STRUČNA LITERATURA

Bogoslov i istoričar, učitelj Crkve, autor mnogobrojnih komentara na knjige Svetog pisma.
Smatra se najvažnijim piscem i bogoslovom posle pape Gligorija i Svetog Avgustina.

Smatran je s pravom jednim od najvećih biblijskih egzegeta na Istoku, a njegov metod
može i danas poslužiti kao uzor kako se Biblija mora tumačiti naučno...

Miroslav Milović (1955-2021) bio je doktor je filozofskih nauka i univerzitetski profesor. Osnovno i gimnazijsko obrazovanje stekao je u Čačku. Filozofiju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1978. godine. Potom je doktorirao filozofiju na Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni. Na Sorboni u Parizu odbranio državni doktorat takođe iz filozofije. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu radio je kao docent za predmet Etika u periodu od 1987. do 1996. godine. Bio je predsednik Filozofskog društva Srbije (1990 – 1992) i član Evropskog pokreta u Jugoslaviji, kao i gostujući profesor u Turskoj, Španiji i Japanu. Radio je kao redovni profesor filozofije na Univerzitetu u Braziliji (Brazil). Objavio je knjige Refleksivni argument (Beograd, 1989), Etika i diskurs (Beograd, 1992), Filozofija komunikacije (Brazilija, 2002) i Zajednica razlike (Rio de Žaneiro, 2004).

Martin Hajdeger (1889 — 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.
Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.
Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.
Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976.

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :
Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze...

Sajmon Tojn je dvadeset godina radio na britanskoj televiziji kao pisac, režiser i producent. Njegovi televizijski programi višestruko su nagrađivani, a jedna od emisija osvojila je i nagradu BAFTA. U decembru 2007. godine dao je otkaz i preselio se u Francusku na šest meseci, u nadi da će ispuniti dugo potiskivanu želju da napiše triler. Posle neprospavane olujne noći na trajektu dok su prelazili Lamanš, on i njegova porodica odustali su od osmočasovne vožnje do svog novog doma i oteturali se u Ruan u potrazi za hotelom. Ugledavši sablastan prizor šiljatog tornja ruanske katedrale koji probija nebo pre zore dobio je ideju za fiktivnu Tvrđavu u Sanktusu.Po povratku u Englesku, Sajmon je dugo pisao kao honorarni novinar kako bi plaćao račune do objavljivanja romana. Sanktus, izuzetno dobro dočekan od strane publike, preveden je na više od dvadeset jezika.

Autor nas upoznaje s osnovama svog izvanrednog poznavanja evolucije naučne i filozofske misli u svetu, ukazajući pri tom kakve su sve perspektive i posledice stvorene modernim prodorima fizike. Pri tome se naročito bavi refleksima postignutih rezultata nauke na celokupan način mišljenja i čovekovog osećanja, što knjizi daje posebnu težinu...

Poznati indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore, rođen je Indiji u gradu Kalkuti, 7. maja 1861. godine, a umro je na današnji dan 1941. godine u istom gradu.
Tagore je najmlađi sin hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha.
Još kao dečak pokazao je zainteresovanost za poeziju, pa je već u osmoj godini napisao svoje prve pesme.
Na očevo insistiranje upisao je studije prava u Engleskoj, ali se ubrzo vratio u Indiju i opredelio se da se bavi književnošću. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu.
Za vreme boravka u Londonu, Tagore je objavio svoje prve zbirke pesama - ""Večernje pesme"" i ""Jutarnje pesme"". Tagore je napisao više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i veliki broj eseja.
Pored toga pisao je i pozorišne komade, mjuzikle, putopise i memoare. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, a romani društvenom svešću. Glavni cilj ovog književnika bio je povezivanje istoka i zapada.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine za zbirku pesama ""Gitandžali"", koju je napisao 1910. godine, a sam je preveo sa bengalskog na engleski jezik.
Ova zbirka sadrži pesme koje je Tagore napisao nakon ženine i ćerkine smrti.

Nikola Kuzanski bio je filozof i teolog, diplomata i naučnik. Uprkos brojnim funkcijama koje je obavljao kao crkveni velikodostojnik, napisao je četrdesetak dela, uglavnom filozofsko-teološkog značaja. Među njima je možda najznačajnije, njegov spis u tri knjige, O učenom neznanju.

