ROMANI

VIKTOR PELJEVIN Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija ‘P’, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid...

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ - Viktor Peljevin

Peti Peljevinov roman Brojevi, uz roman Generation ‘P’, verovatno je najbolje književno delo o ruskoj tranziciji devedesetih godina HH veka i novim ruskim tajkunima. Junak romana Stjopa dolazi u potpuno nemoguće situacije pri pokušaju da ubije svog glavnog konkurenta. . . Peljevin je prevazišao samog sebe u jednom od najsumanutijih romana moderne ruske književnosti.

„. . . Prodorno „i-aaa“ koje je Srakandajev ispuštao u intervalu od nekoliko sekundi, postalo je nešto poput zvučnih tapeta. Nešto se desilo s njegovim vidom – izgleda da su počele halucinacije. U jednom trenutku ispred njega su bila ljudska leđa na kojima su se tresle naslage sala, a u sledećem je savršeno jasno video da pumpom za bicikl pumpa velikog debelog zeca koji iz nekog razloga dreči kao magarac.

Sa portreta na stočiću, dobrodušno se osmehujući, gledao ga je Putin u kimonu. Jasno, nije gledao bahanaliju u sobi, nego nekud u daljinu – tamo gde su se protezala zelena prostranstva Evroazije, olovna voda Atlantika i žute dine arapskih pustinja. I očigledno nije razmišljao o njemu i Srakandajevu, nego o nečem važnom, putinovskom. Ali Stjopa nije sumnjao da krajičkom oka Putin vidi ne samo svetske požare i bure, nego i Srakandajeva i njega, i da ne odobrava naročito ono što se dešava u prostoriji, mada, naravno, neće kažnjavati zbog toga – prošla su ta vremena.

A za to što će mu posle ovog što se desilo biti dozvoljeno da i dalje živi, i ne samo da gmiže negde u mraku, nego da diše punim plućima, ne plašeći se ni hajke ni noćnog kucanja na vrata, osetio je takvu zahvalnost prema novim vremenima, takvo poverenje, takvu nežnost, da su te emocije, dosegavši nezamislivi zenit, prirodno prerasle u nezaustavljiv ljubavni grč...

VIKTOR PELjEVIN Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija ‘P’, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ -Viktor Peljevin

Četvrti Peljevinov roman Generation ‘P’, kao i njegov roman Brojevi verovatno su najbolja književna dela o ruskoj tranziciji devedesetih godina HH veka i novim ruskim tajkunima. Junak romana Vavilen Tatarski radi u industriji reklame i neočekivanim sticajem okolnosti dospeva u sam centar fantazmagorije. . .

„Mnogo od onog što je Morkovin govorio Tatarski uopšte nije razumeo. Jedino što je jasno shvatio iz razgovora bila je šema funkcionisanja biznisa u eri prvobitne akumulacije, i njena veza sa reklamom.

– Generalno – govorio je Morkovin – dešava se otprilike sledeće. Čovek uzme kredit. Za taj novac iznajmljuje ofis, kupuje džip čiroki i osam kartona smirnofa. Kad smirnof nestane, ispostavi se da je džip slupan, ofis ispovraćan, a kredit treba da se vrati. Onda uzima drugi kredit – triput veći od prvog. Njime se otplaćuje prvi kredit, kupuje se džip grand čiroki i šesnaest kartona absoluta. Kad absolut. . .
– Razumeo sam – prekinuo ga je Tatarski. – I šta na kraju?
– Dve varijante. Ako je banka kojoj je čovek dužan kriminalna, njega u nekom trenutku ubiju. Pošto drugih banaka kod nas nema, obično tako i biva. Ako je čovek, naprotiv, i sâm kriminalac, onda poslednji kredit prebacuje na Državnu banku, a čovek proglašava sopstveni bankrot. . . “ Generation P

VIKTOR PELjEVIN Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid.

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ Viktor Peljevin

Glavni lik u romanu Sveta knjiga vukodlaka je lisica-devojka A Huli. U Kini i Japanu česte su priče o ženskim demonima-lisicama („Priče kiše i meseca“ (LOM, 2006); „Čudesne priče drevne Kine“ (LOM, 2006) u kojima ove nimfe zavode i sluđuju muškarce. Peljevin ovde ide dalje i pravi ljubavnu priču A Huli i vukodlaka.

„Evo u potpunosti izloženog tajnog metoda, poznatog u starini kao rep praznine:

1. Vukodlak mora prvo da sazna šta je ljubav. Svet, koji po inerciji stvaramo iz dana u dan, pun je zla. Ali mi ne možemo da raskinemo taj začarani krug, zato što ne umemo da stvaramo ništa drugo. Ljubav ima sasvim drugačiju prirodu, i baš zato je nje tako malo u našem životu. Tačnije, naš život je takav baš zato što u njemu nema ljubavi. A ono što ljudi smatraju ljubavlju, u većini slučajeva je telesna privlačnost i roditeljski instinkt, pomnožen sa socijalnom sujetom. Vukodlače, nemoj da postaneš nalik na bezrepog majmuna. Pamti ko si!

2. Kada vukodlak shvati šta je ljubav, može da napusti ovu dimenziju. Ali prethodno mora da izravna sve svoje račune: da zahvali onima koji su mu pomogli na putu i da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Zatim vukodlak mora deset dana da posti, misleći o nedostižnoj tajni sveta i njegovoj beskrajnoj lepoti. . . “ - Sveta knjiga vukodlaka

Knjiga sećanja na Velju Pavlovića ovde je da ne zaboravimo našeg „dobrog duha Beograda“ i podsetimo se onoga što je radio i ostavio nam kao deo naših života u ovom gradu.

„Čitav svet, pa i kulturu u njemu, osećam rokenrol srcem.“ Velimir-Velja Pavlović 1953 - 2022

„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.

„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“
iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.

„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor.“ - Milan Vlajčić

„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. “ - Mirjana Ognjanović

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, KGBT.

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“ - Viktor Peljevin

Poslednji Peljevinov roman zbiva se u svetu gde žene postaju dominantan pol, a ravnoteža moći se poremetila. Otkid je delo koje prevazilazi granice tradicionalne književnosti, nudi uvid u složene aspekte ljudske egzistencije i još više nego u prethodnim romanima podstiče na preis-pitivanje našeg doživljaja stvarnosti.

