STRUČNA LITERATURA

Ekskluzivni komplet sa kutijom koji sadrži:

San i tumačenje snova
Aion
Arhetipovi i kolektivno nesvesno 1
Arhetipovi i kolektivno nesvesno 2
O razvoju ličnosti
Psihogeneza duševnih bolesti
Eseji o analitičkoj psihologiji
Psihologija i religija: Zapad i Istok 1
Psihologija i religija: Zapad i Istok 2
PSihijatrijske studije
Frojd i psihoanaliza
Duh u čoveku, umetnosti i književnosti

Beleške sa seminara održanog 1925. godine

Predavanja na ETH (II tom)

Da li je moguće baviti se naukom i biti religiozan? Da - i to nije u koliziji jedno s drugim. Ne znamo da li će Jung vratiti veri ateistu ili agnostika, ali onoga koji se bavi naukom, ili nepokolebljivo veruje u nju, i koji se koleba - posle ove knjige će nesumnjivo vratiti veri.
Prve dve trećine ove knjige posvećene su hrišćanstvu, a treća pitanjima dalekoistočnih religija.
Jung o hrišćanstvu piše autoritativno i opsežno, o religijama istoka piše informativno ali inspirativno tražeći i nalazeći u njima pre svega potvrde za svoje psihološke teorije. Njegovo glavno naučno interesovanje je psihologija evropskog čoveka i njegov religiozni život i razvoj.

Postoje različiti načini na koje posmatramo ostvareno delo istaknutih pojedinaca.Svako od njih se može proučavati u svetlu vlastitog individualnog razvoja,istorijskih uticaja kojima je bio izložen, ili neopipljivih kolektivnih uticaja izraženih rečju Zeitgeist.Jungova pažnja je usmerena uglavnom na velike kulturne pokrete - naročito na alhemiju.Eseji o Paracelzusu,Frojdu,sinologu Rihardu Vilhelmu,Pikasu i Džojsovom Uliksu se pojavljuju zajedno u ilustraciji ove centralne teme.Preostala dva razmatraju književne proizvode nezavisno od strukture ličnosti i psihologije individualnog umetnika.

"Prvi susret K.G.Junga i Sigmunda Frojda desio se u februaru 1907.godine. Do 1912.godine, veza između dvojice lekara i naučnika bila je prisna, i Jung je smatran za jednog od vodećih psihoanalitičara.
Prvih devet rasprava ove knjige obuhvataju period saradnje Junga sa Frojdom. Prikazuju teoriju i metod psihoanalize i bave se oprečnim mišljenjima. Nakon toga slede radovi koji sadrže osnovne elemente jungove kritike i koncepcije.
Susret sa Frojdom trajno je obeležio Junga i značajno uticao na njegovu karijeru.
"

Dva rana spisa Karla Gustava Junga, O psihologiji nesvesnog i Odnosi izmedju ega i nesvesnog, koja će čitalac pronaći u ovoj knjizi, spadaju u njegova suštinska i najveća dela. Na osnovu bogatog empirijskog materijala, Jung je u njima izložio osnovne pojmove analitičke psihologije. Na veoma slikovit i upečatljiv način, autor obrazlaže odnose između svesti i podsvesnih procesa u ljudskoj psihi, kao i uticaj podsvesti na naš lični život.

Ovo izdanje knjige Psihijatrijske studije obuhvata nekoliko autorskih spisa u verziji koju je sam redigovao. Autor je detaljno preradio poznati spis Promene i simboli libida (1912), koji se ovde pojavljuje pod naslovom Simboli promene.

Zadivljujuća biografija jednog od najuticajnijih psihijatara savremenog doba, zasnovana na njegovim predavanjima, razgovorima i vlastitim spisima.

U proleće 1957, u svojoj osamdeset prvoj godini, Karl Gustav Jung je otpočeo pripovedanje svoje životne priče. To je knjiga Sećanja, snovi, razmišljanja, sastavljena od razgovora s njegovom koleginicom i prijateljicom Anijelom Jafe, kao i od poglavlja koja je sȃm napisao, i drugih materijala. Jung je na završnoj fazi ovog rukopisa radio sve do neposredno pred smrt, 6. juna 1961, što ovu knjigu čini jedinstveno sveobuhvatnim razmišljanjem o jednom izuzetnom životu.

Ovo priređeno izdanje uključuje i Jungov Septem Sermones ad Mortuos.

