Grad je sve manje grad u smislu polisa, ljudske zajednice i sve više doživljava oblike transformacije koji vode u kapsularnu arhitekturu i kapsularnu civilizaciju. "Kapsula" je metafora za veštačke ambijente i zatvorene kontrolisane arhitektonske celine koje treba da minimalizuju komunikaciju sa pretećim spoljašnjim svetom: kuća sa obezbeđenjem, ograđene zajednice, šoping molovi, aerodromi, delovi grada, države, čak i kontinenti. Kapsularna civilizacija, kao posledica polarizacije na bogate i siromašne, zahteva neprestanu odbranu ”kapsule“ od spoljašnjeg sveta. Svi oblici indivi
dualnih i kolektivnih strahova uslovljavaju opsednutost ograđivanjem, obezbeđivanjem i sve razvijenijim sistemima kontrole i represije. ”Kapsularizacija“ je istovremeno ukidanje javnog domena ili njegovo pretvaranje u artificijelne, virtuelne i kontrolisane ambijente. Usred privida mobilnosti i globalnih mreža (transporta i interneta) „mi ne živimo u mrežama, već u kapsulama.“
Prateći razvoj urbanizma i arhitekture u 20. i 21. veku, od Korbizjea, situacionista, metabolista i Kolhasa do modernih "umreženih gradova" i megapolisa, autor smatra da kapsularna arhitektura i kapsularna civilizacija globalnog kapitalizma – uključujući i svemirsku kapsulu kao pripremu za "kosmički egzodus" – sa evolucionog stanovišta nije napredak već regresija na najniži stupanj razvoja: opstanak unutar opne (kapsule). Na civilizacijskom, društveno političkom i ličnom nivou posledice kapsularizacije su katastrofalne. Mogu li svest o tom razvoju i mnogostruka upozorenja o sve vidljivijem pogubnom uticaju ovih procesa voditi protestu i zaustavljanju tog toka?