„Nije se radilo o meni. Nad svim se već nadvila senka katastrofe. Iza tankog vela stvarnosti osećalo se nešto jezivo, neminovno i neumoljivo.
Bio je to Ahilov bes.

Pred nama su bili baš oni posmrtni trzaji koji su mi se privideli, lišeni svega ličnog. Užasni spazmi, koji se dešavaju neznano gde neznano s kim, ali pritom ne samo stvarni, čak ne ni stoprocentno stvarni, već jedino stvarni. Ono što su Grci nazivali haos, koji je postojao pre postanja. To je bila sudbina svetske duše, kojoj će oduzeti svet. Tada će se svi – privilegovani, prevareni, bogati, siromašni – stopiti u jedan bol. Zar Bog to zaista želi?“ - Otkid

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Nastavak Dnevnika Bore Ćosića (nakon Dnevnika 2013-2020), i aktuelan i bezvremen, od onih je knjiga koje se uvek čitaju više puta, i u kojima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela našeg velikog pisca. Tu su reminescencije na mnoge velike umetnike koji su obeležili XX vek, zapisi o jednom vremenu koje kao da je nepovratno nestalo. . .

„U korenu tog doktorskog doma odigrala se čitava egzistencijalno lingvistička drama, krhanje jednog života, uz istovremeni rast tog antičkog, renesansnog, a zapravo sasvim modernog evropskog duha, čiju potvrdu držim danas u ruci. Slučaj je to sasvim montenjski, a ne dekartovski, što bi i moj Radomir, da ga još imam, potvrdio. Jer se upravo u uslovima naše balkanske zaturenosti, stvari odvijaju ovim protivurečjem, iz blata i kala nesrećnih okolnosti, do nedostižnih vrhova svake pameti i dara. Jer nije ni zaumnost nadrealizma nikla jedino na uglu Obilićevog venca, u domu Ristićevom i Vučovom, među luksuzom i lakejskom poslugom, nego upravo i u savamalskom prizemlju Davičovom i onom, Đorđa Kostića, kod ko zna kakvih prilika Dade Aleksića, Moni de Bulija i Vujice Rešin Tucića. Eto moga dodatka Doručku kod Majestica, koji, očito, nastavlja se.“ (15. jun 2020)

Karson Mekalers
1917-1967
Rođena je u Džordžiji, na jugu SAD; jedna je od najistaknutijih američkih pisaca svoje generacije u kojoj su, između ostalih, Džon Fante, Patriša Hajsmit, Čarls Bukovski i Dž. D. Selindžer.
Prvi svoj roman Srce je usamljeni lovac, knjigu koja se danas ubraja među najveća dela ame-ričke literature, napisala je i objavila kada joj je bilo samo 22 godine. Veliki pisci tog vremena – Tenesi Vilijams, Silvija Plat, Gream Grin, bili su fascinirani njenim delom. Bukovski je o njoj re-kao: „Karson Mekalers je prevazišla svakog kao pisac. Čitao sam je i ježio se i nisam plakao jer sam bio suviše ponosan na nju da bih plakao.“
VENČANJE U VINTER HILU (The Member of the Wedding, 1946) jedno je od najsnažnijih dela o odrastanju u američkoj literaturi XX veka, ravnopravno sa romanima „Lovac u žitu“, „Put za Los Anđeles“, „Bludni sin“, „Stakleno zvono“. . . Tri lika, tri generacije, razmenjuju svoje svetove u dugom vrelom letu američkog Juga (vidi str. 119-121).
„Sat je vrlo polako otkucavao na polici iznad peći i bilo je tek petnaest do šest. Svetlo iza prozora još je bilo bleštavo i jarkožuto. Senka pod senicom u dvorištu bila je crna. Sve je bilo nepomično. Odnekud iz daljine začuo se zvižduk voza, bila je to tužna avgustovska pesma bez kraja. Minuti su bili tako dugi.
Frenki je prišla kuhinjskom ogledalu i zagledala se u svoje lice. ‘Velika je greška što sam se tako kratko podšišala. Za svadbu bi trebalo da imam dugu svetlu kosu. Zar nije tako?’
Uplašeno je stajala pred ogledalom. To je bilo leto straha za Frenki, a jedan strah mogao je da se izrazi u brojkama, za stolom, olovkom na papiru. Ovog avgusta imala je dvanaest godina i deset meseci. Bila je visoka sto šezdeset sedam, a nosila je cipele broj trideset devet. Za godinu dana porasla je deset centimetara, ili je bar tako mislila. Bezobrazna mala deca već su vikala za njom: ‘Je l’ zima tamo gore?’ A sva bi se zgrčila na opaske odraslih. Ako se puna visina dostiže u osa-mnaestoj, trebalo bi da raste još pet godina i dva meseca. To matematički znači, osim ako neka-ko ne zaustavi sebe, da bi porasla preko dva metra i sedamdeset. A kakva bi to bila dama visoka preko dva i sedamdeset? Bila bi nakaza. . . “
Venčanje u Vinter Hilu

„Mnogo toga je već propušteno, a pogotovo je propušteno Erikino mladalačko doba, na primer osamnaesta godina života, koju u narodu zovu slatka osamnaesta. Ona traje samo jednu godinu i onda prođe. Sada umesto Erike drugi uživaju u toj čuvenoj osamnaestoj. Danas je Erika dvostruko starija od devojke koja ima osamnaest godina! Ona to uvek iznova preračunava, mada se razlika u godinama između Erike i jedne osamnaestogodišnje devojke nikad ne smanjuje, ali se i ne povećava. Odvratnost koju Erika oseća prema svakoj devojci te dobi nepotrebno još povećava tu razliku. Noću se Erika sva u znoju okreće na ražnju gneva iznad razbuktale vatre majčinske ljubavi. Pritom je redovno prelivaju mirisnim umakom od pečenja muzičke umetnosti. Ništa ne može da promeni tu postojanu razliku: staro-mlado. Baš kao što i u notnim zapisima već napisane muzike pokojnih majstora ništa više ne može da se menja. Tako je kako je. U taj notni sistem Erika je upregnuta od najranijeg detinjstva. Tih pet linija gospodare njom otkako zna za sebe. Ona ne sme da misli ni na šta osim na tih pet crnih linija. . . “

Pijanistkinja

Moskva-Petuški danas je klasik nove ruske književnosti.Ovaj roman-poema napisan je 1970., ali je u rusiji objavljen tek 20 godina kasnije, a Venedikt Jerofejev je sada u sazvežđu Gogolja i Harmsa.

