BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

U opusu Franca Kafke (1883-1924), jednog od najvažnijih pisaca našeg vremena posebno se izdvajaju dnevnici i pisma, a najpoznatija su pisma Mileni Jesenskoj (1896-1944), koju je Kafka upoznao kada je njemu bilo 36 a njoj 23. Milena je bila udata i živela je u Beču, a Kafka je živeo u Pragu. U periodu intenzivne prepiske sreli su se samo dva puta. Milena je volela i Kafku i svog muža, i nije htela da promeni svoj život. . . LOM je objavio novi prevod Procesa, jednog od ključnih romana XX veka, kao i novi prevod čuvene Kafkine novele Preobražaj, a u pripremi je novi prevod romana Amerika.

Od proleća do jeseni 1920. Kafka je poslao na stotine pisama Mileni Jesenskoj, i to je (mada njena pisma nisu sačuvana) postala možda najpoznatija ljubavna prepiska u svetskoj književnosti.

„Voleo bih da je sutra kraj sveta, onda bih mogao da sednem u prvi voz, dođem pred tvoja vrata u Beču i kažem: Pođi sa mnom, Milena. Volećemo jedno drugo otvoreno, bez straha, jer sutra je kraj sveta. . . “ „Sada volim ceo svet, a u to spada i tvoje levo rame, ne, prvo je bilo desno, i zato ga ljubim kad mi se svidi (a ti budeš tako mila i smakneš na tom mestu bluzu) u to spada i tvoje levo rame i tvoje lice nada mnom i tvoje lice poda mnom. . . “ „Ništa ne mogu da napišem, samo tumaram između redova, dodirnut svetlošću tvojih očiju, dahom tvojih usta, kao kad je lep i srećan dan koji ostaje lep i srećan čak i kad je glava tako umorna i kad me čeka dugo putovanje. . . “ „Juče sam te sanjao. Više se skoro i ne sećam šta se dešavalo u pojedinostima, samo još toliko znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja. Na kraju je tebe odnekud zahvatila vatra, setio sam se da se krpama guši plamen, dohvatio sam neki stari kaput i udarao te njime. Ali opet su počela preobražavanja, i to je išlo tako daleko da ni ti nisi više bila tu, nego sam ja bio taj koji gori i ja sam bio taj koji udara kaputom. . . “ „Pisati pisma znači ogoliti sebe pred duhovima, što oni lakomo iščekaju. Napisani poljupci ne stižu tamo kud su upućeni jer ih usput ispijaju duhovi. . . "

„Najveća tragedija u mom životu je smrt Ane Karenjine.“ Dovlatov

SERGEJ DOVLATOV 1941-1990 danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusijitako i širom sveta.
Dovlatov je najveći stilista,najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm). Pisma ženama izbor je iz prepiske Sergeja Dovlatova, vođene između 1963. i 1989. godine.Knjiga sadrži intervjue i predavanja autora. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dov-latove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pi-sao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima.

Po rečima Brodskog:
„Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Dovlatov: Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

P. A. Kropotkin (1842-1921), sveti čovek anarhizma, rođen je u Moskvi, u plemićkoj porodici iz drevnog roda dinastije Rjurikoviča, koja je vladala Rusijom pre Romanovih.
Našavši se u elitnoj vojnoj službi u Petrogradu, tražio je u svojoj dvadesetoj premeštaj u Sibir, i pet godina koje je tamo proveo presudno su uticale na njegov razvoj. Godine 1872. odlazi u Švajcarsku, gde se upoznaje sa revolucionarnim pokretom Prve Internacionale. Uhapšen je 1874. u Petrogradu, ali je nakon dve godine uspeo da pobegne iz Petropavlovske tvrđave. Živeo je u Londonu, gde je osnovao anarhističko glasilo Freedom Press i napisao niz knjiga koje su utemeljile tzv. komunistički anarhizam, društvo bez države i represije koje se, nasuprot marksističkim teorijama, ne zasniva na materijalnim odnosima, već na razvit-ku socijalne i individualne etike, uz princip solidarnosti i uzajamnog pomaganja. Nakon izbijanja revolucije, Kropotkin se konačno, posle 40 godina izgnanstva, vratio 1917. godine u Rusiju. Kako nikada nije bio pristalica nasilja, duboko se razočarao Lenjinom i njegovom klikom, koji su ubijali sve što im je stajalo na putu ka osvajanju vlasti. Umro je 1921. u mestu Dmitrov, nedaleko od Moskve, pre ravno 100 godina.

Čuvena Kropotkinova knjiga Zapisi jednog revolucionara objavljena je 1899. u Londonu, i jedno od najpoznatijih meomoarskih dela u istoriji literature.

Solo na andervudu piščev je dnevnik iz lenjingradskog perioda, urnebesna slika jednog vremena, prepuna anegdota .

Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost….

Solo na IBM-u je neka vrsta dnevnika Sergeja Dovlatova iz perioda kada je živeo u Njujorku, priče sa druge obale, čiji su akteri uglavnom ruski umetnici u emigraciji.
Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost.

