ROMANI

Svaki život je mnogo dana, dan za danom. Hodamo kroz sebe, srećemo razbojnike, duhove, džinove, stare ljude, mlade ljude, supruge, udovice, pobratime, ali uvek srećemo same sebe.



Moli Blum, žensko biće koje je Džojs stvorio u romanu Uliks, izgovara svoj unutrašnji monolog u Penelopi, poslednjem poglavlju romana, i to je postao jedan od najuticajnijih pasaža u modernoj književnosti. Moli se priseća svoje mladosti i svojih ljubavi, i taj duh prožima čitavo finale romana. K. G. Jung je nakon čitanja Penelope, fasciniran, napisao Džojsu da „samo đavolova baba zna toliko o ženskoj psihi“, dok je Džojsova Nora na to rekla da Džojs „baš ništa ne zna o ženama“. Džojs je u svakom slučaju znao ponešto o samoj Nori, s kojom je nerazdvojno živeo od svoje 22. godine, i kojoj je pisao potpuno nesvakidašnja ljubavna pisma.

"Navela sam ga tog dana da me zaprosi prvo sam mu iz usta dala zalogaj čajnog kolača bila je prestupna godina kao ova da pre šesnaest godina o Bože posle tog dugog poljupca skoro sam ostala bez daha da rekao mi je da sam planinski cvet da sve smo mi cvetovi žensko telo da jedini je put u životu rekao istinu i za tebe danas sunce sja da zato mi je bio drag jer sam videla da razume i oseća šta je žena i znala sam da ću uvek moći da ga motam kako hoću i pružila sam mu svu radost koju sam mogla da mu dam i dovela ga tako daleko da me molio da kažem da nisam odmah odgovorila samo sam gledala daleko u more i nebo na toliko sam toga mislila o čemu on ništa nije znao [. . .] i onda sam ga očima pitala da me opet pita da i onda me pitao da hoću li da kažem da moj planinski cvete i prvo sam ga zagrlila da i povukla ga dole k sebi da oseti moje mirisne grudi, a srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam da hoću da."

Poznati američki pisac ČARLS BUKOVSKI (1920-1994) pojavio se u književnosti knjigom pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960), da bi svetsku slavu stekao romanom Žene (1978). Živeo je i umro u Los Anđelesu.

TAKO MRTVI VOLE, antologija kratkih priča Čarlsa Bukovskog, izbor je iz obimnog opusa nastalog u periodu 1944-1994. Bukovski je počeo s kratkim pričama i nikada nije prestao da ih piše. Njegov talenat podjednako se ogleda u nekim ranim pričama (Ispovest kukavice), kao i u nekim od poslednjih (Zvezda). Ma koliko ovaj svet u pričama Bukovskog bio začudan, potresan, šokantan, ostao bi na nivou obične ispovesti da nije Bukovskog opsenara, obdarenog da u svemu vidi ono komično, da u svakodnevnom otkrije elemente fantastičnog, i najjednostavnijim jezikom ispriča nekad obične, a nekad neverovatne i dramatične događaje.

nisam spavao tri noći ili tri dana i crvenih očiju smejem se u ogledalu dok slušam kako sat otkucava a plin moje peći zaudara vrelim gustim teškim smradom isprekidan zvucima vozila, nanizanih kao ornamenti u mojoj glavi ali ja sam čitao klasike i na mom kauču opijena vinom spava kurva koja je prvi put čula Devetu Betovenovu i od dosade zaspala učtivo slušajući.

- slušaj, matori, rekla je, s tvojim vijugama bićeš možda prvi čovek koji će da jebe na Mesecu.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, KGBT.

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ - Viktor Peljevin

Poslednji Peljevinov roman zbiva se u svetu gde žene postaju dominantan pol, a ravnoteža moći se poremetila. Otkid je delo koje prevazilazi granice tradicionalne književnosti, nudi uvid u složene aspekte ljudske egzistencije i još više nego u prethodnim romanima podstiče na preis-pitivanje našeg doživljaja stvarnosti.

„Nije se radilo o meni. Nad svim se već nadvila senka katastrofe. Iza tankog vela stvarnosti osećalo se nešto jezivo, neminovno i neumoljivo.
Bio je to Ahilov bes.

Pred nama su bili baš oni posmrtni trzaji koji su mi se privideli, lišeni svega ličnog. Užasni spazmi, koji se dešavaju neznano gde neznano s kim, ali pritom ne samo stvarni, čak ne ni stoprocentno stvarni, već jedino stvarni. Ono što su Grci nazivali haos, koji je postojao pre postanja. To je bila sudbina svetske duše, kojoj će oduzeti svet. Tada će se svi – privilegovani, prevareni, bogati, siromašni – stopiti u jedan bol. Zar Bog to zaista želi?“ - Otkid

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Nastavak Dnevnika Bore Ćosića (nakon Dnevnika 2013-2020), i aktuelan i bezvremen, od onih je knjiga koje se uvek čitaju više puta, i u kojima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela našeg velikog pisca. Tu su reminescencije na mnoge velike umetnike koji su obeležili XX vek, zapisi o jednom vremenu koje kao da je nepovratno nestalo. . .