„Zbilja, kako da održite vezu sa htonskim božanstvima, sa svojom krvlju, svojim tlom, ako ste tikva bez korena, otrgnuti od svega? Prošlost – čitava prošlost – zaista i jeste zemlja; utonula je u zemlju, kao što tvrde priminitivni. Preci, oni koji su živeli u vremenu alcheringa, spustili su se pod zemlju, a njihov narod mora ostati u tim predelima jer tamo može da bude u dodiru s njima – tamo i nigde drugde. Za pripadnike tog naroda to je tako očigledna istina da oni čak i ne sanjaju da odu u neku drugu zemlju: time bi izgubili dodir sa tim duhovima pa bi im oni naškodili. Žene bi pohodili pogrešni predački duhovi, pa bi deca imala pogrešne duše. Oni ne mogu da žive na teritoriji drugog plemena – to je sasvim nemoguće. Mogu živeti samo tamo gde su se pod zemlju spustili njihovi totemski preci. To je večna istina, i ko god se o nju ogreši primiće pogrešne predačke duše, pogrešne uticaje. Izgubivši korene, izgubivši instinkte, takvi narodi svedoče kopnjenju i neprirodnom izopačenju svoje civilizacije. Oni pate od veoma izražene disocijacije između svesti i nesvesnog. Nesvesno je sa precima, tamo dole u utrobi zemlje, dok se svest svodi na glavu što stoji na dvema nogama i neprestano maršira okolo u stanju strahovitog nemira. To je nemir naše epohe, našeg grčevitog traganja – traganja za izgubljenim predačkim telom, za predačkim instinktima. Oni se, međutim, mogu pronaći samo na mestu gde su se preci spustili pod zemlju."

Beleške sa seminara K.G. Junga o snovima Volfganga Paulija

Ako se arhetip negde može pronaći u čistom obliku onda je to drevna priča – mit. Utoliko je mitologija, za Junga i Kerenjija, povlašćeno mesto potrage za onim strukturama nas duboko određuju. Ali, upozoravaju ovi veliki pisci, mitologija nam se više ne pokazuje u svojoj očiglednosti jer savremeni je čovek izgubio „neposrednost prema veliki stvarima duhovnog sveta“. Svoje poverenje savremeni je čovek potpuno poklonio nauci, dakle kao vrhunske kriterijume istakao je efikasnost i korist, dok se mit, koji svet objašnjava na drugačiji način, potiskuje kao spor, naivan i nedelotvoran. Ali sa zaboravom priča, sa zaboravom pričanja priča – i prevlašaću formula koje svet ne usložnjavaju, nego ga sažimaju – skloni smo da zaboravimo i na sebe. Svojim uranjanjem u suštinu mitologije, Jung i Kerenji suočavaju, zapravo, čoveka sa samim sobom, i pokazuju mu po nešto zapuštebe puteve kojima se, s nešto strpljenja, i dalje može lagodno kretati.

Kerenjijeve analize o „božanskoj deci“ spadaju među najbolje redove koji su o mitologiji ikada napisani, dok je Jungova psihologija dečjeg stereotipa, rađena iz mitološke perspektive, i dalje izvor uzbudljivih tumačenja.

U maju 1934. godine, u Psihološkom klubu u Cirihu, dr Jung je započeo seminar o Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra. Njegovi slušaoci – osamdesetak muškaraca i žena različitih nacionalnosti i profesija, lekara, analitičara, studenata na obuci – insistirali su da za temu uzme upravo tog autora i upravo to delo. Trenutak u kojem je seminar održan – onih pet godina između 1934. i 1939. u kojima se Jung „rvao i plesao“ s tom Ničeovom zagonetnom knjigom - pokazaće se tragičnim za evropsku civilizaciju. Održan na engleskom jeziku, stenografisan i isprva prepisan isključivo za internu upotrebu, u štampanom izdanju će se pojaviti tek 1988. godine, ne gubeći pritom ništa od svoje izvorne živosti.

