STRIPOVI I MANGE

Pet priča o Teksu iz pera osam majstora stripa: „Veštica Kesi” - Ljudi koji su imali posla s njom bi tragično umirali... Iako ih je Kasandra Logan upozoravala. Potom je došao Kit Viler; „U salunu” - Pre ili kasnije, svi prođu kroz Emetov salun...; „Pola srebrnog dolara” - Na Divljem Zapadu često čekaš nekoga ko se ne vraća...; „Sero Verde” - Desperados Lamero je pobegao i zakleo se na osvetu!; „Hipokratova zakletva” - Doktor uvek želi da svakom spase život...

„Dina” Frenka Herberta već decenijama predstavlja ključno delo naučne fantastike i inspiracija je čitavim generacijama autora koji su stasali uz ovu knjigu. Nakon više ekranizacija i stripskih reinterpretacija, Brajan Herbert i Kevin Dž. Anderson su uz ilustratore Raula Alena i Patrišu Martin stvorili fascinantnu zvaničnu adaptaciju prve knjige „Dine” u tri toma.

Otkad je Zagor kročio u živote brojnih čitalaca, jedan od najupečatljivijih motiva ovog serijala bili su traperi i njihova supkultura. Zaista fascinantna skupina! Već u prvom broju Zagora, u „Šumi zamki”, u Fort Henriju srećemo trapersku koloniju sa izvesnim Patom na čelu. Kasnije je Zagor postao donekle anahron i mešao je u sebi više epoha Divljeg zapada. „Šuma zamki” je pak u najvećoj meri oslikavala stvarnu atmosferu američke granice iz prve polovine 19. veka. Međutim, upravo su traperi jedan od segmenata Zagora koji su opstali u serijalu kao obeležje ove epohe.

Dilan Dog se obreo na mestu koje mu je oduvek stvaralo najveći užas: u kancelariji. Umesto da se bori (i saoseća) sa vampirima, vukodlacima i zombijima, sada mora da se zlopati sa gomilom papirologije, robovlasničkom korporativnom kulturom, poltronskim kolegama i besmislom života koje nudi radno vreme od devet do pet. Alesandro Bilota i Fabricio de Tomazo, kao u svim velikim pričama Dilana Doga, pripovedaju nam o stravi koja nije ni natprirodna ni nepojmljiva, već ona koju i sami doživljavano. „Ljudska mašina” nam opisuje našu surovu stvarnost.

Postoji serijski ubica koji živi da bi otimao, mučio i ubijao. Postoji čovek bez sećanja koji tvrdi da je već mrtav. Postoji žena koja je već nedeljama u komi. Postoji i Dilan Dog, koji se obreo usred ove čudne priče. A postoji li dečak koji ih možda povezuje? I, u ovoj napetoj epizodi iz pera Barbare Baraldi i Nikole Marija, postoji li šansa da će Dilan uspeti da razreši slučaj pre nego što još ljudi mučno nastrada… ili sve aktere čeka konačni „Šok”?

Paskvale Frizenda rođen je 8. januara 1970. godine u Milanu. Vatreno krštenje imao je u časopisu Sajborg gde je objavio nekoliko ilustracija i prvu priču u stripu. Svoju profesionalnu poziciju učvrstio je kada je postao deo tima u listu Ken Parker Magazin. Nakon toga radio je na projektu Magični vetar (Magico Vento), vestern/horor serijalu Serđa Bonelija, gde je neko vreme radio i ilustracije za naslovnu stranu. Posle toga mu je poverena izrada Velikog Teksa pod naslovom „Patagonija”, što je objavljeno 2009; bio je jedan od saradnika na redovnoj seriji Teksa, nacrtao je jednu priču Dilana Doga kao i albume za Le Storie i Dedvud Dika.

London je zavejan, iako je tek jesen. U crtežu Nikole Marija, kišna seta koju je Kazertano svojevremeno tako vešto oslikao u „Uspomenama nevidljivog” zamenjena je snežnim ništavilom; na svakoj stranici oseća se teskoba: rečima jednog italijanskog recenzenta, belina je ovde zavesa koja pada na nadu. U gradu (još) nema zombija, ali to ne znači da su ljudi živi. Opšti bezosećaj i učaurenost u reprizu svakodnevice, materijalizam, moralna otupelost, zaglavljeni životi… nije li svet i bez Hiksa postao Invereri?

Mračno nebo se nadvilo nad Darkvudom, kiša nemilice pada danima a poplave odnose živote. Zagor je ubeđen da je posredi nekakva prljava igra, a očajnički poziv profesora Veribada će to i potvrditi. Njegovi izumi se koriste za podle planove... opet!