„U korenu tog doktorskog doma odigrala se čitava egzistencijalno lingvistička drama, krhanje jednog života, uz istovremeni rast tog antičkog, renesansnog, a zapravo sasvim modernog evropskog duha, čiju potvrdu držim danas u ruci. Slučaj je to sasvim montenjski, a ne dekartovski, što bi i moj Radomir, da ga još imam, potvrdio. Jer se upravo u uslovima naše balkanske zaturenosti, stvari odvijaju ovim protivurečjem, iz blata i kala nesrećnih okolnosti, do nedostižnih vrhova svake pameti i dara. Jer nije ni zaumnost nadrealizma nikla jedino na uglu Obilićevog venca, u domu Ristićevom i Vučovom, među luksuzom i lakejskom poslugom, nego upravo i u savamalskom prizemlju Davičovom i onom, Đorđa Kostića, kod ko zna kakvih prilika Dade Aleksića, Moni de Bulija i Vujice Rešin Tucića. Eto moga dodatka Doručku kod Majestica, koji, očito, nastavlja se.“ (15. jun 2020)

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Roman Mladić, pretposlednje delo Dostojevskog, objavljen je 1875. u Petrogradu. Među velikim romanima Dostojevskog, Mladić je bio omiljena knjiga Kafke, Selindžera I Hamsuna, među brojnim velikim piscima kojima je Dostojevski bio uzor. Mladić je pre svega roman o odrastanju (kao što su „Kapetanova kći“ ili „Lovac u žitu“), s itm što je ovo odrastanje zgusnuto u samo dva-tri meseca u životu junaka. Mladi junak i Versilov, njegov otac, kao da su odrazi mladog Dostojevskog i Dostojevskog u vreme kad je pisao roman. Mladić je u tom aspektu jedno od najličnijih dela velikog pisca, psihološko istraživanje unutrašnjih sukoba junaka, s dubokim uvidima u izazove odrastanja i probleme ljudske slobode. Osim ova dva muška lika, tu su izuzetni ženski likovi: fatalna Katarina Nikolajevna –„carica zemaljska“, junakova majka Sofija –„anđeo nebeski“, fascinantna Tatjana Pavlovna, kontroverzna Ana Andrejevna. . . Ovo je i porodični roman, u kome je „slučajna porodica“ mladog junaka antiteza aristokratske porodice koju Tolstoj opisuje u „Ani Karenjini“. Uz sve to, ovo je priča o neuzvraćenim ljubavima i, povezano s tim, „ljudima istog bezumlja“. Sve se odvija kroz vizuru junaka, koji, u svojoj pobuni protiv društva, ima „ideju“ čijim ostvarenjem može da baci čitav svet pod svoje noge.„Ideja“ o kojoj je reč, postala je u naše vreme ideja miliona mladih ljudi širom planete, tako da je Mladić i u tome veoma aktuelno delo, knjiga u potrazi za smislom egzistencije u svetu koji se sve brže menja.

„Moj moto, kao i onaj mog prijatelja Megrea, uvek je bio da pokušam da shvatim, ne da osudim.“ Najpoznatiji belgijski pisac i jedan od najpopularnijih svetskih pisaca XX veka napisao je 193 romana, isto toliko kratkih priča i još 176 romana pod 27 pseudonima i po tome ga možemo nazvati „Balzak XX veka“. Napustio je školu u petnaestoj i postao novinar-reporter, da bi pre svoje tridesete objavio prvi roman o detektivu Megreu, što ga je ubrzo proslavilo širom sveta. Od 1931. do 1972. objavio je 75 romana o Megreu i 118 psiholoških romana. Napisao je i desetak autobiografskih knjiga, među kojima se posebno ističe jedinstveno Pismo majci, koje je pisao tokom poslednjih dana svoje majke, u pokušaju da rekonstruiše i objasni sebi njenu ličnost i njen život. Jedan od romana koji su ga proslavili je čuveno Pismo sudiji (Lettre à mon juge, 1947), po kome je 1952. snimljen film Zabranjeno voće. Roman je u Americi dobio naslov „Čin strasti“, jer govori o fatalnoj ljubavi i strasti koja proždire glavni lik u romanu. Nesvakidašnja priča o čoveku koji uvodi ljubavnicu u svoj dom ostavlja čitaoca bez daha. „A moja ljubomora, Gospode, kad sam upoznao Martinu, bila je sasvim druge vrste, i nikome ne želim da tako nešto spozna. Ne znam zašto mi je taj dan ostao u sećanju više od svih ostalih, kao dan svetlosti i senki. Bilo je kao da provodim vreme u prelaženju iz hladnog mraka ulice u svetlu toplotu doma. Gledajući spolja, video sam blago osvetljene prozore, pozlaćene zavese. Prelazio sam nekoliko metara po mraku, svlačio za trenutak mokri kaput, učestvovao, uzgred, u životu tuđeg ognjišta, i uvek bio svestan tame koja caruje iza prozorskih okana. . . [ . . . ] Mi smo otišli dokle smo mogli. Učinili smo sve što smo mogli. Hteli smo potpunu ljubav.“ Pismo sudiji Mnogi veliki pisci i umetnici divili su se Simenonu, između ostalih Hemingvej, T. S. Eliot, Fokner, Kami, Majler, Felini. . . Markes i Žid su izjavili da je on jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, a Luj Ferdinand Selin je rekao: „Svakog dana treba govoriti o Simenonu“.

„Moj moto, kao i onaj mog prijatelja Megrea, uvek je bio da pokušam da shvatim, ne da osudim.“ Najpoznatiji belgijski pisac i jedan od najpopularnijih svetskih pisaca XX veka napisao je 193 romana, isto toliko kratkih priča i još 176 romana pod 27 pseudonima i po tome ga možemo nazvati „Balzak XX veka“. Napustio je školu u petnaestoj i postao novinar-reporter, da bi pre svoje tridesete objavio prvi roman o detektivu Megreu, što ga je ubrzo proslavilo širom sveta. Od 1931. do 1972. objavio je 75 romana o Megreu i 118 psiholoških romana. Napisao je i desetak autobiografskih knjiga, među kojima se posebno ističe jedinstveno Pismo majci (Lettre à ma mère, 1974), koje je pisao tokom njenih poslednjih dana, u pokušaju da rekonstruiše i objasni sebi njenu ličnost i njen život. „Još jedna nepoznanica: kako ste se moj otac i ti upoznali? U odeljenju u kojem si radila imala si koleginicu, Valeri, koja je bila sitna poput tebe, ali neprivlačnog lica. Bile ste veoma bliske. Kada je visoki Dezire prolazio pored izloga, ne znam da li vam se dešavalo, Valeri ili tebi, da kažete: ‘Lepog li hoda!’ Jer je moj otac, koji je bio visok metar i osamdeset pet centimetara, a uz to i vitak, hodao krupnim koracima, ravnomernim poput metronoma. Da li se kontakt između vas dvoje uspostavio preko tog izloga, i da li se tako rodilo ono što vas je navelo na ljubav? Kad sam bio mlad, pa čak i kasnije, kad sam već odrastao, roditelji o tim stvarima nikad nisu govorili. [ . . . ] Da li je Dezire, vraćajući se da ruča, namerno išao zaobilaznim putem, gubeći skoro pola sata ne bi li te ugledao kroz izlog robne kuće? Da li te je ranije zapazio? Da li se zaljubio u sasvim mladu devojku, plave, skoro bele kose?. . . “ Pismo majci Mnogi veliki pisci i umetnici divili su se Simenonu, između ostalih Hemingvej, T. S. Eliot, Fokner, Kami, Majler, Felini. . . Markes i Žid su izjavili da je on jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, a Luj Ferdinand Selin je rekao: „Svakog dana treba govoriti o Simenonu“.