Kao mlad čovek koji je odrastao u okolini Bazela, Jung je bio fasciniran i potresen pričama o Ničeovoj genijalnosti, ekscentričnosti i konačnom padu u doživotnu psihozu. Četiri toma ovih seminara (od kojih je ovo samo prvi deo), otkrivaju plodove njegove mladalačke znatiželje: Ničeova dela, koja je pročitao još kao student na Univerzitetu u Bazelu, ostavila su na njega dubok utisak, nikad ne prestajući da utiču na njegovu misao. Ovde vidimo Junga- zrelog čoveka koji govori o misliocu čija su ga dela ne samo preplavila dubinom razumevanja ljudske prirode, nego su bila i filozofski izvor njegovih brojnih psiholoških i metapsiholoških ideja. On uspeva da pokaže kako izuzetna knjiga Tako je govorio Zaratustra istovremeno osvetljava i Ničeov genije i njegove neurotične i psihotične sklonosti.

Pošto u vreme održavanja seminara niko nije ni sanjao da će beleške s njega biti objavljene, Jung je bio slobodan da zbija šale, „bez dlake na jeziku“ govori o ljudima i događajima koji ga iritiraju i ljute, te bez zazora komentariše politička, ekonomska i društvena dešavanja svoga doba.

Seminar održan 1934-1939 (maj 1936 - mart 1937.)

Pred nama je Psihogeneza duševnih bolesti čuvenog psihijatra i naučnika Karla Gustava Junga, koji se smatra začetnikom analitičke psihologije. Bavio se i drugim naukama ne bi li u njima otkrio ono što ih povezuje sa čovekom, tačnije, sa njegovom psihom i duševnim životom, te poremećajima u toj sferi. Veliku pažnju posvetio je simbolici snova, simbiozi svesnog i nesvesnog koja čini psihološki integritet ličnosti, zatim ulozi, snazi i moći ljudskog ega, uvodeći u svoju nauku pojam kompleksa kao nesavladivog gospodara koji kao iz zasede upravlja nama a da mi to i ne osetimo, i koji u stvari predstavlja deo nesvesnog potisnut iz straha da bi mogao prodreti u svest i time izazvati razne poremećaje. Predstavljeni su i teorije i gledišta o tome da li su duševna oboljenja posledica nekog organskog poremećaja (pretežno mozga), i tu imamo prilike da se upoznamo sa veoma interesatnim stavovima i mišljenjima. Dr Jung daje odlične i zanimljive psihološke analize pojedinih pacijenata i kroz njihove primere sugeriše zaključke do kojih i sam čitalac dolazi vodeći se njegovim analitičkim smernicama. I, najzad, posredstvom dr Junga saznajemo da šizofrenija, bolest duše, nije jedna bolest, nego grupa velikog broja duševnih oboljenja, od onih lakših, samoizlečivih, ili lečivih određenim vrstama terapija, sve do slučajeva koji će zbog svog nerealnog viđenja i doživljavanja realnosti ostati zarobljeni u večitom mraku svoje duše.

U ovom svom uticajnom djelu, Jung pravi dramatičan raskid sa psihoanalitičkom tradicijom oličenom u Frojdovom radu. Umjesto fokusiranja na psihopatologiju i njene simptome, švajcarski je psihijatar proučavao snove, mitologiju i književnost u cilju pronalaženja univerzalnih obrazaca ljudske psihe.

Jung je u potrazi za simboličkim značenjem i smislom skrivenim iza simptoma, te ispituje fantazije pacijenta čije su žive mentalne slike pomogle Jungu da redefiniše libido kao psihičku energiju koja izrasta iz nesvjesnog i manifestuje se kroz simboličku formu. Ovaj rad predstavlja važan korak u Jungovom razvijanju teorije kolektivnog nesvjesnog i arhetipova koji ga konstituišu.

Beleške sa seminara održanog 1936-1940.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević

Beleške sa seminara održanog 1936-1941.
Aleksandra Kostić i Spomenka Krajčević

„Možemo reći da su veliki deo materijala u ovoj knjizi, kao i brojni zaključci - fascinantni. U Aion-u Jung je uzeo za svoj predmet proučavanja arhetip Boga (Sopstva), i pokazao kako se on progresivno otkrivao tokom hrišćanskog eona... Jungov Aion je postavio temelje čitavom novom prostoru ljudskog znanja, naučnoj disciplini koju možemo nazvati arhetipskom psihologijom. Ona se zasniva na aplikacijama uvida dubinske psihologije u podatke kulturne istorije. Istorijski proces sada može biti viđen kao samoispitivanje arhetipova kolektivnog nesvesnog i razvitka u vremenu i prostoru kroz postupke i fantazije čovečanstva.“