„Nije li ljudski život samo trenutno pijanstvo duše? A i pomračenje duše. Svi smo kao pijani, ali svako na svoj način, jedan je popio više, drugi manje. I na svakog drugačije deluje: jedan se ovom svetu smeje u lice, drugi na grudima ovog sveta plače…“


NA POKLON KNJIGA
"Muva" Vladimir Belobrov i Oleg Popov

Josif Efimovič Aleškovski (1929-2022), pisac, pesnik, i scenarista, rođen je u porodici jevrejsko-ruskog porekla. Živeo je u Moskvi. Zbog kršenja discipline u mornarici proveo je tri godine na robiji. Oslobođen je posle Staljinove smrti. Pisao je pesme koje je sam pevao (neke su postale izuzetno popularne u SSSR). Ništa nije mogao da objavi, pa je, kao i Dovlatov, s kojim je bio veliki prijatelj, emigrirao 1979. i od tada je živeo s porodicom u Americi. U izdavačkoj kući LOM objavljen je 2024. njegov roman „Nikolaj Nikolajevič“.
Juz Aleškovski napisao je nekoliko knjiga koje su ga proslavile, među kojima su pre svega „Kengur“ (1981) i „Nikolaj Nikolajevič“ (1980), u kojima ismeva sovjetsko društvo i pseudo-naučne biološke eksperimente u SSSR (čuvena takva knjiga je „Pseće srce“ Mihaila Bulgakova). Aleškovski je postao izuzetno popularan u Rusiji kada su konačno počeli da objavljuju njegova dela, jer piše neposredno, duhovito i bezobrazno (jedan je od retkih ruskih pisaca koji je, kao Selin, pisao uličnim jezikom, i zato ga nije lako prevesti, pa bi trebalo istaći izvanredan prevod Natalije Nenezić, kao što je roman „Nikolaj Nikolajevič“ izuzetno preveo Milan Vićić). U najpoznatijem delu Juza Aleškovskog, beskompromisnoj satiri „Kengur“, sovjetski režim optužuje glavnog junaka, ostarelog lopova Fana Faniča, da je silovao kenguricu Džemu. Ova bespoštedna i neprevaziđena kritika Staljina i staljinizma i dan-danas je proskribovana u Rusiji. Jedan od junaka u romanu je i sam J. V. Staljin. „. . . Ispostavilo se da je Staljin ovog puta bio u pravu! Nepoznati banditi odsekli su rog nosoroga pred samu paradu i svečani miting! Uzeli mu akademici krv, klistirali ga i našli u svemu tome veliku dozu najjačeg narkotika. [. . .] Bandite, naravno, nisu našli, ali je Berija hitro prebacio slučaj na sirote pedere iz pozorišta, operete, cirkusa, konzervatorijuma, i na čitavu gomili starih zubara. Oni na pitanje: „Šta će vam toliko novca i zlata?“ nisu umeli da odgovore, i organi su izveli logičan zaključak: znači, za kupovinu praška od roga nosoroga. Naravno, zubari su priznali. Mučili su ih bušilicom. Ti pitaš, Kolja, šta ja imam s tim? Mene su optužili kao saučesnika koji je napio čuvara Ribkina, s ciljem da se kasnije umanji njegova budnost. . .“ Kengur

autor ilustracije na koricama Fransisko Goja, 1746-1828 (detalj)

PATRIŠA HAJSMIT
1921-1995

Možda najveći pisac psiho-trilera u svetskoj književnosti, rođena je 19. januara 1921. godine u Teksasu. Prvi roman, Stranci u vozu, napisala je u svojoj 27. godini. Vršnjakinja Selindžera i Bukovskog, objavila je ukupno 22 romana, od kojih su mnogi ekranizovani.
Riplijeva igra (1974) roman o borbi za sopstveni život, borbi protiv mafije, borbi da se spase brak, jedno je od najboljih dela Patriše Hajsmit. Vim Venders je odmah nakon pojave knjige snimio film Prijatelj iz Amerike, a Liliana Kavani je 2002. god, režirala novu verziju, u kojoj Riplija glumi Džon Malkovič.

„Ne mogu da smislim ništa prikladnije što bi pokrenulo maštu da se uzburka, da luta, da stvara, od ideje – činjenice – da bi svako pored koga prođete na ulici mogao da bude sadista, kompulsivni lopov ili čak ubica. . . “ – Patriša Hajsmit

„Prijatan je osećaj natera mafiju da ponekad uvidi kako im ljudi mogu zada udarac. . . “
Tom Ripli

U romanu Riplijeva igra pojavljuje se jedan novi Ripli, bitno različit od dvadeset godina mlađeg junaka romana Talentovani mister Ripli. Pred nama je neustrašivi borac protiv mafije, demon i spasitelj, jedan od velikih likova književnosti. „Tom je mrzeo mafiju, njihovo zelenaštvo, ucenjivanje, njihovu prokletu crkvu, kukavičluk u večitom delegiranju prljavih poslova na podređene, tako da zakon nije mogao da se dočepa krupnijih gadova među njima, niti da ih strpa iza rešetaka. . . “
„A nadam se da ništa sebi ne prebacujete s moralne tačke gledišta. Ti ljudi su takođe ubice. Često su ubijali nedužne ljude. Zato smo uzeli zakon u svoje ruke. Mafija bi se prva složila da ljudi treba da uzmu zakon u svoje ruke. Na tome i počivaju. . . “ – Tom Ripli

U ovom delu, jednom od svojih najzrelijih romana, velika usamljenica Patriša Hajsmit promoviše pozitivne vrednosti: prijateljstvo, ljudsku solidarnost, porodičnu ljubav. S velikom naklonošću i toplinom piše o maloj porodici čestitog Džonatana (koji je u suštini glavni junak knjige), o njegovoj ženi Simon i dečaku Žoržu. Brutalni obračuni s mafijom (pogotovo onaj već čuveni u vozu Minhen- Pariz) u senci su loma u porodici, kada Simon otkrije da Džonatan vodi dvostruki život, ne znajući da se on time žrtvuje za nju i sina. . .
autor ilustracije na koricama Eddie Peña

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Zločini je četvrti u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, carstvu nasilja i nepravde, zemlji kojom vlada koruptivna vlast u sprezi sa lokalnom mafijom. Kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Sudbina i Arčimboldi), Zločini je potpuno zasebna celina.