Dž. D. Selindžer (1919-2010), objavio je samo četiri knjige, koje se mogu odštampati u jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko urezano u srce mlade Amerike. Prvi Selindžerov roman, „Lovac u žitu“ postao je jedna od najpopularnijih knjiga na planeti. Junak knjige, Holden Kolfild, postao je mitska ličnost, alter-ego za generacije izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog dela daleko prešao granice književnosti. Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas, koju je nastavio romanom „Freni i Zui“ i knjigama „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“ i „Simor: uvod“. U nekim od ovih priča junaci su prerano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji. dela Dž. D. Selindžera LOVAC U ŽITU 1951. ZA ESME: DEVET PRIČA 1953. FRENI 1955. VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU, TESARI 1955. ZUI 1957. SIMOR: UVOD 1959.

Gi de Mopasan
(5. avgust 1850 – 6. jul 1893)
Samo u jednoj deceniji, od 1880. do 1890. Gi de Mopasan napisao je šest romana i preko 300 kratkih priča i novela. Otac moderne kratke priče, uz Čehova, koji je u isto vreme stvarao u Rusiji, smatra se najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je izdanja „Strasti“ (LOM, 2020).

„. . . Najednom sam pod drvećem duž pruge, u senkama koje su sada bile već sasvim crne, video nešto nalik na zvezdanu kišu. Bilo je kao da kapljice svetlosti skakuću, lete, igraju se i jure među lišćem, neke zvezdice koje su popadale s neba, pa sad lebde po zemlji. To su bili svici, te plamene bubice, igrale su u mirisnom vazduhu neki čudan vatreni balet. Jedan od njih slučajno je uleteo u naš kupe i počeo da luta po njemu, isprekidano svetlucajući svojom svetlošću koja se gasila čim se upali. Prekrio sam našu lampu njenim plavim abažurom i posmatrao tu čudesnu bubicu kako leti tamo-amo po hiru svog plamenog leta. A onda je sletela u crnu kosu naše saputnice, koja je zadremala posle večere. Pol je bio u zanosu, zagledan u blistavu tačku koja je, kao živi nakit, svetlucala na čelu usnule devojke. . . “
Sestre Rondoli

Gi de Mopasan
(5. avgust 1850 – 6. jul 1893)
Samo u jednoj deceniji, od 1880. do 1890. Gi de Mopasan napisao je šest romana i preko 300 kratkih priča i novela. Otac moderne kratke priče, uz Čehova, koji je u isto vreme stvarao u Rusiji, smatra se najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je izdanja „Strasti“ (LOM, 2020).
„. . . Ne bih mogao tačno da objasnim šta sam sve osećao prema toj ženi. Maločas sam rekao kako ova zemlja, ova gola Afrika, gde nema umetnosti niti iskre neke duševne radosti, malo-pomalo osvaja naše telo nekom nemuštom ali pouzdanom čari, milovanjem svog vazduha, neprestanom milinom svoje zore i svoje večeri, slatkim blaženstvom u kome kupa sve naše organe. Eh, pa eto! Aluma me uhvatila na isti način, uhvatila me hiljadama svojih skrivenih draži, zanosnih i telesnih, ali nikako strasnom čari svojih poljubaca, jer ona je bila potpuno istočnjački lenja i nehajna. . . “
Aluma

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i da-nas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

„Stajalo je negde jedno tenisko igralište, vremenom se i na njemu pokazivala nekakva bolest, kuga toga prostora. Najpre je njegov nekadašnji crveni pesak bio unazađen običnom prašinom koja se onde slegala iz svojih kosmičkih ra-zloga, potom su fino iscrtane bele linije nestajale sa tla, kasnije ostala je samo mreža po sredini, opuštena i mlitava. Onamo uselila su se deca koja su šuti-rala krpenu loptu, Cigani sa svojim psima i kolicima punim stvari, skitnice koje sede na zemlji, sa strane, naslonjene na zid. Samo je ona žalosna mreža i da-lje visila tamo, označavajući dve strane sveta, dve istorije, dve civilizacije. Pa onda beskućnik koji se pored nje našao mogao je birati hoće li boraviti u zapadnoj hemisferi, ili onoj istočnoj, mada obe lagano su se pretvarale u sme-tlište."

