Roman o ljubavi, smrti, praštanju i iskupljenju.
Lepa i samosvojna, Violeta ćerku i supruga izdržava radeći honorarno kao maserka, dok istovremeno nastoji da završi diplomski rad i time okonča davno započete studije istorije umetnosti. Nedugo nakon što na seansi proricanja sudbine dobija upozorenje da joj u bliskoj budućnosti preti opasnost, upoznaje izvesnog Vjekoslava Vaganskog.
Šarmantni, sredovečni klijent od prvog trenutka prema njoj pokazuje neobičnu naklonost. Fascinirana tim misterioznim, a veoma imućnim i uticajnim muškarcem koji živi u raskoši, okružen skupocenim antikvitetima, Violeta novo poznanstvo doživljava kao duhovni preporod. Njihova neobična interakcija, međutim, iz njene psihe na površinu izvlači demone prošlosti koji je godinama progone. Otkrivanje mračne istine koja se krije iza uglađene spoljašnjosti njenog poznanika primoraće Violetu da redefiniše ne samo sliku sveta u kojem živi, već i sliku sebe same.
Da li će svoja saznanja platiti ne samo razbijenim iluzijama, već i životom, ili, čak, sopstvenom dušom?
,,...Bilo je neizdrživo gledati te fotografije. Nikada je niko nije s više ljubavi slikao, čak ni rođeni otac. Njemu je bila umetnički zanimljiva tek kao stvorenjce koje je sâmo, bez ičije pomoći, potpomognuto njegovim uzvicima začinjenim njoj neočekivanom surovošću „Nađi se! Nađi se! Nađi sama svoje mesto!“ trebalo da definiše svoju poziciju ne samo u fokusu foto-aparata, već i u poretku stvari. Takvih je trenutaka ionako bilo malo. Njen otac, prezasićen poslom, nije ni voleo da fotografiše porodicu. No, slike koje je držala u naručju bile su prava remek-dela. Do kojih je došla prekasno. Ponovo se zaplaka, ne uspe joj da zadrži suze. Holandski pečalbar se počeše po glavi, pa promrmlja:
„Ovaj, eto, devojčice, sad kad sam ti to pred’o, idem ja, žurim... ′Ajd′ u zdravlje!“, i šmugnu, uskočivši u svoj nedaleko parkirani džip, kao u begu od uterivača dugova.
Violeta steže svesku na grudi. Njena ubeđenost da se zauvek rešila Vjekoslava Vaganskog bila je čista samoobmana: taj fatalni čovek bio joj je ugraviran u DNK. Najjezivije od svega je što nije on bio taj koji joj je doneo nesreću. Kob je, izgleda, oduvek bila sastavni deo njene egzistencije, a srodna duša crnog maga se za njenu po prirodi stvari prilepila, trajno je žigošući.
„Ukleta sam“, pomisli, brišući suze. „Ukleta sam i nosiću svoj krst dok sam živa“...
