STRUČNA LITERATURA

Bogoslov i istoričar, učitelj Crkve, autor mnogobrojnih komentara na knjige Svetog pisma.
Smatra se najvažnijim piscem i bogoslovom posle pape Gligorija i Svetog Avgustina.

Smatran je s pravom jednim od najvećih biblijskih egzegeta na Istoku, a njegov metod
može i danas poslužiti kao uzor kako se Biblija mora tumačiti naučno...

Martin Hajdeger (1889 — 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.
Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.
Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.
Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976.

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :
Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze...

Poznati indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore, rođen je Indiji u gradu Kalkuti, 7. maja 1861. godine, a umro je na današnji dan 1941. godine u istom gradu.
Tagore je najmlađi sin hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha.
Još kao dečak pokazao je zainteresovanost za poeziju, pa je već u osmoj godini napisao svoje prve pesme.
Na očevo insistiranje upisao je studije prava u Engleskoj, ali se ubrzo vratio u Indiju i opredelio se da se bavi književnošću. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu.
Za vreme boravka u Londonu, Tagore je objavio svoje prve zbirke pesama - ""Večernje pesme"" i ""Jutarnje pesme"". Tagore je napisao više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i veliki broj eseja.
Pored toga pisao je i pozorišne komade, mjuzikle, putopise i memoare. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, a romani društvenom svešću. Glavni cilj ovog književnika bio je povezivanje istoka i zapada.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine za zbirku pesama ""Gitandžali"", koju je napisao 1910. godine, a sam je preveo sa bengalskog na engleski jezik.
Ova zbirka sadrži pesme koje je Tagore napisao nakon ženine i ćerkine smrti.

Nikola Kuzanski bio je filozof i teolog, diplomata i naučnik. Uprkos brojnim funkcijama koje je obavljao kao crkveni velikodostojnik, napisao je četrdesetak dela, uglavnom filozofsko-teološkog značaja. Među njima je možda najznačajnije, njegov spis u tri knjige, O učenom neznanju.

“Među osnivačima moderne fizike dominiraju četiri ličnosti: A. Einstein, N. Bohr, E. Schrödinger i W. Heisenberg. Između njih se vodila živa filozofska rasprava koja je još i danas aktualna i zanimljiva, a čiji je sadržaj i danas predmet znanstvenih diskusija. Postavljala su se pitanja o znanstvenom postupku i znanstvenoj spoznaji, o valjanosti i ulozi klasičnih pojmova, o tome kako okarakterizirati novinu situacije u kojoj su se fizičari našli, o širim konsekvencama novih postignuća, o interpretacijama razvijenog matematičkog formalizma i novih eksperimenata itd. Iako je, kao što rekoh, rasprava nastavljena i nakon njihove smrti, od trajne vrijednosti ostaju njihova izvorna svjedočanstva. Teško da je itko poslije njih tako intenzivno osjećao svu novost nove fizike i svu dramatičnost zadaće pred kojom se ona našla.

U knjizi su sakupljena Heisenbergova razmišljanja iz rane i najuzbudljivije faze. U središtu zanimanja je interpretacija matematičkog formalizma nove teorije i posebno njegovih vlastitih relacija neodređenosti. Heisenberg je, poput Einsteina i Bohra, posjedovao solidno obrazovanje u filozofiji i trajan interes za neka filozofska pitanja, što se nažalost sve više gubi u narednim generacijama. Upravo zbog toga nužno je uvijek se vraćati radovima osnivača.”

Knjiga Odmetnik je teorijska refleksija o odnosima čoveka i političkog sveta.

Ivlin Anderhil (Vulverhempton, 1875-Hempsted 1941) među prvima je u XX veku pisala o misticizmu. Obrazovana u privatnoj školi u Folkstounu i na Kings koledžu u Londonu, bila je prva žena koja je držala predavanja sveštenicima Engleske crkve. Godine 1907. primila je rimokatoličku veru. Optužena za modernizam, u svojoj duhovnoj borbi okrenula se proučavanju mistika. Sopstvene, rane mističke doživljaje, opisala je kao „iznenadna i žestoka iskustva smirene, nediferencirane ravni stvarnosti - nalik 'mirnoj pustinji' mistika - u kojoj nema različnosti niti potrebe za objašnjenjem". Za značenjem tih iskustava tragala je čitav život, polazeći od neoplatonizma, idući preko teizma i hristocentrizma do katolicizma i anglokatolicizma. Pod svojim imenom i pod pseudonimom Džon Kordelije (John Cordelier) objavila je više od 30 knjiga (Mysticisme, 1911; The Spiral Way, 1912; The Mystic Way, 1914; The Life of the Spirit and the Life of Today, 1922; The Mystics of the Church, 1925; Worship, 1936. i dr.). Predavala je na Kings koledžu i na Univerzitetu u Aberdinu. Bila je i urednica za teologiju uglednog britanskog magazina The Spectator.