Miš koji pegla

Isak Baševis Singer
1902-1991
Najveći pisac na jidišu i jedan od najistaknutijih pisaca u literaturi XX veka rođen je u 21. novembra 1902. u Radzi-minu, u Poljskoj, kao sin rabina. Od 1908. godine živeo je u Varšavi, u ulici Krohmalna br. 10, mitskom prostoru svojih priča i romana. Suočen sa Hitlerom, 1937. godine emigrirao je u Ameriku.
Prve četiri decenije svog života opisao je u knjigama U sudnici moga oca (1966), Dečak u potrazi za bogom (1976), Mladić u potrazi za ljubavlju (1978) i Izgubljen u Americi (1979). „Sve moje knjige su o meni. One su ja sâm“, govorio je Singer. Roman Mađioničar iz Lublina (1960) proslavio ga je kao pisca i označio početak perioda od dvadeset godina kada u neverovatnom izlivu stvaralačke energije piše stotinak priča (u tom žanru stao je rame uz rame sa Mopasanom, Čehovom, Kar-verom, Alis Manro) i desetak romana, među kojima su Neprijatelji: ljubavna priča (1972) i Kal (1991), da bi 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Šta bi bilo kada bih se pokajao, postao asketa, i zazidao sebe u ćeliju bez vrata kao onaj svetac u Litvaniji? Da li bi mi ostala verna? Da li bi mi davala hranu kroz rupu na zidu?“ Ester je rekla: „Nije potrebno zatvarati se u ćeliju da bi se čovek pokajao“. „Sve zavisi od toga kakvu strast neko pokušava da savlada“, rekao je. „Onda bih se zazidala s tobom“, rekla je. Sve se završilo novim milovanjima, nežnostima i izjavama o večnoj ljubavi. . .
. . . Zaspao je i usnio da leti. Podigao se iznad zemlje i vinuo se, vinuo. Pitao se zašto to nije po-kušao ranije – bilo je tako lako, tako lako. Sanjao je to skoro svake noći, i svaki put se budio s osećanjem da mu je otkrivena neka druga stvarnost. Često se pitao da li je to bio san ili samo niz misli. Godinama ga je opsedala ideja da stavi par krila i poleti. Ako ptica to može, zašto ne bi mogao i čovek? Krila bi morala biti dovoljno velika i napravljena od jake svile, poput one koja se koristi za balone. Trebalo bi da budu rebrasto šivena i da se sklapaju i rasklapaju kao kišobran. . .
. . . Zapanjujuće je bilo kad bi ta sramežljiva devojka postala tako strastvena, kao da je dibuk ušao u nju. Obasipala ga je poljupcima, predavala mu se na sve načine kojima ju je naučio – ali tiho, u strahu da se brat ili majka ne probude. Bilo je kao da izvode tajni paganski obred u slavu nekog noćnog idola. . . „Ako te slučajno ostavim, zapamti da ću se vratiti“, rekao je. „Budi mi verna.“ „Da, voljeni moj, do smrti!“ „Staviću ti krila, učiniću da letiš.“ „Da, gospodaru moj. . . ja sad letim.“
Mađioničar iz Lublina

Karson Mekalers
1917-1967
Rođena je u Džordžiji, na jugu SAD; jedna je od najistaknutijih američkih pisaca svoje generacije u kojoj su, između ostalih, Džon Fante, Patriša Hajsmit, Čarls Bukovski i Dž. D. Selindžer.
Prvi svoj roman Srce je usamljeni lovac, knjigu koja se danas ubraja među najveća dela ame-ričke literature, napisala je i objavila kada joj je bilo samo 22 godine. Veliki pisci tog vremena – Tenesi Vilijams, Silvija Plat, Gream Grin, bili su fascinirani njenim delom. Bukovski je o njoj re-kao: „Karson Mekalers je prevazišla svakog kao pisac. Čitao sam je i ježio se i nisam plakao jer sam bio suviše ponosan na nju da bih plakao.“
VENČANJE U VINTER HILU (The Member of the Wedding, 1946) jedno je od najsnažnijih dela o odrastanju u američkoj literaturi XX veka, ravnopravno sa romanima „Lovac u žitu“, „Put za Los Anđeles“, „Bludni sin“, „Stakleno zvono“. . . Tri lika, tri generacije, razmenjuju svoje svetove u dugom vrelom letu američkog Juga (vidi str. 119-121).
„Sat je vrlo polako otkucavao na polici iznad peći i bilo je tek petnaest do šest. Svetlo iza prozora još je bilo bleštavo i jarkožuto. Senka pod senicom u dvorištu bila je crna. Sve je bilo nepomično. Odnekud iz daljine začuo se zvižduk voza, bila je to tužna avgustovska pesma bez kraja. Minuti su bili tako dugi.
Frenki je prišla kuhinjskom ogledalu i zagledala se u svoje lice. ‘Velika je greška što sam se tako kratko podšišala. Za svadbu bi trebalo da imam dugu svetlu kosu. Zar nije tako?’
Uplašeno je stajala pred ogledalom. To je bilo leto straha za Frenki, a jedan strah mogao je da se izrazi u brojkama, za stolom, olovkom na papiru. Ovog avgusta imala je dvanaest godina i deset meseci. Bila je visoka sto šezdeset sedam, a nosila je cipele broj trideset devet. Za godinu dana porasla je deset centimetara, ili je bar tako mislila. Bezobrazna mala deca već su vikala za njom: ‘Je l’ zima tamo gore?’ A sva bi se zgrčila na opaske odraslih. Ako se puna visina dostiže u osa-mnaestoj, trebalo bi da raste još pet godina i dva meseca. To matematički znači, osim ako neka-ko ne zaustavi sebe, da bi porasla preko dva metra i sedamdeset. A kakva bi to bila dama visoka preko dva i sedamdeset? Bila bi nakaza. . . “
Venčanje u Vinter Hilu

„Mnogo toga je već propušteno, a pogotovo je propušteno Erikino mladalačko doba, na primer osamnaesta godina života, koju u narodu zovu slatka osamnaesta. Ona traje samo jednu godinu i onda prođe. Sada umesto Erike drugi uživaju u toj čuvenoj osamnaestoj. Danas je Erika dvostruko starija od devojke koja ima osamnaest godina! Ona to uvek iznova preračunava, mada se razlika u godinama između Erike i jedne osamnaestogodišnje devojke nikad ne smanjuje, ali se i ne povećava. Odvratnost koju Erika oseća prema svakoj devojci te dobi nepotrebno još povećava tu razliku. Noću se Erika sva u znoju okreće na ražnju gneva iznad razbuktale vatre majčinske ljubavi. Pritom je redovno prelivaju mirisnim umakom od pečenja muzičke umetnosti. Ništa ne može da promeni tu postojanu razliku: staro-mlado. Baš kao što i u notnim zapisima već napisane muzike pokojnih majstora ništa više ne može da se menja. Tako je kako je. U taj notni sistem Erika je upregnuta od najranijeg detinjstva. Tih pet linija gospodare njom otkako zna za sebe. Ona ne sme da misli ni na šta osim na tih pet crnih linija. . . “

Pijanistkinja

Ne voli me žena
ni ja možda nju.
Ovo drugo mi teže pada.
Pa ja moram nekog da volim jer nisam potpun.
Pola od mene je ošlo u svet da se traži
pola je tu.
Nemam kontrolu nad m.
[ . . . ]
Gledamo se i čudimo
svako sa svoje strane stakla moja žena i ja.
I u tome smo u harmoniji.
Pitamo se
šta nas je to veliko napuslo?Gde je i kome ošlo?
Ljubav odmili na više nogu. Vreme
nema reprize.
Ne zna za ponovo
samo za dalje. . .