Roman Zločini je priča o Zlu, po svojoj strahoti jedinstvena u svetskoj literaturi, zlu koje se zbiva devedesetih godina XX veka u Meksiku, mada to jeste, po količini zla, ono što naslov kaže – 2666.
„Živeti u ovoj pustinji, pomislio je Lalo Kura dok su kola koja je vozio Epifanije ostavljala za sobom pustoš, je kao živeti u moru. Granica Sonore i Arizone je grupa prividnih ili začaranih ostrva. Gradovi i sela su brodovi. Pustinja je beskrajno more. Ovo je dobro mesto za ribe, pre svega za ribe što žive duboko u moru, ali ne i za ljude...“
Zločini

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Sudbina je treći roman u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o zločinima u Meksiku, koji je, kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Zločini i Arčimboldi), potpuno zasebna celina. Ovaj roman je kao neki film Dejvida Linča, kao san glavnog junaka koji se zove Fejt (Sudbina).

„U motel se vratio u četiri ujutro. Te noći su se napili, pa se otreznio i ponovo se napio, a sada se, stojeći ispred svoje sobe, ponovo otreznio, kao da ono što su Meksikanci pili nije pravi alkohol nego voda s kratkotrajnim hipnotičkim dejstvom. Neko vreme je sedeo na gepeku i posmatrao kamione koji su promicali drumom. Veče je bilo sveže i puno zvezda. Pomislio je na svoju majku i na ono što je najverovatnije mislila tokom harlemskih noći kad bi se primakla prozoru da vidi retke zvezde tog krajolika, ali ne bi otvorila prozor. Sedela bi ispred televizora, ili u kuhinji prala posuđe dok je sa ekrana dopirao smeh...“
Sudbina

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Kritičari i Amalfitano prva su dva romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, koji su, kao i ostali romani (Sudbina, Zločini i Arčimboldi), potpuno zasebna celina.

„... verovao je u čovečanstvo, a zato i u poredak, u poredak slike i poredak reči, jer se ni sa čim drugim ne pravi slika. Verovao je u oslobođenje. U suštini nije nemoguće da je verovao i u progres. Suprotno tome, slučajnost je totalna sloboda za nas koji smo izloženi opasnosti zbog sopstvene prirode. Slučajnost se ne potčinjava zakonima, a ukoliko im se i potčinjava, mi ne znamo koji su to zakoni. Slučajnost, ako mi dopustite da uporedim, je kao Bog koji se pojavljuje svake sekunde na našoj planeti. Nerazumljivi Bog nerazumljivih gestova upućenih njegovim nerazumljivim stvorenjima. U tom uraganu, u toj koščanoj imploziji, ostvaruje se zajednica. Zajednica slučajnosti sa njegovim tragovima i zajednica njegovih tragova sa nama...“
Kritičari

Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena,Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južno-američki pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. U serije njegovih kraćih romana veliki uspeh imala je Daleka zvezda, još jedna priča o zlu Pinočeovog režima u Čileu, ali napisana na potpuno poseban način, i koja donekle predtavlja uvod u 2666.,posthumno objavljeni roman.

“Imam, rekao je kada smo se osamili u mojoj sobi, dve vesti, jedna je dobra a druga loša. Dobra je bila da su nas izbacili s univerziteta. Loša je bila da su skoro svi naši prijatelji. Rekao sam mu da su verovatno privedeni ili, kao sestre Garmendija, otišli u kuću na selu. Ne, rekao je Bibijano, i bliznakinje su nestale. Kad je rekao “bliznakinje”, glas mu je zadrhtao. Ono što je usledilo teško je objasniti (iako je sve u ovoj priči teško objasniti), Bibijano se navalio na moja ramena(doslovno) dok sam sedeo pored nogu kreveta, i neutešno počeo da plače na mojim grudima. U prvi mah sam pomislio da je pretrpeo neki napad, udar. Kasnije sam shvatio kako, bez ikakve sumnje, nikada više nećemo videti sestre Garmendija...”

Zapisi u dokolici i Hođoki dva su najpoznatija dela japanske književnosti koja su napisali budistički monasi. Kenko (1283-1350) je u mladosti pisao poeziju, a kad se povukao od sveta napisao je knjigu koja ga je proslavila. Tsurezuregusa, odnosno Zapisi u dokolici, nastala je po ugledu na ču-veno delo Zapisi pred san dvorske dame Sei Šonagon. U originalu sadrži 243 kratka zapisa o najrazličitijim temama, Kenko piše o nestalnosti života, lepotama prirode, uz mnogobroj-ne anegdote iz njegovog vremena. Neki zapisi govore o potrebi da se čovek na vreme pri-premi za smrt i prosvetli se, što je suština ove neobične knjige.

„. . . Ako čovek nikad ne bi ispario kao rosa na groblju Adašino, ako nikad ne bi nestao kao dim nad planinom Toribe, već se zauvek zadržao u svetu, koliko bi stvari izgubile moć da nas pokreću! Ono najdragocenije u životu je njegova neizvesnost. Pogledajte živa bića – skoro nijedno ne živi tako dugo kao čovek. Majska muva ne čeka veče, letnja cikada ne poznaje ni proleće ni jesen. Predivan je osećaj bez žurbe živeti čak samo jednu godinu u savršenom miru! Ako vam to nije dovoljno, možda ćete živeti hiljadu godina i još uvek ose-ćati da je to bio samo san jedne noći. . . “ Zapisi u dokolici Kamo no Čomei (1153-1216), takođe je bio pesnik pre nego što je sam sebi napravio kolibu i počeo da živi kao pustinjak. Desetak
Zapisi u dokolici i Hođoki dva su najpoznatija dela japanske književnosti koja su napisali budistički monasi. Kenko (1283-1350) je u mladosti pisao poeziju, a kad se povukao od sveta napisao je knjigu koja ga je proslavila. Tsurezuregusa, odnosno Zapisi u dokolici, nastala je po ugledu na ču-veno delo Zapisi pred san dvorske dame Sei Šonagon. U originalu sadrži 243 kratka zapisa o najrazličitijim temama, Kenko piše o nestalnosti života, lepotama prirode, uz mnogobroj-ne anegdote iz njegovog vremena. Neki zapisi govore o potrebi da se čovek na vreme pri-premi za smrt i prosvetli se, što je suština ove neobične knjige.