Tejar de Šarden (1881–1955) poznat je kao paleontolog (u Kini je otkrio sinantropusa, kineskog pračoveka), a kao teolog jezuitskog reda pročuo se po znamenitoj knjizi Fenomen čoveka (La phénomène humain). Spajajući iskustva moderne nauke (Ajnštajnovu, Hajzenbergovu i Borovu teoriju), geologiju i paleontologiju sa teologijom, Šarden je stvorio sveobuhvatno učenje o čoveku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (Zbog toga je posle Drugog svetskog rata u Francuskoj postavljen za direktora Nacionalnog centra za naučna istraživanja, kao i za profesora na Collège France.) Za razliku od mnogih poznatih teologa, on je svoje nazore temeljio na univerzalnom humanizmu koji je u tesnoj vezi sa razvojem modernog sveta, smatrajući da moderna crkva mora da evoluira kao i društvena svest. Zbog toga su njegovo učenje nazivali religija evolucije. Treba pomenuti i njegova dela Božanska sredina (Le milieu divin), Ljudska energija (L’energie humaine), Nauka i Hrist – Himna univerzuma (Science et Christ – Hymne de l’univers), od kojih neka crkva nije dozvoljavala da budu objavljena. Za razliku od zvanične dogmatike, koja Materiji pripisuje niži stupanj postojanja, vezujući je za ono što je prolazno i sklono propadanju, Šarden Materiji pripisuje osnov duhovnog, njegovu matricu, dok je Duh više stanje Materije. Iz toga proizlazi zavisnost ova dva sveta: čineći jedinstvo oni su neprolazni, ne postoje jedan bez drugog. Čovek bi po Šardenu mogao biti prelazna faza toga jedinstva, dok bi najviša faza bila – ultraljudsko. Ali njega je nemoguće dostići bez Materije jer je ona osnovni pokretač našeg fizičkog postojanja („Treba ti ulje za udove, krv za tvoje vene“), naše inteligencije („Treba ti Stvarnost za inteligenciju“), jer sami zakoni prirode nalažu ovakve odnose. „Ne reci, dakle, nikad, poput nekih: ‚Materija je izanđala, Materija je mrtva!‘ Do kraja svih vekova Materija će biti mlada i bujna, blistava i nova za onoga ko je bude hteo.“ „Kupaj se u Materiji, sine Čovečiji... Ona je ta koja je nekada odgajila tvoju nevinost – ona će te odvesti do Boga!“ – poruka je Tejara de Šardena u ovoj knjizi.

istorija mučenja i svih metoda mučenja od inkvizicije na dalje

odlomci iz dnevnika

rasprava o ženskom principu

„Džon Gato je u pravu – neće pomoći sitne „školske opravke“I pokušaj da te ustanove učinimo boljim.Treba da počnemo od temelja i, i ponovo razmotrimo šta je obrazovanje.
Voleo bih da vidim kako obrazujemo dušu, a ne samo um.“
(Iz predgovora Tomasa Mora )

Jugosloveni – Karakterologija
Etnopsihologija
Znamenite ličnosti – Psihološki aspekt

Martin Hajdeger (1889 — 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.
Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.
Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.
Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976.

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :
Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze...

Ova knjiga nosi obeležja koja se mogu primeniti na sve oblike vladavine, ali njen je cilj mnogo precizniji: oličava posebno ono politiičko uređenje koje se ni za dlaku nije menjalo još od dana kada je bilo ustoličeno. (Iz uvodne napomene)

Potemkinovi potomci su sabrani eseji i komentari o savremenoj kulturi.

Knjiga autora Milana Vlajčića koji godinama unazad piše o umetničkim fenomenima i kulurnim događajima koji su određivali naše sudbine.
U knjizi se nalaze eseji i komentari pisani od 2014. do 2016. godine.

Valden O građanskoj neposlušnosti je knjiga koja može da utiče na pojedinca i grupu da svet posmatraju sa stanovišta bitnih kategorija pre ustrojstva sveta.

Knjiga se sastoji iz dva dela: Valden i O građanskoj neposlušnosti
Prvi deo knjige je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom eksperimenta. Naime, njegov cilj je bio da dve godine opstane u prirodi sa minimalnim sredstvima i da se što manje oslanja na civilizaciju. Drugi deo knjige, O građanskoj neposlušnosti, predstavlja esej. To je, zapravo, transkript sa Torovog predavanja koje je održao nakon noći provedene u zatvoru jer nije hteo da plati porez.