„Govorilo se za njega da je pametan čovek. Tako u izvesnim krugovima nazivaju po-sebnu ljudsku vrstu koja živi na tuđ račun, ništa ne radi niti išta hoće da radi, i koja od večite lenjosti i nerada ima komad sala umesto srca. Od njih se neprestano može čuti da ne rade zbog nekih zamršenih, nezgodnih prilika koje „zamaraju njihov genije“, i da ih radi toga treba „žaliti“. Eto tako se oni izražavaju, to je njihov mot d‘ordre, njihova parola i lozinka, fraza koju siti i debeli ljudi uvek svuda govore, tako da je već postala dosadna, kao neosporno tartifstvo i prazna reč. Uostalom, neki od tih šaljivčina koji ne mogu da nađu sebi zanimanje – što uostalom i ne traže – baš žele da svet pomisli kako kod njih umesto srca nije salo, već naprotiv, nešto vrlo duboko, ali šta, to ne bi mogao reći ni najbolji hirurg, iz učtivosti, naravno. Ta gospoda i žive samo od toga što sve svoje instinkte upućuju na grubo ismevanje, kratkovido osuđivanje i beskrajnu oholost. Kako nemaju šta drugo da rade nego da podvlače i ponavljaju tuđe greške i slabosti, i kako im je dobrote dato koliko i ajkuli, onda im i nije teško da s tim sredstvima predostrožnosti budu prilično obazrivi s ljudima. Time se oni i razmeću. Oni su, recimo, skoro ubeđeni da ceo svet mogu pojesti; da im je on što i ostriga u ostavi; da su svi osim njih budale; da je svako nalik na limun ili sunđer, koga oni mogu kad im se prohte da cede jer im treba sok. . . “

Mali junak

AMERIKU, prvo svoje veliko delo, Kafka je pisao 1911-1914. godine. Ono što je zajedničko Kafkinim delima je struktura sna, kao da ih je pisac istovremeno sanjao i pisao.

»Ja sam kraj ili početak.«

Karl je oštro gledao u Grina, i postalo mu je jasno da se u Grinu bore stid što je raskrinkan i radost što je uspeo u svojoj nameri. A onda se pribrao, i tonom kao da prekida Karla koji je već neko vreme ćutao, uzviknu: »Ni reči više!« pa ga, kad je Karl ponovo uzeo kofer i kišobran, gurnu napolje kroz neka vratanca koja je širom otvorio pred njim. Karl je začuđeno stajao na otvorenom. Stepenište bez ograde, dozidano uz kuću, vodilo je naniže. Trebalo je samo da siđe i skrene udesno ka drvoredu koji je vodio na drum. Po jasnoj mesečini nije se moglo zalutati. Dole u vrtu čuo je učestan lavež pasa, koji su, pušteni s lanca, jurili okolo po mraku među drvećem. U tišini koja je inače vladala jasno se čulo kako posle velikih skokova upadaju u travu. Neometan od tih pasa, Karl je srećno izašao iz vrta. Nije mogao tačno da odredi u kom pravcu je Njujork, jer prilikom dolaska nije dovoljno ob-raćao pažnju na pojedinosti koje bi mu sada možda koristile. Na kraju je rekao u sebi da ne mora baš u Njujork, gde ga niko ne očekuje, a neko ga definitivno ne očekuje. Zato je proizvoljno odabrao pravac i krenuo.

Moskva-Petuški danas je klasik nove ruske književnosti.Ovaj roman-poema napisan je 1970., ali je u rusiji objavljen tek 20 godina kasnije, a Venedikt Jerofejev je sada u sazvežđu Gogolja i Harmsa.

„Nije li ljudski život samo trenutno pijanstvo duše? A i pomračenje duše. Svi smo kao pijani, ali svako na svoj način, jedan je popio više, drugi manje. I na svakog drugačije deluje: jedan se ovom svetu smeje u lice, drugi na grudima ovog sveta plače…“


NA POKLON KNJIGA
"Muva" Vladimir Belobrov i Oleg Popov

"
Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas. Junaci su često rano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji."

