Ideja o foto knjizi Čuvari mog detinjstva nastala je na osnovu istraživanja detinjstva tj. ispitivanja doživlјaja nečega što možemo nazvati jedinstvenim trenucima dokolice.
Već sam naslov ove knjige nagoveštava nam da nas u njoj očekuje nesvakidašnji sadržaj: ona govori o dramatičnoj sudbini filmskog stvaraoca, koji se u svom radu suočavao sa nesvakidašnjim preprekama i teškoćama. Kao što nam i sam naslov obećava, prvi deo knjige bavi se snimljenim filmovima Vlatka Gilića.
Rajko Radović, filmski i TV reditelj, razvio je paralelnu karijeru u oblasti pisane reči objavljujući tekstove u nekim od najprestižnijih regionalnih i svetskih glasila. Njegove kritike, eseji, intervjui i blogovi prepoznatljivo polemičkog stava i britkog humora pojavljivali su se u Film International iz Londona, u Politici i Republici iz Beograda, u Pobjedi i Matici Crnogorskoj iz Podgorice, koa i Ay Caramba blogu na portalu Film Int.
U ovoj, njegovoj prvoj sveobuhvatnoj zbirci koja na pregledan način zaokružava jedan deo njegove karijere upoznajemo se sa zapitanim duhom koji fenomen Globalizacije posmatra kriz prizmu umiruće umetnosti pokretnih slika, ali ne sa margina akaedmija ili iz čisto teorijskog ugla, već iz perspektive žive misli neposredno proživljenog iskustva, iz dnevnosti borbe sa značenjskim kontraidikacijama koje nam pojava virtuelne realnosti i digitalizovanog svtea nameće na lokalnom nivou.
„Uvek je bilo i uvek će biti predvodnika koji nam grade putokaze za bolje razumevanje filma. Danas to Rajko Radović čini sjajno. Njegova knjiga eseja o filmu, povezujući filmsku umetnost sa društvenim pojavama, istaknutim ličnostima našeg vremena, baca posebnu, produbljenu svetlost na celu našu epohu.“ – Žika Bogdanović
Knjige pisane u svrhe učenja podskazuju višestruka ograničenja.. Najpre, nisuzamišljene da se čitaju od korica do korica « u jednom dahu ». Uputno je zaustavljatise nakon svake jedinice i s pomoću vežbi potvrđivati, preinačavati ili osporavatipredloženu građu. To je oduvek bio najbolji način za čvrsto utemeljenje i razboritrazvoj sopstvenog mišljenja. Između autora i budućeg reditelja generacijska razlikatolika je da većinu predstava potencijano korisnih za ilustraciju građe nemaju uzajedničkom sećanju. Time je rizik da primeri ne postignu svoju svrhu popriličan. Opisneke scene, koliko god vešto napisan, uvek ostaje manjkav.I konačno, dužan sam da naglasim da ne verujem u mogućnost da neko naučiumetnost režije : umetnost se ne uči, uče se isključivo elementi njenog jezika.*Utoliko, ovde predložena metoda, skromno računa na svoj, makar i najmanji, doprinosu formiranju budućeg reditelja.