VERNER HERCOG (1942 -), nemački filmski režiser, poznat po filmovima Tajna Kaspara Hauzera, Agire, Gnev božji, Fickaraldo, Vojcek, krenuo je u zimu 1974. pešice od Minhena do Pariza da bi tako spasao od smrti čuvenu nemačku sineastkinju Lotu Ajzner (1896-1983) koja je tada umirala u Parizu, u čemu je i uspeo.

„Ne sada neće umreti jer sada ne umire. Moji koraci su čvrsti. Kad hodam, hoda bizon. Kad se odmaram, mirujem poput planine. Ne sme umreti. Neće umreti. Biće živa kad budem bio u Parizu. Ne može da bude drugačije jer ne sme da bude drugačije. Kasnije može da umre, kada joj mi dozvolimo.“

Filmska legenda Orson Vels (tvorac filma Građanin Kejn, koji je decenijama bio broj jedan na listama najboljih filmova u istoriji kinematografije), otkriva u ovim razgovorima mnoge lične tajne, govori o usponima i padovima u svojoj fascinantnoj karijeri, o ljudima koje je lično poznavao (među kojima su Ruzvelt, Čerčil, Čaplin, Lorens Olivije, Rita Hejvort, Hemfri Bogart, Čarls Loton i mnogi drugi), uz mnoštvo anegdota iz sveta filma i pozorišta. Čas ciničan, čas romantičan, često isključiv u svojim stavovima, ali uvek duhovit. Otkad se pojavila, 2014. godine, ova nesvakidašnja knjiga prevedena je na mnoge jezike i osvojila čitalačku i filmsku publiku širom sveta.

Ova knjiga predstavlja izbor iz BURROUGHS LIVE – obimne knjige razgovora s Vilijamom Barouzom (1914-1997), koji su vođeni u periodu posle pojave knjige Goli ručak, od 1960-1991. Tada je Barouz je, pretežno svojim stavovima, postao jedan od najuticajnijih pisaca svog vremena, i od bit ikone postao je čak pop ikona. Džek Keruak je za njega rekao da je „najveći satirični pisac posle Džonatana Svifta“, oduvek subverzivan prema sistemu modernog američkog društva, a Balard ga smatra najznačajnijim američkim piscem druge polovine XX veka. Iz ovih intervjua i razgovora može se saznati mnogo o kontroverznoj ličnosti Vilijama Barouza, o njegovom životu i radu, ali isto tako i o vrlo zanimljivim sagovornicima.

U "Dnevniku 1935-1950" pronalazimo žarišta Pavezeovog osećanja sveta, šifru njegovog bića. To su tuga za nepovratno izgubljenom spontanošću, čije je oličenje detinjstvo; nemogućnost da se stvari vide „prvi put“; zadivljenost pred previranjem nagona, pred divljim, sirovim, primitivnim, koji nadvladavaju racionalno poznanje, a s tim u vezi i buđenje interesovanja za mitsko, pagansko, sujeverno; svest o vremenu koje protiče budeći sećanje, vaskrsavajući prošlost; saznanje o postojanju snaga koje u vidu sudbe ili kobi upravljaju ljudskim životom; otuđenost, „neukorenjenost“, samoća kao posledica uspostavljanja ljudskog odnosa. Iz predgovora Jugane Stojanović

"Dnevnik" Geze Čata slika je jednog vremena, intimno svedočanstvo izuzetno talentovanog umetnika, delo koje ima svoj hladni hronološki tok i određeni šarm, koji će se pakleno suziti i zalediti, sve do konačnog bezumlja.

Memoari Đakoma Đirolama Kazanove potpuno su jedinstveni u svetskoj književnosti. Ovaj venecijanski pustolov opisao je prvih pedeset godina svog neverovatno uzbudljivog života u vrlo obimnom delu Povest mog života, koja se pojavila posle njegove smrti. Neki su čak mislili da je Kazanova pseudonim, i da je ovu neprevaziđenu hroniku 18. veka napisao Stendal.
Kazanova je imao u najvećoj meri razvijeno osećanje za slobodu. Njegova književna nadarenost vodila je neprestanu borbu sa sklonošću ka avanturizmu, a iz te borbe moglo je da nastane ovakvo delo samo pod uslovom da ga starost i nemaština uklone iz društva, iz života, pa da on u svojoj usamljenosti, više radi utehe nego iz životnih ambicija, napiše ovu najpotpuniju hroniku svakidašnjeg i nesvakidašnjeg života XVIII veka.

Biografija Tomasa Bernharda "Bernhard" koju je priredio Migel Saens, njegov španski prevodilac i jedan od najupućenijih tumača njegovog života i dela.

Iscrpna biografija i kontroverzan portret američkog pisca zasnovana je pre svega na zaostavštini Bukovskog, u kojoj je novinar Hauard Sauns pronašao mnoštvo neobjavljenih radova, privatnih pisama, dokumentarnih filmova i audio zapisa, sa izuzetno zanimljivim komentarima ljudi koji su upoznali Bukovskog (Rejmond Karver, Šon Pen, Robert Kramb, Norman Majler, Alen Ginzberg..), kao i originalnima crtežima Čarlsa Bukovskog uz preko 60 fotografija.