Josif Efimovič Aleškovski (1929-2022), pisac, pesnik, i scenarista, rođen je u porodici jevrejsko-ruskog porekla. Živeo je u Moskvi. Zbog kršenja discipline u mornarici proveo je tri godine na robiji. Oslobođen je posle Staljinove smrti. Pisao je pesme koje je sam pevao (neke su postale izuzetno popularne u SSSR). Ništa nije mogao da objavi, pa je, kao i Dovlatov, s kojim je bio veliki prijatelj, emigrirao 1979. i od tada je živeo s porodicom u Americi. U izdavačkoj kući LOM objavljen je 2024. njegov roman „Nikolaj Nikolajevič“.
Juz Aleškovski napisao je nekoliko knjiga koje su ga proslavile, među kojima su pre svega „Kengur“ (1981) i „Nikolaj Nikolajevič“ (1980), u kojima ismeva sovjetsko društvo i pseudo-naučne biološke eksperimente u SSSR (čuvena takva knjiga je „Pseće srce“ Mihaila Bulgakova). Aleškovski je postao izuzetno popularan u Rusiji kada su konačno počeli da objavljuju njegova dela, jer piše neposredno, duhovito i bezobrazno (jedan je od retkih ruskih pisaca koji je, kao Selin, pisao uličnim jezikom, i zato ga nije lako prevesti, pa bi trebalo istaći izvanredan prevod Natalije Nenezić, kao što je roman „Nikolaj Nikolajevič“ izuzetno preveo Milan Vićić). U najpoznatijem delu Juza Aleškovskog, beskompromisnoj satiri „Kengur“, sovjetski režim optužuje glavnog junaka, ostarelog lopova Fana Faniča, da je silovao kenguricu Džemu. Ova bespoštedna i neprevaziđena kritika Staljina i staljinizma i dan-danas je proskribovana u Rusiji. Jedan od junaka u romanu je i sam J. V. Staljin. „. . . Ispostavilo se da je Staljin ovog puta bio u pravu! Nepoznati banditi odsekli su rog nosoroga pred samu paradu i svečani miting! Uzeli mu akademici krv, klistirali ga i našli u svemu tome veliku dozu najjačeg narkotika. [. . .] Bandite, naravno, nisu našli, ali je Berija hitro prebacio slučaj na sirote pedere iz pozorišta, operete, cirkusa, konzervatorijuma, i na čitavu gomili starih zubara. Oni na pitanje: „Šta će vam toliko novca i zlata?“ nisu umeli da odgovore, i organi su izveli logičan zaključak: znači, za kupovinu praška od roga nosoroga. Naravno, zubari su priznali. Mučili su ih bušilicom. Ti pitaš, Kolja, šta ja imam s tim? Mene su optužili kao saučesnika koji je napio čuvara Ribkina, s ciljem da se kasnije umanji njegova budnost. . .“ Kengur

autor ilustracije na koricama Fransisko Goja, 1746-1828 (detalj)

PATRIŠA HAJSMIT
1921-1995

Možda najveći pisac psiho-trilera u svetskoj književnosti, rođena je 19. januara 1921. godine u Teksasu. Prvi roman, Stranci u vozu, napisala je u svojoj 27. godini. Vršnjakinja Selindžera i Bukovskog, objavila je ukupno 22 romana, od kojih su mnogi ekranizovani.
Riplijeva igra (1974) roman o borbi za sopstveni život, borbi protiv mafije, borbi da se spase brak, jedno je od najboljih dela Patriše Hajsmit. Vim Venders je odmah nakon pojave knjige snimio film Prijatelj iz Amerike, a Liliana Kavani je 2002. god, režirala novu verziju, u kojoj Riplija glumi Džon Malkovič.

„Ne mogu da smislim ništa prikladnije što bi pokrenulo maštu da se uzburka, da luta, da stvara, od ideje – činjenice – da bi svako pored koga prođete na ulici mogao da bude sadista, kompulsivni lopov ili čak ubica. . . “ – Patriša Hajsmit

„Prijatan je osećaj natera mafiju da ponekad uvidi kako im ljudi mogu zada udarac. . . “
Tom Ripli

U romanu Riplijeva igra pojavljuje se jedan novi Ripli, bitno različit od dvadeset godina mlađeg junaka romana Talentovani mister Ripli. Pred nama je neustrašivi borac protiv mafije, demon i spasitelj, jedan od velikih likova književnosti. „Tom je mrzeo mafiju, njihovo zelenaštvo, ucenjivanje, njihovu prokletu crkvu, kukavičluk u večitom delegiranju prljavih poslova na podređene, tako da zakon nije mogao da se dočepa krupnijih gadova među njima, niti da ih strpa iza rešetaka. . . “
„A nadam se da ništa sebi ne prebacujete s moralne tačke gledišta. Ti ljudi su takođe ubice. Često su ubijali nedužne ljude. Zato smo uzeli zakon u svoje ruke. Mafija bi se prva složila da ljudi treba da uzmu zakon u svoje ruke. Na tome i počivaju. . . “ – Tom Ripli

U ovom delu, jednom od svojih najzrelijih romana, velika usamljenica Patriša Hajsmit promoviše pozitivne vrednosti: prijateljstvo, ljudsku solidarnost, porodičnu ljubav. S velikom naklonošću i toplinom piše o maloj porodici čestitog Džonatana (koji je u suštini glavni junak knjige), o njegovoj ženi Simon i dečaku Žoržu. Brutalni obračuni s mafijom (pogotovo onaj već čuveni u vozu Minhen- Pariz) u senci su loma u porodici, kada Simon otkrije da Džonatan vodi dvostruki život, ne znajući da se on time žrtvuje za nju i sina. . .
autor ilustracije na koricama Eddie Peña

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Zločini je četvrti u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, carstvu nasilja i nepravde, zemlji kojom vlada koruptivna vlast u sprezi sa lokalnom mafijom. Kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Sudbina i Arčimboldi), Zločini je potpuno zasebna celina.

Roman Zločini je priča o Zlu, po svojoj strahoti jedinstvena u svetskoj literaturi, zlu koje se zbiva devedesetih godina XX veka u Meksiku, mada to jeste, po količini zla, ono što naslov kaže – 2666.
„Živeti u ovoj pustinji, pomislio je Lalo Kura dok su kola koja je vozio Epifanije ostavljala za sobom pustoš, je kao živeti u moru. Granica Sonore i Arizone je grupa prividnih ili začaranih ostrva. Gradovi i sela su brodovi. Pustinja je beskrajno more. Ovo je dobro mesto za ribe, pre svega za ribe što žive duboko u moru, ali ne i za ljude...“
Zločini

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Arčimboldi je završni roman u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, koji je, kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Sudbina i Zločini), potpuno zasebna celina čija je tema, kao u kaleidoskopu, uzbudljivi život kultnog nemačkog pisca...

„Dremajući na mokroj steni, ponekad je uživao toliko da se nikad ne bi vratio u bataljon. Više puta je pomislio da dezertira i živi kao lutalica u Normandiji, da nađe pećinu i jede ono što mu dopuste milost seljaka ili sitne pljačke koje niko ne bi otkrio. Naučio bih kako da gledam u mraku, pomislio je. S vremenom bi mi se odeća svela na rite dok na kraju ne bih živeo go. Nikad se ne bih vratio u Nemačku. Jednog dana bih se udavio, pun sreće...“
Arčimboldi

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Sudbina je treći roman u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o zločinima u Meksiku, koji je, kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Zločini i Arčimboldi), potpuno zasebna celina. Ovaj roman je kao neki film Dejvida Linča, kao san glavnog junaka koji se zove Fejt (Sudbina).