„. . . Ako čovek nikad ne bi ispario kao rosa na groblju Adašino, ako nikad ne bi nestao kao dim nad planinom Toribe, već se zauvek zadržao u svetu, koliko bi stvari izgubile moć da nas pokreću! Ono najdragocenije u životu je njegova neizvesnost. Pogledajte živa bića – skoro nijedno ne živi tako dugo kao čovek. Majska muva ne čeka veče, letnja cikada ne poznaje ni proleće ni jesen. Predivan je osećaj bez žurbe živeti čak samo jednu godinu u savršenom miru! Ako vam to nije dovoljno, možda ćete živeti hiljadu godina i još uvek ose-ćati da je to bio samo san jedne noći. . . “ Zapisi u dokolici
Kamo no Čomei (1153-1216), takođe je bio pesnik pre nego što je sam sebi napravio kolibu i počeo da živi kao pustinjak. Desetak poslednjih godina proveo je u kolibi „od jednog hva-ta“, što je i naslov njegovog malog ali značajnog dela Hođoki.

„. . . Oni koji su moćni ispunjeni su pohlepom; oni koji nemaju zaštitnika prezreni su. Po-sedovanje donosi mnoge brige; siromaštvo donosi žalost. Onaj ko traži pomoć od drugog postaje njegov rob; onaj koji neguje druge u njihovoj je vlasti. Onaj koji se pridržava obi-čaja i načina na koji drugi ljudi žive nema mnogo utehe u tome i život mu biva u mnogo čemu osujećen; za onog ko živi po svom, van utvrđenih kanona, ljudi govore da je lud. Gde god neko živeo, kakav god posao da radi, da li je moguće bar na trenutak pronaći utočište za telo ili mir za svoj duh?. . . “ „. . . Ne prepisujem svoj način života onima koji uživaju u sreći i bogatstvu, moja iskustva služe samo da ukažu na razliku između mog bivšeg i sadašnjeg života. Otkako sam se sklonio iz sveta i postao monah, ne znam za mržnju ni za strah. Prepuštam nebu da utvrdi moj dan, ne držim se života niti preklinjem za svoj kraj. Moje telo je kao lutajući oblak – ne tra-žim ništa, ne želim ništa. Jedina moja raskoš je duboki san, a jedina mi je želja u životu da vidim lepote godišnjih doba. . . “
„Srce mi tuguje kad blistavi srebrni Mesec zalazi iza brda, ali blažen ću biti kad me obasja večita Amidina svetlost.“ Hođo

Patriša Hajsmit, verovatno najveći pisac psiho-trilera u svetskoj književnosti, rođena je 19. januara 1921. godine u Teksasu. Prvi roman, Stranci u vozu, napisala je u svojoj 27. godini. Vršnjakinja Selindžera i Bukovskog, objavila je ukupno 22 romana, od kojih su mnogi ekranizovani. Imala je sreće da je po Strancima u vozu snimljen vrlo uspešan film u režiji Alfreda Hičkoka, odmah nakon što je knjiga objavljena. Pisala je i veoma uspešne romane koji ne spadaju u krimi-žanr (Editin dnevnik, Cena soli).

Po njenom najčuvenijem romanu Talentovani mister Ripli snimljen je francuski film „Plein soleil“ (1960), s Alen Delonom u glavnoj ulozi, dok je u verziji koju je režirao Antoni Mingela 1999. glumio Met Dejmon. Netflix serija po romanu dobila je ove godine četiri nagrade Emi.Po rečima Patriše Hajsmit: „Ne mogu da smislim ništa prikladnije što bi pokrenulo maštu da se uzburka, da luta, da stvara, od ideje – činjenice – da bi svako pored koga prođete na ulici mogao da bude sadista, kompulsivni lopov ili čak ubica. . .

„Veliki deo talenta Patriše Hajsmit da se uvuče čitaocu pod kožu potiče od njenog stvaranja psihološki verodostojnih, mada često monstruoznih likova, da bi nas usput namamila da ih prigrlimo. . . “

Paule Hokins

Legenda mlade generacije u Poljskoj pedesetih (zvali su ga Džems Din Istočne Evrope), živeo je brzo i pustolovno, samo tridesetak godina, ali je uprkos svemu stigao da napiše desetak romana. Prvi roman, Osmi dan u nedelji, objavio je već 1957.

Rat je na njega ostavio duboki pečat, kao i surova iskustva onoga što su komunizam i život pod gvozdenom zavesom doneli Poljskoj. Od svoje 24. godine nalazio se u emigraciji – prvo u Francuskoj, zatim u Izraelu, Nemačkoj i Americi, da bi se ubio 1969. godine. O svemu tome ima traga u romanu Ubiti drugog psa.

Ubiti drugog psa (1965) prvi je roman u Hlaskovoj „izraelskoj trilogiji“, knjiga u žanru noira, ali i književnosti egzistencijalizma, i baš je ovo delo doprinelo je da Hlaska danas otkrivaju na Zapadu kao značajnog evropskog pisca druge polovine XX veka.

„Nosio me je neki mračan i nežan talas, ali još nisam zaspao. Znao sam da će sledeći trenutak biti najgori; uvek sam se gadno plašio toga. Nisam više bio u jeftinoj i ružnoj hotelskoj sobi. Nije me više nosio nežni talas. Šetao sam seoskim putem i mogao sam da vidim u daljini, nasred praznog polja, devojku okrenutu leđima; video sam njenu dugu kosu, njene prelepe vitke noge i preplanula ramena. Saginjala se nad nečim što je bilo van mog vidokruga, i znao sam da to nikad neću videti.

