoj ravni, a i u ravni koju bismo mogli definisati kao „metafizičku”. Odatle je bilo moguće stići do neverovatne zemlje prepune uzburkanih reka i mirnih pašnjaka, koja je podsećala na legende o grčkom zlatnom dobu.

Ostali smo u manastiru više od godinu dana, obavljajući isprva najjednostavnije zadatke, navikavajući se da podnosimo poniženja i hraneći se ostacima skromnih obroka monaha. Kuta Humija ponovo smo videli tek šest meseci kasnije, kada je počeo da nas upućuje u svoja učenja. Objasnio nam je poeziju koja se krije i u cvetu i u lešu životinje preplavljenom insektima; omogućio nam je da intimno doživimo lepotu zalaska sunca i oluje; dočarao nam je vrlinu dobra i strahote zla, ali i pozitivne strane zla i one negativne dobra.

Naučio nas je kako – kao što je on imao običaj da kaže – „da mašemo obema rukama i čujemo zvuk samo jedne ruke”. I kada nam se „otvorilo naše treće oko”, obojici je predao „murčadnu, oružje sa zracima”: dva predmeta o kojima je bilo mnogo reči na stranicama koje će uslediti i o kojima nećemo mnogo dužiti. Međutim, o Agartiju nije bilo ni naznake: nakon povratka bili smo ubeđeni da je to podzemno kraljevstvo zaista samo plod mašte.
Prošlo je više od deset godina. Ja sam sa svojim knjigama postigao zavidan uspeh; Orli je uspešno vodio svoju firmu „S.O. Komunikacije”, i nažalost, jednako mu je dobro išla i karijera kriminalca. Odmah posle jedne avanturističke epizode u Brazilu, 1987. godine, moje „treće oko” – jedva vidljiva tetovaža na čelu – iznenada je zasijalo. Znao sam šta predstavlja taj signal, i bio sam siguran da je i Serž Orli pozvan u budistički manastir s druge strane horizonta. Vratili smo se tamo zajedno. Tom prilikom nam je Kut Humi otkrio da taj manastir jeste „bio” Agarti. Pokazao nam je nepregledne lavirinte tunela koji su povezivali podzemno kraljevstvo sa svakim mestom u vremenu i prostoru; odveo nas je do prestonice, Šambale, „kristalnog grada”; objasnio nam je da su stanovnici Agartija došli s površine; tamo su se povukli pred kraj „zlatnog doba” s namerom da priđu bliže nečemu (čemu?) što je tamo postojalo još od početka vremena. A pre svega, Kut Humi nam je ispričao svoju priču. Njegova obrijana glava i njegova odeća zavarale su nas: on nije bio istočnjak već Evropljanin, Nemac po imenu Donic. Stigao je na to mesto mnogo godina ranije, zajedno s ekspedicijom koju je poslao Adolf Hitler sa ciljem da locira Agarti i iskoristi njegove neiscrpne resurse i njegovo znanje kao ubistveno oružje. Donic je bio zagriženi i nemilosrdni nacista, potpuna suprotnost drugom članu ekspedicije, pitomom Ašenbahu, kojem je pokretačka snaga bila jedino želja za znanjem. Ali igrom sudbine, čim je dostigao svoj cilj, Ašenbah je otkrio mračnu stranu svog karaktera, dok je Donic pustio na slobodu dobru stranu svoje ličnosti, koja je u njemu bila uspavana. Ašenbah je umro dok je pokušavao da pobegne s blagom iz Šambale; Donic je ostao i preuzeo ime monaha koji je živeo sto godina ranije.

Sve ovo ima izvesne sličnosti s pričom koju ćete pročitati, i u njoj ćete otkriti, kako nam je objasnio Učitelj, da u svakom dobru postoji i trunka zla, kao i da se u svakom zlu krije i malo dobra. Prijatno čitanje. Svima vam želim tu sreću da vam se desi ono što desilo Orliju i meni, da pronađete svoje izgubljene horizonte.