Edvard F. Edinge

„Aion, prvobitno objavljen u Nemačkoj 1951. godine, jedno je od glavnih dela Jungovih poznih godina. Središna tema ove knjige je simbolična reprezentacija psihičke celovitosti preko koncepta Sopstva, čiji je tradicionalni istorijski ekvivalent - figura Hrista, Jung demonstrira svoje teze putem istraživanja Allegorie Christi, posebno simbola ribe, ali isto tako i na osnovu istraživanja gnostičkog i alhemijskog simbolizma, koji on tretira kao fenomen kulturne asimilacije. Prva četiri poglavlja, o Egu, Senci, Animi i Animusu, pružaju vredan rezime ovih ključnih koncepata u Jungovom psihološkom sistemu.“

„Aion sadrži neke od Jungovih najnaprednijih razmišljanja o integrativnom principu psihe, i o odnosu materije prema simboličkom procesu kolektivnog nesvesnog. To je tle koje je veoma teško za istraživanje, ali oni koji se upuste na ovo putovanje utvrdiće da su se njihovi horizonti začuđujuće proširili.“

Psychosomatic Medicine

„Bio sam uvek veliki čitalac Junga, koga čitam isto tako kao što bih mogao čitati, recimo, Plinija ili Frejzerovu Zlatnu granu. Čitao sam njegove tekstove kao neku vrstu mitologije, ili neku vrstu muzejskih spisa, ili enciklopedije neobičnih nauka.“

Horhe Luis Borhes

Da nije bilo jednog sna, ova knjiga nikada ne bi bila napisana. Taj san, koji opisuje Džon Frimen u predgovoru, ubedio je Junga da treba, zapravo da je dužan da objasni svoje ideje onima koji nemaju posebnih znanja o psihologiji. U pitanju je poslednje Jungovo đelo na kojem je radio poslednjih meseci svog života. U ovoj knjizi, Jung i njegovi saradnici razvijaju ideju da čovek može postati celovito biće samo ako prihvati i istraži sopstveno nesvesno koje se u čovekovom životu najflagrantnije manifestuje kroz snove i simbole. Svaki san predstavlja direktno, lično i smisleno obraćanje sanjaču. To obraćanje koristi simbole zajedničke celom čovečanstvu, ali ih uvek uposebljuje na potpuno različit, individualan način.

Prilozi problemu psihoterapije i psihologije transfera.

U maju 1934. godine, u Psihološkom klubu u Cirihu, dr Jung je započeo seminar o Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra. Njegovi slušaoci – osamdesetak muškaraca i žena različitih nacionalnosti i profesija, lekara, analitičara, studenata na obuci – insistirali su da za temu uzme upravo tog autora i upravo to delo. Trenutak u kojem je seminar održan – onih pet godina između 1934. i 1939. u kojima se Jung “rvao i plesao” s tom Ničeovom zagonetnom knjigom - pokazaće se tragičnim za evropsku civilizaciju. Održan na engleskom jeziku, stenografisan i isprva prepisan isključivo za internu upotrebu, u štampanom izdanju će se pojaviti tek 1988.

godine, ne gubeći pritom ništa od svoje izvorne živosti.
Kao mlad čovek koji je odrastao u okolini Bazela, Jung je bio fasciniran i potresen pričama o Ničeovoj genijalnosti, ekscentričnosti i konačnom padu u doživotnu psihozu. Četiri toma ovih seminara (od kojih je ovo samo prvi deo), otkrivaju plodove njegove mladalačke znatiželje: Ničeova dela, koja je pročitao još kao student na Univerzitetu u Bazelu, ostavila su na njega dubok utisak, nikad ne prestajući da utiču na njegovu misao. Ovde vidimo Junga- zrelog čoveka koji govori o misliocu čija su ga dela ne samo preplavila dubinom razumevanja ljudske prirode, nego su bila i filozofski izvor njegovih brojnih psiholoških i metapsiholoških ideja. On uspeva da pokaže kako izuzetna knjiga Tako je govorio Zaratustra istovremeno osvetljava i Ničeov genije i njegove neurotične i psihotične sklonosti.
Pošto u vreme održavanja seminara niko nije ni sanjao da će beleške s njega biti objavljene, Jung je bio slobodan da zbija šale, “bez dlake na jeziku” govori o ljudima i događajima koji ga iritiraju i ljute, te bez zazora komentariše politička, ekonomska i društvena dešavanja svoga doba.