Mladi slikar Bret Makdonald u potrazi za srećom iz Evrope stiže u Ameriku. Godina je 1804. i sudbina ga spaja sa Merivederom Luisom, koji se sprema na istorijsko putovanje u srce američkog kontinenta, odnosno istraživačku ekspediciju od Sent Luisa do Tihog okeana. Bret im se pridružuje kako bi crtao mape i znamenitosti tih divljih krajeva. Tako otpočinje saga o istoriji američkog Divljeg zapada, remek-delo Đina Dantonia.

Neko se napokon usudio da napiše nastavak kultne Sklavijeve trilogije o Golkondi, ali ne samo njen. O famoznim rudnicima soli – nebrojeno puta spominjanim u serijalu kao pretnja kojom maše živopisni upravnik paklova – stoput smo čuli, ali ih nikada nismo videli. Sve do sada. Pripremite se za blokbaster: čekaju vas onostrano pljačkanje trezora u upravi paklova i ekskurzija u bespuća nadrealnog!

Poručnik Džejson Raš je odbrojavao dane kada će skinuti uniformu i vratiti se svojoj verenici u Baltimor. Ali jednog kobnog dana mu se gubi svaki trag. Viktorija Abot se uputila u divlje predele Darkvuda kako bi otkrila šta se desilo sa njenim verenikom, u čemu će joj pomoći Duh sa Sekirom.

Epizoda omiljenog nam rendžera koju upravo držite u rukama hronološki je 65. u serijalu, a u Italiji je objavljena daleke 1965. godine. Na ovim prostorima prvi put je izašla kao osmi broj Lunovog magnus stripa, tada čeda u povoju novosadskog Dnevnika, i to pod naslovom „Krv Navajosa”. Kako se to uobičajilo od samog početka u izdanjima Dnevnika, krvnički je skraćena, i to za gotovo šezdeset strana. Po još jednom običaju, naslovna strana nije imala nikakve veze sa originalnom. Nešto kasnije, objavljen je još jedan deo epizode, i to u Zlatnoj seriji #16 („Pustinjom u smrt”). Ako su namerili da pročitaju (gotovo) celu priču, čitaoci su morali da se naoružaju onim poslovičnim strpljenjem. Tačnije, ogromnim strpljenjem. Naime, čitavih 429, odnosno 430 svezaka kasnije, objavljena je u dva dela, „Samoubilački eskadron” i „Karsonova odluka” (ZS #445–446). Obično se uzima da je ova priča najbolja iz ranog Teksovog perioda, do originalnog broja 99. To i nije daleko od istine, pogotovo što je tvorac rendžera, Đanluiđi Boneli, u ovoj priči koristio motive koji su se uveliko razlikovali od onih uobičajenih „jaši–udri–pucaj”.

Il tiranno del lago, Pattuglia eroica, Affondate il "Destroyer"!, Colpo di scena, La resa dei conti

Mali Donald je nestao. „Mali” ne samo uzrastom, već i rastom, pošto je dečak iznenađujuće patuljast, skoro kao da je izašao iz „Guliverovih putovanja”. Dilan igrom slučaja biva upleten u istragu, ali naizgled prost slučaj je daleko od toga, i Istraživač noćnih mora će u ovoj priči, čiji je (po poslednji put) kompletan autor Karlo Ambrozini, morati da krene stopama Gulivera, ka letećem ostrvu, kako bi otkrio za koga je pravljena „Razmera sveta”.

„Presuda bogova” je originalno objavljena 2024. godine kao Zagor #708bis, i kompletno je autorsko delo Đulijana Pičinina, autora koji je pored Zagora poznat i ljubiteljima Dampira, na kom je radio od 2001. do 2013. godine. Debitovao je na Zagoru 2017. sa pričom „Krik vile zloslutnice” (VČ Zagor #153-154) po scenariju Morena Buratinija, a verovatno je većini čitalaca najpoznatiji kao crtač „Senki nad Golnorom” (VČ Zagor #214-216 i istoimeno kolekcionarsko izdanje), u kojima se sa Minjakom kao scenaristom vratio Sklavijevom klasiku. Ako pogledamo obe Pičininove priče pre ovog Bisa, vidimo da je ovaj crtač često sarađivao na scenarijima koji imaju nekakve veze sa folklorom. A kad budete pročitali i ovaj njegov scenaristički debi, videćete da to nije slučajno. „Lovkinja” je nastavak priče „Osvetnica” iz Lunovog magnus stripa na Bis #2, gde smo upoznali lik Lovkinje, Indijanke koja je vođena osvetom zbog ličnog gubitka rešila da kazni krivce za smrt roditelja. Međutim, kao što je nagovešteno na kraju te Buratinijeve i Pešeove priče, Lovkinja nije tu stala. Osveta je okončana, ali Lovkinja i dalje postoji – lovi sve koji su svoju dušu okaljali strašnim zločinima prema Indijancima.