Dobar dan svima. Pre svega primite moje izvinjenje: kada na narednim stranicama budete čitali strip, primetićete da je tokom gotovo čitave priče moje ponašanje potpuno drugačije u odnosu na ono uobičajeno. Postao sam mrzovoljan, sarkastičan, neučtiv, narogušen na sve i svakoga, uključujući i moje najbliže. Kao što ćete i sami otkriti, za to ponašanje postoji objašnjenje, ali ja sam oduvek smatrao da drugi (uključujući i čitaoce) ne smeju da ispaštaju zbog naših ličnih problema, pa tako ne želim sebe automatski da pravdam; računam na vaše razumevanje.
Pošto sam skinuo teret sa savesti, nalazim za shodno da preciziram o čemu se radi u avanturi koju ćete pročitati. Kao i priča koju sam vam u ovoj ediciji ponudio prošle godine, i ova je neka vrsta „nastavka”, odnosno, završetka mnogih peripetija koje su započele nekada davno. Tačnije 1973. godine, kada smo Serž Orli i ja, posle posete Mohendžo Daru – što je iskustvo koje se ispostavilo kao ključno kada je u pitanju naš odnos prema misterijama (kad-tad ću vam o tome pričati) – čuli od jednog lokalnog „gurua” za izvesnog Kuta Humija. O njemu je govorio s velikim poštovanjem, pa čak i s izvesnom dozom straha; on je navodno posedovao neverovatnu moć i mudrost, čak je bio jedan od „vrhovnih nepoznatih ”, u bliskom kontaktu s podjednako fantomskim „kraljem sveta” koji je u tajnosti vladao čovečanstvom iz Agartija, nepristupačnog i ogromnog podzemnog kraljevstva.
Tada smo prvi put čuli za tu zemlju, mesto za koje smo Orli i ja mislili da je plod mašte stanovnika te oblasti. Po mišljenju naših sagovornika – uvek vrlo rezervisanih kada je u pitanju ta tema – Agarti se navodno nalazi ispod zemlje, ali i na zemlji, izvan ovog našeg sveta, ali i u našem svetu. Azija je navodno prepuna skrivenih prolaza kroz koje se do njega može doći; to su obične pećine, ali i razni prolazi čije poreklo nam nije bilo najjasnije.

Tako sam započeo dugu potragu: sledeći brojna uputstva iz Pakistana stigli smo u Indiju, a zatim u Nepal; tu, na granici s Tibetom, smešten na jednoj litici na Himalajima, uzdizao se „izgubljeni manastir Taglakar”, boravište Kuta Humija. Još se sećam kako sam se osetio u trenutku kada smo, iscrpljeni od dugog pešačenja i već spremni da se predamo, ugledali kako se ono što je trenutak ranije bio samo goli glečer pretvara u veliki budistički manastir naseljen monasima odevenim u narandžaste tunike.

Zapanjeni, a pomalo i uplašeni, prišli smo bliže; primio nas je upravo Kut Humi, koji nas je dočekao s takvom spontanošću s kakvom se dočekuje gost s kojim je odavno planiran susret. Taj manastir je bio upravo jedan od „raznih” prolaza, s obzirom na to da je postojao i u materijalnoj ravni, a i u ravni koju bismo mogli definisati kao „metafizičku”. Odatle je bilo moguće stići do neverovatne zemlje prepune uzburkanih reka i mirnih pašnjaka, koja je podsećala na legende o grčkom zlatnom dobu.

Ostali smo u manastiru više od godinu dana, obavljajući isprva najjednostavnije zadatke, navikavajući se da podnosimo poniženja i hraneći se ostacima skromnih obroka monaha. Kuta Humija ponovo smo videli tek šest meseci kasnije, kada je počeo da nas upućuje u svoja učenja. Objasnio nam je poeziju koja se krije i u cvetu i u lešu životinje preplavljenom insektima; omogućio nam je da intimno doživimo lepotu zalaska sunca i oluje; dočarao nam je vrlinu dobra i strahote zla, ali i pozitivne strane zla i one negativne dobra.

Naučio nas je kako – kao što je on imao običaj da kaže – „da mašemo obema rukama i čujemo zvuk samo jedne ruke”. I kada nam se „otvorilo naše treće oko”, obojici je predao „murčadnu, oružje sa zracima”: dva predmeta o kojima je bilo mnogo reči na stranicama koje će uslediti i o kojima nećemo mnogo dužiti. Međutim, o Agartiju nije bilo ni naznake: nakon povratka bili smo ubeđeni da je to podzemno kraljevstvo zaista samo plod mašte.
Prošlo je više od deset godina. Ja sam sa svojim knjigama postigao zavidan uspeh; Orli je uspešno vodio svoju firmu „S.O. Komunikacije”, i nažalost, jednako mu je dobro išla i karijera kriminalca. Odmah posle jedne avanturističke epizode u Brazilu, 1987. godine, moje „treće oko” – jedva vidljiva tetovaža na čelu – iznenada je zasijalo.