Mirča Elijade (Bukurešt, 28. II 1907. Čikago, 22. IV 1986) diplomirao je filozofiju u rodnom Bukureštu sa radom o filozofiji renesanse (1928) i u Kalkuti, Indija (decembar 1928. - decembar 1931.). Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije na Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. 1941.) i u Lisabonu (1941. 1945.).Od 1945. živi u Parizu, gde predaje istoriju religije, najpre na École Pratique des Hautes Études (do 1948), potom na Sorboni. Nakon što je pozvan u SAD, posle godinu dana predavanja u svojstvu vanrednog profesora za Haskell Lectures (1956. 1957.), prihvata mesto redovnog profesora i upravnika Katedre za istoriju religije na Univerzitetu u Čikagu, koja od 1985. nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Iz njegove izuzetno obimne bibliografije izdvajamo hronologiju radova iz beletristike (prva izdanja objavljena na rumunskom): Izabel i đavolje vode (1930); U manastiru na Himalajima (1932); Majtreji (1933); Povratak iz raja (1934); Svetlo koje se gasi (1934); Indija (1934); Gradilište, indijski dnevnik (1935); Huligani (1935); Gospođica Kristina (1936); Zmija (1937); Svadba na nebu (1938); Tajna doktora Honigbergera (1940); Novele (1963); Sećanja i Mansarda (1966); Na ulici Mantuleasa (1968); Kod Ciganki i druge priče (1969); Tri gracije (1971); U dvorištu kod Dionisa (1977).

“Među osnivačima moderne fizike dominiraju četiri ličnosti: A. Einstein, N. Bohr, E. Schrödinger i W. Heisenberg. Između njih se vodila živa filozofska rasprava koja je još i danas aktualna i zanimljiva, a čiji je sadržaj i danas predmet znanstvenih diskusija. Postavljala su se pitanja o znanstvenom postupku i znanstvenoj spoznaji, o valjanosti i ulozi klasičnih pojmova, o tome kako okarakterizirati novinu situacije u kojoj su se fizičari našli, o širim konsekvencama novih postignuća, o interpretacijama razvijenog matematičkog formalizma i novih eksperimenata itd. Iako je, kao što rekoh, rasprava nastavljena i nakon njihove smrti, od trajne vrijednosti ostaju njihova izvorna svjedočanstva. Teško da je itko poslije njih tako intenzivno osjećao svu novost nove fizike i svu dramatičnost zadaće pred kojom se ona našla.

U knjizi su sakupljena Heisenbergova razmišljanja iz rane i najuzbudljivije faze. U središtu zanimanja je interpretacija matematičkog formalizma nove teorije i posebno njegovih vlastitih relacija neodređenosti. Heisenberg je, poput Einsteina i Bohra, posjedovao solidno obrazovanje u filozofiji i trajan interes za neka filozofska pitanja, što se nažalost sve više gubi u narednim generacijama. Upravo zbog toga nužno je uvijek se vraćati radovima osnivača.”

Knjiga Odmetnik je teorijska refleksija o odnosima čoveka i političkog sveta.

Okrutni Bog : studija o samoubistvu

Malobrojne su kod nas knjige sa temom helenske filozofije do Sokrata. Sada, u vremenima raznih oskudica, dobili smo gotovo istovremeno dve knjige iz vremena najranije starogrčke duhovnosti: kapitalnu zbirku Hermana Dilsa (Diels) »Predsokratovci« (u Nemačkoj se pojavila daleke 1903) i knjigu naslovljenu »Filozofija Heraklita Mračnog« (izdao »Nolit« u svojoi Filozofskoj biblioteci) profesora Miroslava Markovića. Heraklitovi fragmenti su i poslednji put kod nas (»Grafos«, 1981) izdati prema jednom starijem prevodu M. Markovića (njegov prvi prevod pojavio se još 1954), s tim — što ovo izdanje prati predgovor dr Miloša Durića. U meduvremenu, u dalekoj Meridi, u Venecueli, 1967. gocine, kao plod dugogodišnieg rada na Heraklitu, pojavila se knjiga Miroslava Markovića »Heraklit. grčki tekst sa kratkim komentarima<‹, u kojoi autor daje kompletnu zbirku grčkih, latinskih i drugih izvora sa citatima i navodima Heraklita. Ovo izdanje predstavlja temelj na kojem je nastala knjiga što se nniavila kod nas na koiu želimo da svratimo