Sad smo u samom finalu Buratinijevog niza izazova. Nećemo sad otkrivati o kojim iskušenjima je reč, niti kako će se sve okončati. Osvrnimo se umesto togana dosadašnja iskušenja. U izazovu sa Mnogookim vidimo Supermajkovu osvetu zbog Nolitinog izazova sa zvečarkom, kada je Žuti Duh bio taj koji je izgubio hladnokrvnost. Obaranje ruku jeste očigledna Buratinijeva verzija Nolitinog podizanja kamenja i sasvim je jasno da Supermajk u čisto fizičkom smislu uvek odnosi pobedu. S druge strane, multidisciplinarna borba s indijanskim ratnicima jasna je referenca na Nolitin izazov sa pumom. Ideja sa ponornicom jeste zanimljiva, iako predstavlja reciklažu dva spojena Nolitina izazova – držanje daha i trku s preponama. A zatim sledi... Ne, ne, kao što rekosmo, nema odavanja zapleta. Uživajte u velikom finalu!

„Dina” Frenka Herberta već decenijama predstavlja ključno delo naučne fantastike i inspiracija je čitavim generacijama autora koji su stasali uz ovu knjigu. Nakon više ekranizacija i stripskih reinterpretacija, Brajan Herbert i Kevin Dž. Anderson su uz ilustratore Raula Alena i Patrišu Martin stvorili fascinantnu zvaničnu adaptaciju prve knjige „Dine” u tri toma.

Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka galaksije nalazi se jedno maleno, neugledno, žuto Sunce. Ovim rečima Daglas Adams počinje svoj čuveni „Vodič”, trilogiju u pet knjiga, koja je doživela globalni uspeh. Nama je on zgodan kao uvod jer prilično pravilno opisuje kako položaj, tako i izgled našeg Sunčevog sistema kada bi bio posmatran spolja; dakle, ništa ni posebno ni spektakularno. No, to nije sprečavalo pisce da Zemlju i sistem u kojem se nalazi stave u prvi plan, kao da je raskrsnica ne samo galaktičkih auto-puteva već i onih vaseljenskih, pa svaka vasionska vaš mora da svrati ovamo ne bi li se olakšala. Toj ideji nije ni Kasteli odoleo, a mi smo već imali uvodnik na tu temu u #60. Prvi pomen vanzemaljaca u Martijevom serijalu imamo u vanvremenskoj priči „Mač kralja Artura”, kada čarobnjak Merlin pripoveda Martiju i prijateljima, koji su se našli u Avalonu, o grupi vanzemaljaca čiji se brod srušio pre više hiljada godina u današnjem Velsu i prisilio ondašnji narod na teške fizičke poslove oko popravki. Ali čak i kada je brod bio popravljen, vanzemaljci su odbijali da odu zbog mladih i jedrih domorotkinja, pa je na scenu morao da stupi izvesni mladić imena Art. U priči „Sedam zlatnih gradova” (MM LMS #52/53) saznajemo da Aladinova čarobna lampa nije ništa drugo do vasionski brod malenog naroda sa planete Kvivere! Iako je peti specijal Ledeni grad (MM LMS Specijalni broj #2) našim (sada već prosedim i proćelavim) čitaocima poznat uglavnom po Kartaginjaninu Teritu, prvom Čoveku u crnom (barem do tada), u jednoj kratkoj sekvenci Martija kroz bazu Drugde provodi njegov prijatelj (i kako ćemo u kasnijim specijalima saznati – cimer sa univerziteta) Tauer. Marti na traci gleda naučnika koji uspešno komunicira sa vanzemaljcem na samrti i koji potom umire sve topeći se u bezličnu kašastu masu. Zatim slede dve pomalo šaljive priče u kojima se vanzemaljci bukvalno igraju sa Zemljanima. U prvoj priči „Elektronski teror” (MM LMS #62/63) naš stari znanac Mark Henri nasumično svojim magičnim televizorom otvara portale ka drugim dimenzijama, iz kojih izranjaju i vanzemaljski brodovi koji kao u igrici „Spejs invejders” vrše, jelte, invaziju na Zemlju! A u drugoj priči, „Zona X” (MM LMS #81/82), koja se opet sastoji od tri nezavisne priče, saznajemo da je naša Zemlja nastala 31. decembra 1899. godine, a da su Zemljani samo pioni poput onih u igrici „Simulacije”. Vanzemaljci koji se pojavljuju u prvom gigantu „Tajna Svetog Nikole” (VČ LMS #3), i seju heksagone po Zemlji, vraćaju se decenijama kasnije i u regularnu seriju u ne tako davnoj priči „Deset plemena” (VČ MM #72). Prema trinaestom specijalu „Poslednji koncert”, džez je ništa drugo do preslikana kopija vanzemaljskog jezika koji su Zemljani „pozajmili” od nesrećnog Glorga kad se srušio na istu 17. aprila 1897, kako kaže Marti. U šesnaestom specijalu pod nazivom „Nenadmašni Rivs”, vanzemaljci su niko drugi do anđeli iz Knjige Enohove! Iako ne pravi, zbog manije za vanzemaljcima, MK-Ultra program je koristio i zemaljske vanzemaljce i domaće vasionske brodove da bi držao populaciju pod kontrolom u priči „Pretnja sa zvezda” (originalni MM #214/215). U epizodi „Čovek koji je pripovedao priče” (VČ ZS #35) imamo Marka Tvena koji nam pripoveda o invaziji žabolikih vanzemaljaca na zapad Sjedinjenih Država i načinu na koji ih se rešio pomoću baze Drugde. I na samom kraju, pomenemo i skorašnju „Šibalabu” (VČ MM #68), gde u senotama Meksika obitava rasa sa Ose (nama znana kao Venera), koja se posle dugo vremena uspešno vratila kući. Da li smo ovim pokrili baš sve vanzemaljce Martijevog univerzuma? Sigurno ne. Bilo je nekih i u kratkim pričama koje smo preskočili jer smo već prekardašili sa obimom uvodnika. Da li to znači da će u budućnosti biti čak i trećeg nastavka na ovu temu? Ko to zna...

