STRUČNA LITERATURA

Knjiga je sačinjena tematski po više aspekata: kineskoj slici o čoveku, pojmu prirode, ulozi dijaloga u kanonskim tekstovima, shvatanjima o društvu, logici, filozofiji jezika i metafizici. Podjednako su zanimljiva i poglavlja o muzici, proricanju, medicini, ulozi bogva, duhova i demona i odnosu Evrope i Kine.

Ova knjiga osvetljava pozadinu nekih poznatih i manje poznatih aspekata kineske filozofije. Sačinjena je tematski a ne hronološki i otuda ne postoji jasna povezanost poglavlja a redosled je donekle proizvoljan. Iako postoje upućivanja na međusobnu povezanost, poglavlja mogu biti čitana bilo kojim redosledom i svako od njih zasebno. I izbor tema je naravno unekoliko arbitraran i uslovljen preferencijama i kompetencijama autora. Indija, Japan, Koreja i Tibet biće tek uzgredno pomenuti. U nekim esejima biće razmotrena i evropska i indijska filozofija i istorija filozofije.

Knjiga je namenjena širokoj publici kao uvod u kinesku filozofiju i stoga izvori nisu uvek navedeni. Neki aspekti su prikazani jednostavnije no što bi to zahtevao naučni pristup. Ova zbirka eseja nije naučna studija već knjiga namenjena svakome ko želi da okusi pozadinu drugih misaonih tradicija i stoga je i napisana pristupačnijim stilom.
Recenziju knjige je uradio naš vrsni sinolog prof. dr Radosav Pušić i svakako je namenjena i studentima kineskog jezika.

Karel van der Leeuw (1940-2015) je predavao istočnu filozofiju na Univerzitetu u Amsterdamu. Njegova specijalizacija je bio konfucijanizam. Zajedno sa Jan Borom priredio je zbornik 25 vekova Istočne filozofije, monumentalno standardno delo o filozofiji Istoka. Van der Leeuw je bio osnivač Centra za filozofiranje sa decom i evropske fondacije za filozofiranje sa decom Sofia

Grad je sve manje grad u smislu polisa, ljudske zajednice i sve više doživljava oblike transformacije koji vode u kapsularnu arhitekturu i kapsularnu civilizaciju. "Kapsula" je metafora za veštačke ambijente i zatvorene kontrolisane arhitektonske celine koje treba da minimalizuju komunikaciju sa pretećim spoljašnjim svetom: kuća sa obezbeđenjem, ograđene zajednice, šoping molovi, aerodromi, delovi grada, države, čak i kontinenti. Kapsularna civilizacija, kao posledica polarizacije na bogate i siromašne, zahteva neprestanu odbranu ”kapsule“ od spoljašnjeg sveta. Svi oblici indivi

dualnih i kolektivnih strahova uslovljavaju opsednutost ograđivanjem, obezbeđivanjem i sve razvijenijim sistemima kontrole i represije. ”Kapsularizacija“ je istovremeno ukidanje javnog domena ili njegovo pretvaranje u artificijelne, virtuelne i kontrolisane ambijente. Usred privida mobilnosti i globalnih mreža (transporta i interneta) „mi ne živimo u mrežama, već u kapsulama.“
Prateći razvoj urbanizma i arhitekture u 20. i 21. veku, od Korbizjea, situacionista, metabolista i Kolhasa do modernih "umreženih gradova" i megapolisa, autor smatra da kapsularna arhitektura i kapsularna civilizacija globalnog kapitalizma – uključujući i svemirsku kapsulu kao pripremu za "kosmički egzodus" – sa evolucionog stanovišta nije napredak već regresija na najniži stupanj razvoja: opstanak unutar opne (kapsule). Na civilizacijskom, društveno političkom i ličnom nivou posledice kapsularizacije su katastrofalne. Mogu li svest o tom razvoju i mnogostruka upozorenja o sve vidljivijem pogubnom uticaju ovih procesa voditi protestu i zaustavljanju tog toka?

U svetu se već uveliko eksperimentiše s novim oblicima direktne i participativne demokratije: učešća građana u donošenju važnih odluka i priznavanju takvih tela kao konstitucionalnih organa. Stari model elektoralno-predstavničke demokratije (model iz 18. veka) doveo je demokratiju u krizu, krizu legitimnosti i efikasnosti i potpuno gubljenja poverenja u političke partije i izbore - glasanje jednom u 4 godine - kao mehanizam demokratskog odlučivanja.
U studiji Protiv izbora, flamanski autor David van Rejbruk analizira istoriju, ideju i praksu demokratije od Atine do modernog doba i postavlja pitanje zašto je demokratija u krizi: krizi legitimnosti i krizi efikasnosti. Demokratija

kao oblik vlasti postoji već 3000 godina a tek poslednjih 200 godina je elektoralna predstavnička demokratija. Izbori su kao instrument biranja narodnog predstavništva uvedeni s Francuskom i Američkom revolucijom, ali upravo zato da bi ograničili učešće naroda u vlasti. Od Aristotela do Rusoa i Monteskjea vladalo je uverenje da demokratija, za razliku od aristokratije i oligarhije, može biti vladavina naroda ako je omogućeno ravnopravno učešće svih građana u organima vlasti. Izbor glasanjem smatran je aristokratskim, izbor žrebom demokratskim.
Demokratija kao sistem u 21. veku mora biti inovirana uvođenjem novih metoda i procedura participacije građana: 1 – deliberacija: konsultovanje i savetovanje s građanima, 2 – izbor žrebom: narodno predstavništvo izabrano žrebom (eventualno u kombinaciji s glasanjem) i 3 – rotacija: permanentna (ali postepena u etapamama) smena predstavnika u upravnim organima. David van Rejbruk svoju studiju o demokratiji zasniva na čitavom nizu teorijskih radova i međunarodnih istraživanja, ali i na konkretnim inicijativama, ekperimentima i praktičnim iskustvima s participacijom građana koji se već primenjuje u mnogim zemljama: Kanadi, Nizozemskoj, Irskoj, Islandu.