Znao sam šta predstavlja taj signal, i bio sam siguran da je i Serž Orli pozvan u budistički manastir s druge strane horizonta. Vratili smo se tamo zajedno. Tom prilikom nam je Kut Humi otkrio da taj manastir jeste „bio” Agarti. Pokazao nam je nepregledne lavirinte tunela koji su povezivali podzemno kraljevstvo sa svakim mestom u vremenu i prostoru; odveo nas je do prestonice, Šambale, „kristalnog grada”; objasnio nam je da su stanovnici Agartija došli s površine; tamo su se povukli pred kraj „zlatnog doba” s namerom da priđu bliže nečemu (čemu?) što je tamo postojalo još od početka vremena. A pre svega, Kut Humi nam je ispričao svoju priču. Njegova obrijana glava i njegova odeća zavarale su nas: on nije bio istočnjak već Evropljanin, Nemac po imenu Donic. Stigao je na to mesto mnogo godina ranije, zajedno s ekspedicijom koju je poslao Adolf Hitler sa ciljem da locira Agarti i iskoristi njegove neiscrpne resurse i njegovo znanje kao ubistveno oružje. Donic je bio zagriženi i nemilosrdni nacista, potpuna suprotnost drugom članu ekspedicije, pitomom Ašenbahu, kojem je pokretačka snaga bila jedino želja za znanjem. Ali igrom sudbine, čim je dostigao svoj cilj, Ašenbah je otkrio mračnu stranu svog karaktera, dok je Donic pustio na slobodu dobru stranu svoje ličnosti, koja je u njemu bila uspavana. Ašenbah je umro dok je pokušavao da pobegne s blagom iz Šambale; Donic je ostao i preuzeo ime monaha koji je živeo sto godina ranije.

Sve ovo ima izvesne sličnosti s pričom koju ćete pročitati, i u njoj ćete otkriti, kako nam je objasnio Učitelj, da u svakom dobru postoji i trunka zla, kao i da se u svakom zlu krije i malo dobra. Prijatno čitanje. Svima vam želim tu sreću da vam se desi ono što desilo Orliju i meni, da pronađete svoje izgubljene horizonte.

KANDŽA KOJA SE NADVILA NAD AMERIKOM

Naslovna strana: Đankarlo Alesandrini
Tekst: Karlo Rekanjo
Crtež: Nando Espozito, Denizio Espozito
Naslov originala: La creatura che venne dall'inferno

Dobar dan svima. Dosad ste imali prilike da vidite tajanstvenu bazu „Drugde” ne znam ni ja koliko puta; znate da je reč o tajnoj laboratoriji Vlade Sjedinjenih Država, koju su 1776. osnovali Bendžamin Frenklin i Tomas Džeferson, kako bi se bavila natprirodnim pojavama, a takođe znate da se poslužila (i služi se) stručnim savetima izuzetnih likova: ne samo Dobrog Starog Čika Martija, sa kojim sarađuje svakog leta u Marti Misterija Specijalu, već i, u različitim trenucima svog postojanja, detektiva Šerloka Holmsa (u brojevima 2, 3 i 5), pisca Marka Tvena (u 4. broju), pa sve do tandema koji vam predstavljamo u ovom stripu, izumitelja telefona Antonija Meučija i Heroja Dva Sveta – Đuzepea Garibaldija. Čitajući Martija Misteriju, istražili ste mnoge delove baze „Drugde” i saznali ste mnoge njene tajne. Pa ipak, postoji jedna baza „Drugde” za koju još ne znate...

Posle „Tajne zlatnog rudnika”, „Blaga Crvene planine” i „Zarobljenika ’Crvene veštice’” stigli smo do poslednjeg stripa u Novom LMS-u koji se poklapa sa epizodom i numeracijom starog LMS-a. Odavanje počasti ima smisla samo ukoliko je s merom i ograničenog roka, sve drugo moglo bi se podvesti pod puko prepisivanje, što nama, naravno, nikada nije bila namera. To znači da će edicija nakon ovog broja nastaviti dalje rasterećena od nasleđa istoimene Dnevnikove, ali to ni u kom slučaju nije loša vest. Nakon deset fenomenalnih brojeva našeg XL čeda definitivno ste stekli jasnu sliku o konceptu koji smo osmislili – pet stubova temeljaca kuće Serđo Boneli editore u pustolovinama koje dosad niste imali prilike da vidite na našim kioscima, odnosno u slučaju ovih „reprinta” (mada izbegavamo tako da ih zovemo) ne u prethodnih nekoliko decenija.
Probni period od prvih godinu dana Lunovog magnus stripa dovoljan je i nama da steknemo određenu sliku, usled čega smo bili primorani da ga od prošlog broja usporimo na tromesečni ritam. Budući da ćemo nastaviti pred vas da donosimo četiri do pet sjajnih izdanja godišnje na ovom genijalnom formatu, ipak možemo zaključiti da nije reč o događaju apokaliptičnih razmera. Smak sveta bio bi kada bi se ova edicija ugasila, a kako do toga ne bi došlo – odlučili smo svaki idući broj da ostavimo duplo duže na kioscima nego što je dosad bio slučaj, kako bi što veći broj čitalaca imao priliku da ga nabavi i pročita.
Jubilarni deseti broj stoga sadrži još jednu od najvoljenijih, a verovatno i najpotresnijih priča iz ranog doba serijala (pre svega zato što se u njoj premijerno pojavljuje čuveni Manetola), koja je u Italiji originalno objavljena u drugoj polovini 1968, a u Jugoslaviji u martu 1970. godine. Naravno, iskusniji čitaoci se poglavice Seminola, naroda iz floridskih močvara, najbolje sećaju iz jedne druge priče („Sloboda ili smrt” – 26. knjiga Biblioteke Zagor), svojevrsnog nastavka stripa koji se danas nalazi pred vama. Ovo nije prvo izdanje ove priče na srpskom jeziku velikog formata: ozloglašena Strip razonoda objavila ju je na velikom formatu (istini za volju, podeljenu na dva dela) početkom 1995. godine, a mogli ste je videti i u sklopu odavno rasprodate 14. knjige naše kolekcionarske Biblioteke Zagor.