Ugledna gospoda u poslovnim odelima s kišobranima i polucilindrima padaju s neba na urbani krajolik, svi su isti-istijati, lica su im bez izraza, a naslov je ta čudna reč čije značenje čak i ne naslućujemo: „Golkonda”. Iza nje se krije jedan od najboljih stripova koje je, neponovljivom elegancijom spojivši nespojivo, napisao Ticijano Sklavi. U ovoj prelepoj, nadrealnoj knjizi naći ćete pod istim koricama čitav ciklus njegovih priča o magritovskoj Golkondi, a u tekstovima koji ih prate takođe ćete naći ekskluzivne razgovore s autorima i zanimljive analize – sve to u brižljivoj opremi, kako kultne priče i zaslužuju.

Legenda se nastavlja!
Za-Gor Te-Nej se predstavio plemenima Darkvuda i osvojio je ostrvo u močvari od zastrašujućeg čudovišta. Sada je na putu da uspostavi svoj autoritet kao izaslanik Manitua pred plemenima. Ali u novom izazovu će morati da se suoči sa bogovima šest plemena Irokeza.

Nekada davno... Erondar nije bio napadnut, nije bilo rata koji preti njegovim granicama i razara njegove gradove. Nekada davno, Erondar nisu napadale Crne Kraljice. Ali ni tada nije bio manje opasan. Pre početka invazije, najodvažniji izviđač u Erondaru našao se u opasnoj misiji u divljem i negostoljubivom području kojim vladaju svirepa, džinovska stvorenja...

Pred vama su dve priče o nečastivom i o njegovom omiljenom mestu obitavanja (pa, posle ljudske duše), iz vrlo različitih perioda, sa vrlo različitim tonom i senzibilitetom. Predstavljamo vam ih prvi put u koloru, sa svim mogućim i nemogućim dodacima koje smo uspeli da prikupimo, kako od nas već i očekujete. Voleli bismo da su i kasniji autori ponudili neko svoje drugačije viđenje pakla... ali uglavnom su se vraćali na viziju iz „Paklova”, i to vrlo često, možda čak i prečesto.

Negde iza polovine zloglasne 1993. godine, sinonima za ono što danas umeju zaumno da nazovu „vesele devedesete”, tačnije 16. jula, na kioscima ondašnje SRJ skromno se pojavio 997. broj Lunovog magnus stripa pod naslovom „Medeni mesec”. Skromno, zato što je edicija uveliko počela da posrće. Štampana je na sve gorem papiru, s povezom koji jedva da je postojao, uz cenu od čitavih 10.000.000 dinara na naslovnoj strani. Već sutradan su se ti silni milioni množili, pa, posle svega nekoliko dana, hiljadili. Sama pustolovina Mister Noa, započeta u ovom broju, obećavala je. Logor nacista negde u Paragvaju, i, pri kraju sveske, naznaka da je tu i firer. Potom i ono čuveno: „U Zlatnoj seriji #998 nastavak Mister Noove avanture: Projekat ’Novi Tul’”, sa sve greškom u nazivu edicije. I, kao što znamo, do toga nikada nije došlo.