Ideja o foto knjizi Čuvari mog detinjstva nastala je na osnovu istraživanja detinjstva tj. ispitivanja doživlјaja nečega što možemo nazvati jedinstvenim trenucima dokolice.
Knjiga Sveta gora fruškogorska predstavlja rezultat dugogodišnjeg rada i posvećenog istraživanja Dejana Medakovića duhovnog, kulturnog i umetničkog nasleđa manastira Fruške gore. Sačinjena od autorovih studija i tekstova nastalih tokom više decenija, ova monografija osvetljava bogatstvo i slojevitost ovog podneblja koje je s pravom ponelo naziv „srpska Sveta gora“.
Njen odjek u likovnim umetnostima nameravao sam da pratim od kraja XIV veka, tj. od samog početka crkvenog kulta Sv. kneza mučenika Lazara, pa sve do savremenih slika nadahnutih šire shvaćenom kosovskom tematikom. Pritom sam se trudio da istaknem i sve one društvene i političke okvire koji su, nesumnjivo, bitno uticali ne samo na sadržinu već i na likovni oblik kosovskog mita tokom vekova.
Iako naučna literatura ima ograničen rok trajanja, a nova saznanja potiskuju stara, sudbina Medakovićeve knjige je očigledno drugačija. Sada je dobila novo ruho i savremen sjaj, koji bi trebalo da joj omoguće da ostvari komunikaciju sa novom generacijom čitalaca.
Nije teško uočiti da sam u naslovu ove knjige istakao reč istraživači, a ne istoričari umetnosti. Učinio sam to najviše zato što dobar deo autora nije prekoračio granicu koja odvaja učene antikvare, ljubitelje i ostrašćene samouke od pravih i dobro školovanih istoričara umetnosti, od onih naučnika koji su kod nas u ime pozitivizma raskrstili sa romantičarskim poimanjem istorije i umetničkih dela.
Interesovanje Dejana Medakovića za pojedinačne umetničke prosedee rezultiralo je knjigom Srpski slikari XVIII i XIX veka (1968) i usmerilo autora na dublja sagledavanja srpskog baroka. Na tim temeljima nastala je i trilogija koja obuhvata knjige Putevi srpskog baroka (1971), Tragom srpskog baroka (1976) i Barok kod Srba (1988). Svaka od ovih knjiga je zasebna, zaokružena celina, a zajedno predstavljaju neraskidivo trojstvo. Ove studije dale su osnove za razumevanje srpske umetnosti novijeg doba, a pred istoričare umetnosti postavile su pretpostavke daljih istraživanja.
Već sam naslov ove knjige nagoveštava nam da nas u njoj očekuje nesvakidašnji sadržaj: ona govori o dramatičnoj sudbini filmskog stvaraoca, koji se u svom radu suočavao sa nesvakidašnjim preprekama i teškoćama. Kao što nam i sam naslov obećava, prvi deo knjige bavi se snimljenim filmovima Vlatka Gilića.
Rajko Radović, filmski i TV reditelj, razvio je paralelnu karijeru u oblasti pisane reči objavljujući tekstove u nekim od najprestižnijih regionalnih i svetskih glasila. Njegove kritike, eseji, intervjui i blogovi prepoznatljivo polemičkog stava i britkog humora pojavljivali su se u Film International iz Londona, u Politici i Republici iz Beograda, u Pobjedi i Matici Crnogorskoj iz Podgorice, koa i Ay Caramba blogu na portalu Film Int.
U ovoj, njegovoj prvoj sveobuhvatnoj zbirci koja na pregledan način zaokružava jedan deo njegove karijere upoznajemo se sa zapitanim duhom koji fenomen Globalizacije posmatra kriz prizmu umiruće umetnosti pokretnih slika, ali ne sa margina akaedmija ili iz čisto teorijskog ugla, već iz perspektive žive misli neposredno proživljenog iskustva, iz dnevnosti borbe sa značenjskim kontraidikacijama koje nam pojava virtuelne realnosti i digitalizovanog svtea nameće na lokalnom nivou.
„Uvek je bilo i uvek će biti predvodnika koji nam grade putokaze za bolje razumevanje filma. Danas to Rajko Radović čini sjajno. Njegova knjiga eseja o filmu, povezujući filmsku umetnost sa društvenim pojavama, istaknutim ličnostima našeg vremena, baca posebnu, produbljenu svetlost na celu našu epohu.“ – Žika Bogdanović
Srpska truba mogla je postati fenomen pre svega zato što je u nacionalnoj muzičkoj kulturi vremenom izgrađena kao instrument veoma složene i rafinirane zvučnosti. U korenu te složenosti i rafiniranosti nalazi se ogromno čudo i paradoksalni obrt: truba je pre svega moćno vojno signalizaciono sredstvo, ali je vremenom ona prevazišla svoju početnu zadatu prirodu i doesgla visok stepen folklorno-umetničke izražajnosti.
U knjizi „Večnoj trubi i trubačima“ priređivač je sakupio poetske, književne, istorijske tekstove vezane za trubu i trubače. Pronaći ćete ovde pesme Momčila Nastasijevića, Svetozara Miletića, Vojislava Ilića, Dejana Medakovića, te tekstove iz ratnih dnevnika naših i stranih vojnika, mnoštvo fotografija, ilustracija i zanimljivih podataka o ovom tradicionalnom srpskom instrumentu.
Knjige pisane u svrhe učenja podskazuju višestruka ograničenja.. Najpre, nisuzamišljene da se čitaju od korica do korica « u jednom dahu ». Uputno je zaustavljatise nakon svake jedinice i s pomoću vežbi potvrđivati, preinačavati ili osporavatipredloženu građu. To je oduvek bio najbolji način za čvrsto utemeljenje i razboritrazvoj sopstvenog mišljenja. Između autora i budućeg reditelja generacijska razlikatolika je da većinu predstava potencijano korisnih za ilustraciju građe nemaju uzajedničkom sećanju. Time je rizik da primeri ne postignu svoju svrhu popriličan. Opisneke scene, koliko god vešto napisan, uvek ostaje manjkav.I konačno, dužan sam da naglasim da ne verujem u mogućnost da neko naučiumetnost režije : umetnost se ne uči, uče se isključivo elementi njenog jezika.*Utoliko, ovde predložena metoda, skromno računa na svoj, makar i najmanji, doprinosu formiranju budućeg reditelja.