Proklet i osuđen na nasilje, B oslobađa sav svoje bes a novo otkriće obećava da će doneti odgovore koje je vekovima tražio. Ali dok tim odlazi da otkrije tajne B-ovog rođenja, da li je on konačno blizu ostvarenja svog cilja, ili će njegovi napori biti uzaludni?

Iz pera legendarnog Kijanu Rivsa, zajedno sa bestseler piscem Njujork tajmsa Meta Kinta (Folklords, Grass Kings), i cenjenim crtačem Ronom Garnijem (Volverin, Kapetan Amerika), poslednje epsko surovo poglavlje odvija se pred vama, a uskoro ćemo adaptaciju grafičkog romana gledati na Netfliksu.



“Opčinjavajući lik… (BRZRKR) je u celini izvanredan.“

– POLYGON

“Njegova krvava, nagonski duboka umetnost, nastavlja da pozicionira serijal kao vizuelno nasilni raj.“

– AIPT

“Kijanu Rivs je sada i zvanično superheroj.“

– VENITY FAIR

"U svetlu njegovih nedavnih nasilnih postupaka, hoće li Osvetnici izbaciti Spajdija iz tima?
Dok se zlikovac ponaša kao heroj, a heroj kao zlikovac, jedan čovek je odlučio da je bilo
dosta! Avet Pitera Parkera se bori da povrati kontrolu nad svojim telom, svojim umom
i svojom sudbinom! Da li je ovo početak kraja Ota Oktavijusa? Došao je trenutak da se
vidi ko će živeti, ko će umreti – i ko će postati jedini pravi Superiorni Spajdermen!"

Tokom svog života, Piter Parker se često osećao
usamljenim. Kada je prvi put otkrio da poseduje
sposobnosti nalik paukovim, nakon što ga je ujeo radioaktivni pauk, držao je to u tajnosti. Iznenada se pojavljuje misteriozna osoba koja iskazuje moći
slične Piterovim. On može da se zalepi za zidove i skače sa
zgrade na zgradu, baš kao i puzač po zidovima. Ko je ovaj misteriozni
čovek?

Nakon povratka u panteon Marvelovih velikih heroja, asgardski bog groma je ponovo sjedinjen sa svojim smrtnim sobom, doktorom Donaldom Blejkom. Zajedno, moraju da se pozabave nasleđem mitskog severnjačkog kraljevstva i buđenjem besmrtnih heroja Asgarda – ali u svetu koji možda ne želi da ih primi nazad!

Pred  vama su kratke biografske priče u formi stripa o hrabrim i moćnim ženama koje su prkosile društvenim normama i izborile se za svoje mesto u svetu. Čuvena francuska autorka stripova Penelopa Bažije sastavila ih je i ilustrovala kako bi svojim čitateljkama pružila nove uzore koji će ih inspirisati i osnažiti. Sve to je začinila duhovitošću i izvrsnim crtežima.  Ono što ovaj strip razlikuje od drugih sa sličnom tematikom je diverzitet identiteta ovih žena  i načina na koje ih različita društva i kulture percipiraju. Neke su bile kraljice i princeze, druge glumice, književnice, revolucionarke. Ali sve one su bile glavne junakinje u sopstvenim pričama, a ne sporedni likovi u tuđim. 

Od prijetnje atomskog rata i AIDS-a, preko globalnog zaoštravanja nejednakosti i eksploatacije, do novih medijskih tehnologija i društva nadzora 21. stoljeća – čudovišta DYLANA OGA čudovišta su našeg doba. Dinko Kreho u ovoj zbirci eseja istražuje prošlost, sadašnjost i budućnost jednog od naših omiljenih strip junaka.