San je deo spontane, nevoljne psihičke aktivnosti i ima upravo toliko svesnosti da može biti reprodukovan u budnom stanju. Od svih psihičkih pojava san pruža možda najviše „iracionalnih“ datosti. Izgleda da on iznosi na videlo minimum onih logičnih povezanosti i hijerarhiju vrednosti, koje inače imaju sadržaji svesti i zbog toga se manje može prozreti i shvatiti. Snovi koji logički, moralno i estetski zadovoljavaju, zacelo spadaju u izuzetke. Po pravilu, san je čudnovata i neobična tvorevina koju odlikuju mnoge „loše osobine“, nedostatak logike, sumnjivi moral, ružna konstrukcija i očigledna apsurdnost ili besmislenost. Zato se rado odbacuje kao glup, besmislen i bezvredan.

Svako tumačenje sna psihološki je iskaz o izvesnim psihičkim sadržajima sna. Otuda tumačenje nije bezopasno, pošto snevač, po pravilu, kao i većina ljudi, pokazuje često začuđujuću osetljivost, ne samo zbog netačnih, već pre svega zbog tačnih primedbi.

Kada je Karl Gustav Jung krenuo na dugi put u nepoznate predjele sopstva i samoistraživanja, nazvao je tu psihološku odiseju „sučeljavanjem sa nesvjesnim“. Proces i rezultati tog istraživanja sadržani su najpregnantnije i najotvorenije u njegovom najenigmatičnijem djelu, tzv. Crvenoj knjizi koju je pisao između 1914. i 1930. godine. Višegodišnji Jungov hod u istraživanju ljudske slike ostavio je pečat na ovoj knjizi: u njoj ćemo sresti nove i neobične aspekte Jungovog učenja o arhetipovima, kolektivno nesvjesnom, procesu individuacije, ideje o postupnoj transformaciji psihoterapije od prakse usmjerene ka liječenju psihičkih tegoba i oboljenja ka sredstvu koje može služiti dubljem i temeljnijem razvoju ličnosti.

Sam je Jung Crvenu knjigu smatrao svojim najznačajnijim radom, iako je, sve do nedavno, bila dostupna samo maloj grupi ljudi. Ova knjiga iz Jungove zaostavštine, objavljena je tek 2009. godine. Ona funkcioniše kao tajanstveni mehanizam koji otkriva suštinske faze razvoja savremene psihologije.

Jung nije od nas tražio da se bavimo alhemijom da bismo bolje razumjeli sebe. On nas je samo i ovim svojim istraživanjem, u knjizi "Psihologija i alhemija", kao i brojnih drugih područja iz opšte psihologije, psihijatrije, parapsihologije, mitologije i religije podstakao da stavimo u pokret lični unutrašnji točak i da se onda prepustimo čaroliji njegovih metamorfoza. Jedna on njih možda će nekoga od nas ponovo dovesti na prag stare ili nove alhemičarske laboratorije u kojoj ćemo, u nekom udaljenom trenutku vremena, otkriti i ono što sam Jung nije mogao da otkrije u alhemiji. Jer, alhemija nije besmislica. U to bar možemo posle Jungovih otkrića biti sigurni.

Jedna od bitnih struktura psihe, prema Jungovim shvatanjima, jeste "kolektivno nesvesno"; u ovoj knjizi iskazane su autorove ključne ideje i doktrina o arhetipovima kao dominantnim predstavama, čija je drevnost nesumnjiva, i koje oblikoju psihu svakog pojedinca.

Ova knjiga predstavlja zbirku Jungovih radova o psihologiji detinjstva. Osnovni deo čine tri predavanja o analitičkoj psihologiji i vaspitanju. Jung smatra da je psihologija roditelja i vaspitača odlučujuća u procesu rasta i sazrevanja deteta ,naročito u slučaju posebno obdarenog deteta. On podvlači važnost nezadovoljavajućeg međusobnog psihološkog odnosa između roditelja kao uzroka psihogenih smetnji u dečjem dobu.

Karl Gustav Jung razlikuje dva glavna stava ili orijentacije ličnosti, stav ekstravertnosti i stav introvertnosti. Ekstravertovan stav orijentiše osobu ka spoljnem, objektivnom svetu. Introvertovan stav orijentiše osobu ka unutrašnjem, subjektivnom svetu. Oba ova suprotna stava su prisutna u ličnosti, ali je obično jedan od njih nadmoćan i svestan. Ako je Ja pretežno ekstravertovano u svom odnosu prema svetu, lično nesvesno biće introvertovano...