„U motel se vratio u četiri ujutro. Te noći su se napili, pa se otreznio i ponovo se napio, a sada se, stojeći ispred svoje sobe, ponovo otreznio, kao da ono što su Meksikanci pili nije pravi alkohol nego voda s kratkotrajnim hipnotičkim dejstvom. Neko vreme je sedeo na gepeku i posmatrao kamione koji su promicali drumom. Veče je bilo sveže i puno zvezda. Pomislio je na svoju majku i na ono što je najverovatnije mislila tokom harlemskih noći kad bi se primakla prozoru da vidi retke zvezde tog krajolika, ali ne bi otvorila prozor. Sedela bi ispred televizora, ili u kuhinji prala posuđe dok je sa ekrana dopirao smeh...“
Sudbina

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Kritičari i Amalfitano prva su dva romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, koji su, kao i ostali romani (Sudbina, Zločini i Arčimboldi), potpuno zasebna celina.

„... verovao je u čovečanstvo, a zato i u poredak, u poredak slike i poredak reči, jer se ni sa čim drugim ne pravi slika. Verovao je u oslobođenje. U suštini nije nemoguće da je verovao i u progres. Suprotno tome, slučajnost je totalna sloboda za nas koji smo izloženi opasnosti zbog sopstvene prirode. Slučajnost se ne potčinjava zakonima, a ukoliko im se i potčinjava, mi ne znamo koji su to zakoni. Slučajnost, ako mi dopustite da uporedim, je kao Bog koji se pojavljuje svake sekunde na našoj planeti. Nerazumljivi Bog nerazumljivih gestova upućenih njegovim nerazumljivim stvorenjima. U tom uraganu, u toj koščanoj imploziji, ostvaruje se zajednica. Zajednica slučajnosti sa njegovim tragovima i zajednica njegovih tragova sa nama...“
Kritičari

Priznajem da sam zadovoljna što na mnogo tih mesta nismo imali pristupa, pa nam je ostajao sam život i njegova puna sloboda. . .“
Sama

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Sama, novi roman Bore Ćosića, autoportret jedne žene, nešto je kraći od finala Džojsovog Uliksa. . . Ovaj lavirint u kome je mnogo duhova iz književnosti vodi nas stalno u nepoznato, sve dalje i dalje, i kao neka je himna životu. . .

„Kad bi mi neko ponudio da idem ili u zoološki vrt ili u operu, ne bih uopšte umela da se odlučim. Tamo su rešetke, ovamo je gvozdena zavesa, tamo urla gorila na sav glas, ovde jedna vrlo debela pevačica zavija svoju ariju, tamo su majmuni, ovde su balerine, ko bi znao gde je bolje! A inače, dovoljno je tog pozorišta i po ulicama, videli smo već kako prolaznici vrlo dobro glume da su prolaznici, putnici u tramvaju predstavljaju putnike u tramvaju, a tek u bioskopu! Pa oni gledaoci tamo ionako gledaju glumce koji glume na filmu, zato valjda imaju prava da i sami predstavljaju gledaoce u toj sali!. . .“ Kako mi samo ovo nije već ranije palo na pamet da sve o čemu govorim kao da se odigrava na nekom filmu, zahvaljujući tome da mogu sedeti u svom vlastitom bioskopu, makar i u poslednjem redu. . .“

Sama

Rođen je 1949. godine, diplomirao književnost. Pesnik, konceptualista, esejista, romansijer, kritičar, antologičar, prevodilac. Dobitnik je nagrada za najbolju knjigu poezije, pozorišnu kritiku, roman, knjigu godine, autorski opus, životno delo, doprinos kulturi, očuvanje lepih umetnosti. Radio kao novinar, urednik časopisa i edicija, pozorišni kritičar, lokalni funkcioner i međunarodni kulturtreger.
Objavio romane Purpurna dekada, 2020, Španska čizma, 2021, Paklena putarina, 2022.
Prevođen, zastupljen, biran, postavljan itd.
Živi u Novom Sadu.

Dok većina bezbedno pripoveda, Kopicl fatalno zaigrano piše, propisuje, ukršta, izmešta iz uobičajenog i napreže jezik, tematske dominante, vremenske ravni, neuhvatljive ćudi i obrise junaka svog romana, ne prezajući da usred igre naprečac menja žanrovski kod i dru-gu zanatsku opremu. Tako jezički relaksirana i tematski razigrana materija Krtica, vedro le-vitira između urbanih grehova današnjice i hiperbolizovane slike najbliže nam budućnosti, otkrivajući sliku grada kao organizma u nestajanju pred nezajažljivošću građevinskog lobija i inertnom samodovoljnošću lokalne politike. Dabome, u pitanju nije polit-aktivistička studija već živim ljudskim iskustvom protkan pa romaneskno zakovitlan futurološki upitnik s aromom prepoznatljivih gradskih dešavanja u kojima briljiraju ili tek oponiraju tipično naši lideri i liderčići, žestoki momci i nežne dame, investitori nadzemnih grdosija i podzemni popovi, kao i brojna čudesa s kojima se iz dana u dan sve lakše saživljavamo. Ne bez primesa distopijskog filinga, Krtice su, uz sve već istaknuto, i zavidan jezički poligon svakojake travestije, humora, neverovatnih, gotovo snovnih obrta i rešenja, kakvima se ni u snu nismo nadali. Kamoli u knjizi. Ali smo ih ovde dobili, i to na veoma čitljivoj, fino složenoj književnoj tacni. Pa ko voli – nek izvoli.

Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena,Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južno-američki pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. U serije njegovih kraćih romana veliki uspeh imala je Daleka zvezda, još jedna priča o zlu Pinočeovog režima u Čileu, ali napisana na potpuno poseban način, i koja donekle predtavlja uvod u 2666.,posthumno objavljeni roman.

