U ovoj zbirci ogleda koji se tiču funkcija književnosti, Eko za primer i predmet razmišljanja odabira autore koji su ga dugo zaokupljali, poput Nervala, Džojsa, Borhesa (ali i Aristotela i Dantea), kao i sopstvenu pripovedačku delatnost, ali njegov književni postupak rasvetljavaju i oni eseji u kojima ne govori neposredno o sebi. Prigodni tekstovi, dakle, ali u njima se razotkriva ono što ga neprestano zaokuplja, i što predstavlja postojano izvorište njegovog nadahnuća.
Često sam se pitao: da li bih, danas, nastavio da pišem i onda kada bi mi rekli da će sutra neka kosmička katastrofa uništiti vasceli svet, tako da više niko neće moći da pročita ono što danas pišem? Isprva odgovor glasi da ne bih. Zašto da pišem ako niko neće moći da me čita? Kad malo porazmislim, odgovor glasi da bih, ali samo zato što gajim očajničku nadu da će se, sred te galaktičke katastrofe, možda naći kakva preživela zvezda, pa da neko sutra uzmogne da rastumači moje znake. Dakle pisanje bi, i uoči Apokalipse, još uvek imalo smisla.
„Eko je mudar čovek snažnog intelekta i blistavog uma.“ — Dejli telegraf