Ivlin Anderhil (Vulverhempton, 1875-Hempsted 1941) među prvima je u XX veku pisala o misticizmu. Obrazovana u privatnoj školi u Folkstounu i na Kings koledžu u Londonu, bila je prva žena koja je držala predavanja sveštenicima Engleske crkve. Godine 1907. primila je rimokatoličku veru. Optužena za modernizam, u svojoj duhovnoj borbi okrenula se proučavanju mistika. Sopstvene, rane mističke doživljaje, opisala je kao „iznenadna i žestoka iskustva smirene, nediferencirane ravni stvarnosti - nalik 'mirnoj pustinji' mistika - u kojoj nema različnosti niti potrebe za objašnjenjem". Za značenjem tih iskustava tragala je čitav život, polazeći od neoplatonizma, idući preko teizma i hristocentrizma do katolicizma i anglokatolicizma. Pod svojim imenom i pod pseudonimom Džon Kordelije (John Cordelier) objavila je više od 30 knjiga (Mysticisme, 1911; The Spiral Way, 1912; The Mystic Way, 1914; The Life of the Spirit and the Life of Today, 1922; The Mystics of the Church, 1925; Worship, 1936. i dr.). Predavala je na Kings koledžu i na Univerzitetu u Aberdinu. Bila je i urednica za teologiju uglednog britanskog magazina The Spectator.

Lešek Kolakovski (1927-2009) bio je poljski filozof. Poznat je po kritičkoj analizi Marksovog učenja, posebno u njegovoj trotomnoj istoriji Glavne struje Marksizma. U kasnijem radu Kolakovski se usmerio na religijska pitanja.
Iz prve biografije Sidarte, kasnije Bude, saznajemo da je u mladosti bio potpuno nesvestan bede ljudske sudbine. Bio je kraljevski sin i do zrelog doba živeo je u luksuzu, ugodnostima i slušajući muziku. Već je bio oženjen kada su bogovi odlučili da ga prosvete. Jednoga dana ugledao je nemoćnog starca, zatim bolesnika, patnika i na kraju leš. Tek tada je postao svestan da u svetu postoje starost, patnja i smrt, sve bolne strane života koje su mu dotle bile nepoznate. Zbog toga je odlučio da se povuče iz sveta, da postane monah i potraži put do nirvane. Na osnovu toga pretpostavljamo da je uživao u sreći, sve dok mu je beda bila nepoznata, a na kraju, posle dugog i mučnog putovanja, da je postigao pravu sreću, izvan ljudske sudbine.

Tejar de Šarden (1881–1955) poznat je kao paleontolog (u Kini je otkrio sinantropusa, kineskog pračoveka), a kao teolog jezuitskog reda pročuo se po znamenitoj knjizi Fenomen čoveka (La phénomène humain). Spajajući iskustva moderne nauke (Ajnštajnovu, Hajzenbergovu i Borovu teoriju), geologiju i paleontologiju sa teologijom, Šarden je stvorio sveobuhvatno učenje o čoveku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (Zbog toga je posle Drugog svetskog rata u Francuskoj postavljen za direktora Nacionalnog centra za naučna istraživanja, kao i za profesora na Collège France.) Za razliku od mnogih poznatih teologa, on je svoje nazore temeljio na univerzalnom humanizmu koji je u tesnoj vezi sa razvojem modernog sveta, smatrajući da moderna crkva mora da evoluira kao i društvena svest. Zbog toga su njegovo učenje nazivali religija evolucije. Treba pomenuti i njegova dela Božanska sredina (Le milieu divin), Ljudska energija (L’energie humaine), Nauka i Hrist – Himna univerzuma (Science et Christ – Hymne de l’univers), od kojih neka crkva nije dozvoljavala da budu objavljena. Za razliku od zvanične dogmatike, koja Materiji pripisuje niži stupanj postojanja, vezujući je za ono što je prolazno i sklono propadanju, Šarden Materiji pripisuje osnov duhovnog, njegovu matricu, dok je Duh više stanje Materije. Iz toga proizlazi zavisnost ova dva sveta: čineći jedinstvo oni su neprolazni, ne postoje jedan bez drugog. Čovek bi po Šardenu mogao biti prelazna faza toga jedinstva, dok bi najviša faza bila – ultraljudsko. Ali njega je nemoguće dostići bez Materije jer je ona osnovni pokretač našeg fizičkog postojanja („Treba ti ulje za udove, krv za tvoje vene“), naše inteligencije („Treba ti Stvarnost za inteligenciju“), jer sami zakoni prirode nalažu ovakve odnose. „Ne reci, dakle, nikad, poput nekih: ‚Materija je izanđala, Materija je mrtva!‘ Do kraja svih vekova Materija će biti mlada i bujna, blistava i nova za onoga ko je bude hteo.“ „Kupaj se u Materiji, sine Čovečiji... Ona je ta koja je nekada odgajila tvoju nevinost – ona će te odvesti do Boga!“ – poruka je Tejara de Šardena u ovoj knjizi.

istorija mučenja i svih metoda mučenja od inkvizicije na dalje