Onda sam se najednom ponovo stvorio u svom krevetu, u neukusno dekorisanoj hotelskoj sobi, ali sam u sledećem trenutku ponovo gledao u gracioznu figuru devojke. Znao sam da ću joj sad videti lice. „Ne stidi se“, glasno sam rekao. „Dolazim kod tebe.“ Okrenula se ka meni, i video sam njeno lice, staro i ružno, onda se nasmešila, otkrivši svoje trule zube. Čak sam mogao da osetim njen odvratni smrdljivi zadah. Znao sam da sam već na drugoj strani... “ - Ubiti drugog psa

Čovek koji je otvorio vrata modernoj japanskoj književnosti, počeo je svoju književnu karijeru (koja je nažalost trajala samo desetak godina) baš romanom „Ja sam mačka“, koji je 1905-1906. izlazio u nastavcima u čuvenom tokijskom književnom časopisu Hototogitsu. Objavljeno je ukupno 11 poglavlja, tako da je ovo izdanje samo uvod u serijal ovog duhovitog satiričnog romana koji je od samog. „. . . Moram prvo nešto da vam priznam. S obzirom na to da su mačke prava umetnička dela, ja sam daleko od toga da budem kolekcionarski primerak. Sigurno da ne mislim da je moja figura, moje krzno i sve ostalo bolje od ostalih mačaka. Ali ma koliko ružan bio, nije bilo ni približne sličnosti između mene i tog izopačenog čuda koje je stvarao moj gospodar. Kao prvo, potpuno je promašio boju. Moje krzno, kao kod persijskih mačaka, žućkasto je, prošarano tamnim nijansama braon, sive i crne, poput talasa. To je činjenica koju svako vidi. A opet, boje koje je moj gospodar koristio nisu bile ni žuta ni crna, ni siva, ni braon, niti bilo koja kombinacija boja koje se mogu naći na meni. . . “ „. . . Posmatraču sa strane može se činiti da su sve mačke redom iste i bez ikakvih karakterističnih obeležja, pa ipak, kad malo dublje zađete u svet mačaka, videćete da je prilično komplikovan, tako da se i ovde može primeniti izreka iz ljudskog sveta da „niko nije isti“. Naše oči, njuške, krzno, šape – sve se razlikuje. Ne postoje dve iste mačke, od čvrstine brkova do visine ušiju, sve do samog ugla pod kojim pada rep. Ne bi bilo preterano reći da postoji beskonačna raznolikost u dobrom izgledu, lošem izgledu, sviđanjima i nesviđanjima, eleganciji i nedostatku elegancije. Uprkos činjenici da postoje tako jasne razlike, ljudi, čiji su pogledi okrenuti ka nebu radi uzdizanja uma ili šta već, ne primećuju čak ni očigledne razlike u našim spoljašnjim crtama, a to da bi i naši karakteri mogli biti različiti izvan je njihovog razumevanja, što je veoma žalosno. . . “ Ja sam mačka

U opusu Franca Kafke (1883-1924), jednog od najvažnijih pisaca našeg vremena posebno se izdvajaju dnevnici i pisma, a najpoznatija su pisma Mileni Jesenskoj (1896-1944), koju je Kafka upoznao kada je njemu bilo 36 a njoj 23. Milena je bila udata i živela je u Beču, a Kafka je živeo u Pragu. U periodu intenzivne prepiske sreli su se samo dva puta. Milena je volela i Kafku i svog muža, i nije htela da promeni svoj život. . . LOM je objavio novi prevod Procesa, jednog od ključnih romana XX veka, kao i novi prevod čuvene Kafkine novele Preobražaj, a u pripremi je novi prevod romana Amerika.

Od proleća do jeseni 1920. Kafka je poslao na stotine pisama Mileni Jesenskoj, i to je (mada njena pisma nisu sačuvana) postala možda najpoznatija ljubavna prepiska u svetskoj književnosti.

„Voleo bih da je sutra kraj sveta, onda bih mogao da sednem u prvi voz, dođem pred tvoja vrata u Beču i kažem: Pođi sa mnom, Milena. Volećemo jedno drugo otvoreno, bez straha, jer sutra je kraj sveta. . . “ „Sada volim ceo svet, a u to spada i tvoje levo rame, ne, prvo je bilo desno, i zato ga ljubim kad mi se svidi (a ti budeš tako mila i smakneš na tom mestu bluzu) u to spada i tvoje levo rame i tvoje lice nada mnom i tvoje lice poda mnom. . . “ „Ništa ne mogu da napišem, samo tumaram između redova, dodirnut svetlošću tvojih očiju, dahom tvojih usta, kao kad je lep i srećan dan koji ostaje lep i srećan čak i kad je glava tako umorna i kad me čeka dugo putovanje. . . “ „Juče sam te sanjao. Više se skoro i ne sećam šta se dešavalo u pojedinostima, samo još toliko znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja. Na kraju je tebe odnekud zahvatila vatra, setio sam se da se krpama guši plamen, dohvatio sam neki stari kaput i udarao te njime. Ali opet su počela preobražavanja, i to je išlo tako daleko da ni ti nisi više bila tu, nego sam ja bio taj koji gori i ja sam bio taj koji udara kaputom. . . “ „Pisati pisma znači ogoliti sebe pred duhovima, što oni lakomo iščekaju. Napisani poljupci ne stižu tamo kud su upućeni jer ih usput ispijaju duhovi. . . "

Juz Aleškovski (1929-2022) Josif Efimovič Aleškovski, pisac, pesnik, i scenarista, rođen je u porodici jevrej-sko-ruskog porekla. Živeo je u Moskvi. Zbog kršenja discipline u mornarici proveo je tri godine na robiji. Oslobođen je posle Staljinove smrti. Pisao je pesme koje je sam pevao (neke su postale izuzetno popularne u SSSR). Ništa nije mogao da objavi, pa je, kao i Dovlatov, s kojim je bio veliki prijatelj, emigrirao 1979. i od tada je živeo s porodicom u Americi. Juz Aleškovski napisao je nekoliko knjiga koje su ga proslavile, među kojima su pre svega „Kengur“ (1981) i „Nikolaj Nikolajevič“ (1980), u kojima ismeva sovjetsko društvo i pseudonaučne biološke eksperimente u SSSR (čuvena takva knjiga je „Pseće srce“ Mihaila Bulgakova).
Aleškovski je postao izuzetno popularan u Rusiji kad su konačno počeli da ob-javljuju njegova dela, jer piše neposrednim jezikom, duhovito, bezobrazno i beskompromisno. „Slušaj sad. Ja već znam: neće biti dosadno. Ako počneš da se dosađuješ, znači da si govedo i da pola kurca ne kapiraš ni o meni, ni o molekularnoj biologiji. Evo me pred tobom: zgodna faca, skockan, mrdam brkovima kao mačak, stari moskvič piči, gajba nije sustanarska, a žena – još malo pa doktor nauka. Žena mi je, priznajem, prava zagonetka! Jednom rečju – tajna prirode. Ona Sfinga bez nosa u Egiptu – video sam je u nekom kratkometražnom filmu – obična je guzica u poređenju s mojom ženom. Samo spomenik i ništa više. Ali o ženi ćemo kasni-je. . . “ Nikolaj Nikolajevič Ovako počinje priču junak romana, koji postaje glavni učesnik naučnog eksperimenta na tragu veštačke oplodnje i otkrića Vilhelma Rajha o moćima seksualne energije. . .

