STRUČNA LITERATURA

Da li je opravdano umetničko delo kritikovati zbog etičkih stavova koje iznosi? Na ovo pitanje odgovara niz teoretičara analitičke provenijencije. Argumentacija se kreće od postavke da je etički manjak uvek i estetski manjak (Beris Got, Noel Kerlo), preko ideje da nam nemoralna ideja pomaže da bolje razumemo svet budući da nam otvaraju nedostupna iskustva (Metju Kiran, Danijel Džejkobson), do teza o autonomiji umetnosti (Džejms Anderson, E. V. Iton). Najzad, analiza filma Trijumf volje Leni fon Rifenštal, koji potpisuje Meri Devero, otvara možda i najvažniju dilemu o odnosu lepote i zla: da li se delo može smatrati lepim ukoliko veliča zlo?

Tekstovi analitičkih filozofa su, kako i dolikuje struji kojoj pripadaju, usredsređeni, precizni, bez suvišnih pokreta i bez ukrasa.

Paradoks fikcije sastoji se u sledećem: iako jasno razlikujemo stvarnost od fikcije, emocije koje nam izazivaju gledanje filma ili čitanje romana, dakle nesumnjive fikcije, nisu fiktivne nego stvarne. Kako to?

Suprotstavljajući znanje i emocija, uzimajući u obzir kulturne i društvene uslovljenosti, raspravljajući o prirodi samih emocija i učincima fiktivnog dela, analitički filozofi nastoje da pronađu veze između čulnih utisaka, intelektualnih pretpostavki i same stvarnosti. Budući da je reč pre svega o autorima engleskog govornog područja, obrazovanih u naročitom, analitičkom duhu, dobijamo tekstove koji se, s jedne strane, ne uklapaju u konvencije pre svega opuštenim pristupom i gomilom duhovitih primera, da bi, s druge strane, vodili računa o strogom izvođenju i preciznosti izraza.