“Imam, rekao je kada smo se osamili u mojoj sobi, dve vesti, jedna je dobra a druga loša. Dobra je bila da su nas izbacili s univerziteta. Loša je bila da su skoro svi naši prijatelji. Rekao sam mu da su verovatno privedeni ili, kao sestre Garmendija, otišli u kuću na selu. Ne, rekao je Bibijano, i bliznakinje su nestale. Kad je rekao “bliznakinje”, glas mu je zadrhtao. Ono što je usledilo teško je objasniti (iako je sve u ovoj priči teško objasniti), Bibijano se navalio na moja ramena(doslovno) dok sam sedeo pored nogu kreveta, i neutešno počeo da plače na mojim grudima. U prvi mah sam pomislio da je pretrpeo neki napad, udar. Kasnije sam shvatio kako, bez ikakve sumnje, nikada više nećemo videti sestre Garmendija...”

„. . . Ustali smo oko podne, već prisno sprijateljeni. Rozali poče da mi govori ti i nije više govorila o zahvalnosti. Privikavši se na novu sreću, prezrivo se smejala prošlim jadima i bedi. Svaki čas mi se kačila oko vrata i u prevelikoj radosti nazivala me svojim detetom, izvorom svoje radosti, i obasipala me kišom poljubaca. Znajući da u životu ništa nije stvarno osim sadašnjosti, prepuštao sam se uživanju svoje sreće, odbacujući uspomenu na prošlost i grozeći se pomisli na večito preteći mrak budućnosti u kojoj, izuzev smrti, ništa nije sigurno. . . “
Memoari Đakoma Đirolama Kazanove potpuno su jedinstveni u svetskoj književnosti. Ovaj venecijanski pustolov opisao je prvih 50 godina svog neverovatno uzbudljivog života u vrlo obimnom delu Povest mog života (na oko 1500 stranica.) Knjiga se pojavila 1822. godine, 24 godine nakon njegove smrti, prvo na nemačkom, a tek zatim na francuskom, na kojem je i napisana. Neki su čak mislili da je Kazanova pseudonim, i da je ovu neprevaziđenu hroniku 18. veka napisao Stendal. „Ceo osamnaesti vek kovitla se u njegovim memoarima, smeje se, razmišlja i bludniči. . .“ Kazanova je bio samo jedan od mnogobrojnih avanturista koji su tada šarali između Moskve i Londona. Dete glumaca, on je celu Evropu video kao jednu veliku pozornicu na kojoj nastupa u najrazličitijim ulogama. Visok, snažan, samouveren, slatkorečiv, drzak i beskrupolozan, brzo je pridobijao ljude, kao što je lako osvajao žene. Ovaj izbor iz memoara posvećen je Kazanovi kao zavodniku, otelotvorenju mitskog Don Žuana, i sadrži samo neke od njegovih ljubavnih poduhvata (u memoarima se pominje preko 120 žena).

Kazanova je imao u najvećoj meri razvijenu težnju za slobodom. Njegova književna nadarenost vodila je neprestanu borbu sa sklonošću ka avanturizmu, a iz te borbe moglo je da nastane ovakvo delo samo pod uslovom da ga starost i nemaština uklone iz društva, pa da on u svojoj usamljenosti, više radi utehe nego iz životnih ambicija, napiše ovu hroniku svakidašnjeg i nesvakidašnjeg života XVII veka. „I pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one koji su goreli u požaru života i koji su sasvim razočarani. . .“ reči su Miloša Crnjanskog iz Dnevnika o Čarnojeviću. Naš veliki pisac nije stigao da ostvari svoju želju i prevede Kazanovine memoare kojima se neizmerno divio. „Pripremali smo jedno izdanje memoara Kazanove koje, međutim, nikad nije ugledalo sveta. Ja se i sad sećam njegovog predgovora u originalu i smatram taj predgovor za jednu od najlepših proza iz tog vremena. . .“ (Sebia i Pančevo)

„Baš ste ludi, ali javite mi se opet. . . Nikad nisam upoznala nekog ko bi umeo da me voli.“ O ženo! Ti tražiš ljubav. . . A tek ja?
Silvija

ŽERAR DE NERVAL
1808-1855
Rođen i živeo u Parizu, jedan je od onih pisaca koji su bitno uticali na modernu francusku književnost, posebno onaj njen deo koji možemo nazvati poetski realizam, a najbolji primer je Furnijeov roman Veliki Mon (1913). Marsel Prust je Nervala nazvao najvećim genijem XIX veka.

U Nervalovom književnom opusu, posebno se izdvajaju Kćeri vatre, a u okviru tog dela novela Silvija, u kojoj se prepliću uspomene i sanjarenja, razmišljanja i snovi. „Nerval piše o ljubavi i potrazi za njom, o nadi i očajanju. Svoje ljubavi prema Silviji, Adrijeni i Aureliji, tri sasvim različite devojke, on preobražava u neku vrstu mističnog kulta, gradeći ga briljantnim poetskim opisima prirode i svojih emocija. Prožimanje vremena, prošlosti i sadašnjosti, kontinuirano kretanje kako kroz realni, tako i kroz prostor sećanja, težnja ka himeričnom i neuhvatljivom, neke su od očaravajućih osobina ovog bisera francuske proze. . .“ (iz pogovora Božidara Markovića) „Kakva su priviđenja koja opčinjavaju i zavode u jutro života! Pokušao sam da ih iznesem bez nekog naročitog reda, ali mnoga srca će me razumeti. Opsene padaju jedna za drugom kao ljuske nekog ploda, a plod, to je iskustvo. Njegov ukus je gorak; on u sebi pri svemu tome ima nečeg oporog što daje snagu – nek mi se oprosti taj zastareli način izražavanja. . . Ponekad ose(m potrebu da ponovo obiđem ta mesta samoće i sanjarenja. Tu sa žalošću otkrivam u samom sebi nestalne tragove jednog vremena. . . “