Jedan od najzapaženijih američkih pisaca nove generacije, rođen je u državi Njujork, 7. juna 1978, u porodici irsko-sicilijanskog porekla. Prvu knjigu poezije objavio je 2004, a prvi roman od ukupno devet, objavio je 2007. Po rečima kritike, autor je mnogih apsurdnih dela. Dobitnik je niza književnih priznanja i preveden na više od dvadeset jezika. Radi u Institutu za umetnost univerziteta u Čikagu. Autoportet (2022), poslednje je njegovo delo, „hipnotička autofikcija“ napisana u jednom danu.

Nisam spavao sa ženom sve do svoje dvadeset druge godine, i verujem da sam pre toga zbunio mnoge žene. Sigurno su mislile da me ne zanimaju. U stvari sam bio krajnje stidljiv, ali samo u tom pogledu. U svemu ostalom bio sam samouveren, čak agresivan. Devojka s kojom sam spavao namamila me u svoju sobu tako što mi je rekla da ćemo igrati video-igrice. Kad smo ušli, rekla mi je da nema video-igrice.

Ujutro se probudim, sedim, hodam na velike razdaljine. Ako ima gde da se pliva, možda i plivam. Ako imam bicikl, voziću ga, pogotovo da bih nekog upoznao. Za mene nema više priprema osim pripreme za smrt, a to radim tako što se smejem. Ne smejem se smrti, naravno. Smejem se sebi.

Imam kopiju rimske pločice za igru od jantara koju sam davno kupio u Francuskoj. Za mene je to srž mog života i postojanja. Ne znam kojoj je igri bila namenjena, ali okrugla je, i u reljefu je prikazan budalasti čovek koji jaše petla. Čim sam to video, znao sam da sam to skroz naskroz ja. Nikada se nisam osetio toliko shvaćeno. Ranije sam je nosio sa sobom, ali sada znam da to nije potrebno.- Autoportret

Jedan je od najpoznatijih holandskih pisaca dvadesetog veka. Retko je da se likovni umetnik toliko istakne u književnosti. A sve je počelo čuvenim romanom Tursko voće (1969), po kome je Pol Verhoven odmah snimio film. U poplavi ljubića našeg vremena, Jan Volkers je napisao veliki ljubavni roman. Takvih knjiga nema mnogo. Među njima su, između ostalih, Crveno i crno, Idiot, Sentimentalno vaspitanje, Pan. Upitaj prah, Naš čovjek na terenu. Volkersova Olga postala je jedna od besmrtnih junakinja literature, u sazvežđu u kome su Ema Bovari, Ana Karenjina, Kemil Lopez, Nastasja Filipovna, Edvarda Mak, madam de Renal.

„Nije čudo što su ljudi skoro padali pod tramvaj dok su se osvrtali za njom, što ju je ulicom pratio hor automobilskih truba, i što bi je žene iz kraja rado spalile kao vešticu, jer su njihovi muževi s rukama u džepovima pantalona stajali kod prozora sve dok se ne bi vratila iz dućana. Fotografije s početka, kad je imala taj obesni pogled u očima. S ružičastim šeširićem, zanosnim nabubrelim usnama i golim ramenima koja su virila iz crno-belog prugastog džempera koji sam kasnije spalio. Ili kao Ciganka u spavaćici sa cvetnim dezenom ispred išaranog sivog šatorskog platna kućice koju smo iznajmili u dinama, s onom samouverenošću u kukovima i podbulim licem od sna. Pitao sam se da li pamti kako je iza tog prljavog platna spavala s patkicom između svojih lepih sisa, i koliko smo bili sre-ćni u onom belo ofarbanom, drvenom krevetu.“

„Bio sam srećan što mogu po ceo dan da je gledam, a ona se veoma dobro nosila sa siromaštvom. Nalazila je da je to zabavno, jer je opet mogla da mi pokaže šta ume da napravi od dimljene haringe, nekoliko paradajza, peršuna i tvrdo kuvaniih jaja. Ali ponekad ne bi izdržala da ne pojede nešto slat-ko, pa bi me molećivo pitala, poput devojčice: „Da napravim kolače?“ Tada bi kupila svež hleb i pa-ketić putera. S radosnim izrazom lica sela bi za sto, na hleb namazala debeli sloj putera, obilno ga prekrila rendanom čokoladom, i na kraju sve posula šećernim mrvicama u boji. Zima u zemlji dembeliji, tako je to zvala.“

„Šta se dogodilo? S njom? Šta se vremenom promenilo? Ili sam ja bio slep za nešto što je oduvek bilo tu. Zar nisam video da je mila riđa zverka, u početku s oklevanjem i skoro neprimetno, a kasnije sve žešće htela da se oslobodi iz mog zagrljaja? To sam se, u svojoj čežnji i očajanju, uvek iznova pitao kad je otišla...A onda sam se setio rečenice iz pisma jednog prijatelja: ‘Živeli ste srećno kao zveri, i tome je jednostavno došao kraj.“ - Tursko voće

Avangardna američka autorka, ikona panka i feminizma, rođena je u Njujorku kao Karen Leman. Književno delo Keti Aker obojeno je traumama iz detinjstva, seksualnošću i pobunom protiv sveta u kom je živela. Bila je večito gladna ljubavi i ljudskog dodira.

Svoj najpoznatiji roman Krv i suze u srednjoj školi (Blood and Guts in High School) napisala je 1977-1978, ali je uspela da ga objavi tek 1984. u Engleskoj. U Nemačkoj je knjiga zabranjena, kao štetna za omladinu. Tokom osamdesetih i prve polovine devedesetih objavila je niz romana; poslednji „Pussy, King of the Pirates“ pojavio se 1996. Umrla je 1997. godine u Meksiku.

Književnost Keti Aker možemo svrstati u postmodernizam, feminizam, pank, njujorški andergraund, kalifornijski košmar. Njena književnost je uvek u telu, zainteresovana za telesnost, trpljenje, nasilje, seksualna zadovoljstva, kažnjavanje, borbu, bol, patnju i pre svega oslobađanje telesnog impulsa za životom i rečima.

Radikalna u eksperimentima sa formom i izokretanjem narativa, zaigrana u prevrtanju i premeštanju očekivanog u potpuno nove sfere i kontekste. U svom najpoznatijem romanu Aker kombinuje, više nego u bilo kom drugom tekstu, fragmentarnu narativnu strukturu sa poezijom, bajkama, dnevničkim zapisima, mapama snova i crtežom, tražeći idealni izraz za putovanje kroz život na koje šalje svoju junakinju.

Džejni kreće u pohod na svoje telo i tela drugih muškaraca, u borbu sa svojim strahovima i svetom koji ih uzrokuje, ona živi, preživljava, mla-ti sebe i svet oko sebe, ona sanja i živi san, uživa u seksualnim zadovoljstvima i oslobađa se abortusima, ona je u bajkama i hororima odrastanja, ona sreće i voli Žana Ženea, biva odbačena i ona koja odbacuje i sveti se kapitalizmu. Ona je desetogodišnja devojčica!

„Postojaće svet u kome se mašta stvara iz radosti a ne iz patnje, u kome muškarac i žena mogu opet da se vole, mogu opet da se ljube i jebu (žena će doći i napraviti taj svet za mene iako nisam više živa), za zločince, agoniju odbačenih, a ja ću ipak i dalje biti odbačena, jer živeću samo od svojih snova za nesrećne zločince što sanjari su u ovom sjebanom društvu, usamljeni, sjebani do koske.- Krv i suze u srednjoj školi

Mi nismo lažni Evropljani. Mi raspravljamo o Hristu, o Mis Lonliharts svih Mis Lonlihartsa.- Mis Lonliharts

NATANIJEL VEST 1903 - 1940 Potomak ruskih Jevreja, rođen je kao Nathan Weinstein 17. oktobra 1903. u Njujorku. Odrastao je na ruskoj literaturi, posebno okrenut hrišćanstvu i misticizmu. Svoje remek-delo, knjigu Mis Lonliharts, objavio je 1933, a zatim je prešao u Holivud, gde je radio kao scenarista. Njegov roman o Holivudu „Dan skakavaca“ pojavio se 1939. godine, kada se Vest i oženio, ali je posle manje od godinu dana stradao sa ženom u automobilskoj nesreći.

Kao i Džon Fante, čije je delo u punoj meri otkriveno posle njegove smrti, Natanijel Vest je tek šezdesetih godina proglašen za jednog od najznačajnijih američkih pisaca u periodu između dva rata. Mis Lonliharts je ekspresionistička crna komedija o novinaru koji u svojoj kolumni, pod pseudonimom Miss Lonelyhearts (Gospođica Usamljenasrca) odgovara na pisma čitalaca i na kraju poklekne pod teretom ljudskih patnji. . . I posle devedeset godina od objavljivanja ova knjiga ostala je izuzetno moderna, kao jedan od najboljih romana egzistencijalističke književnosti XX veka.

„Pušio je cigaretu dok je stajao u mraku i slušao je kako se svlači. Pravila je morske zvuke, nešto se čulo kao udar vetra u jedro; zaškripali su konopci; onda je čuo kako talas zapljuskuje kej. Njen poziv da požuri bio je jecaj mora, a kad je legao pored nje, uzdahnula je kao plima pokrenuta mesecom. . . “

Ljudi su se uvek snovima borili protiv svoje bede. Iako su snovi nekad bili moćni, filmovi, radio i novine učinili su ih slabim i nemoćnim. Među mnogim prevarama ova je bila najstrašnija.- Mis Lonliharts

PATRIŠA HAJSMIT

1921-1995

Verovatno najveći pisac psiho-trilera u svetskoj književnosti, rođena je 19. januara 1921. godine u Teksasu. Prvi roman, Stranci u vozu, napisala je u svojoj 27. godini. Vršnjakinja Selindžera i Bukovskog, objavila je ukupno 22 romana, od kojih su mnogi ekranizovani. Imala je sreće da je po Strancima u vozu snimljen vrlo uspešan film u režiji Alfreda Hičkoka, odmah nakon što je knjiga objavljena. Pisala je i veoma uspešne romane koji ne spadaju u krimi-žanr (Editin dnevnik, Cena soli).

Knjiga Stranci u vozu (Strangers on a Train), kao da je izašla iz čuvene novele Roberta Luisa Stivensona „Doktor Džekil i mister Hajd“. U borbi dobra i zla junak na kraju ipak podlegne imamentnom zlu u sebi. Roman o ubicama i njihovoj sudbini počinje slučajnim susretom dva mlada čoveka u vozu, i taj susret će pokrenuti užasan lanac događaja koji će potpuno promeniti život i ličnost glavnog junaka. Izmučen strahom i krivicom, on će doživeti rascep ličnosti i radiće ono na šta nikad nije ni pomišljao. Po rečima Patriše Hajsmit: „Ne mogu da smislim ništa prikladnije što bi pokrenulo maštu da se uzburka, da luta, da stvara, od ideje – činjenice – da bi svako pored koga prođete na ulici mogao da bude sadista, kompulsivni lopov ili čak ubica. . . “

„Veliki deo talenta Patriše Hajsmit da se uvuče čitaocu pod kožu potiče od njenog stvaranja psihološki verodostojnih, mada često monstruoznih likova, da bi nas usput namamila da ih prigrlimo. . . “

Iz pogovora Paule Hokins

Vladimir Kazakov je rođen u Moskvi, u porodici ruskog, jermenskog i poljskog porekla. Isključen iz vojne škole 1956, izbačen s Pedagoške akademije 1958, radio na Čukotki i Kolimi na manuelnim poslovima. Od 1965. posvećuje se pisanju. Stvara u duhu ruske avangarde i književnosti apsurda, pod uticajem Hlebnjikova, Harmsa i Vedenskog, sa zaumnim ekskursima i eksperimentalnim žanrovskim spajanjem poezije, proze i drame. Čitanje Vladimira Kazakova otkrivanje je posebnog sveta nastalog iz autorove jezičke mašte – čudesnog, bajkovitog, iluzionističkog, efemernog, starovremskog, fantazmagoričnog, lirskog.

Moji susreti s Vladimirom Kazakovom prva je njegova objavljena knjiga, 1972 u Nemačkoj. Tekst se sastoji od niza proznih i dramskih minijatura, u duhu poetike futurizma.

„U čitaočevoj mašti se pojavljuje svet koji potiče iz piščeve uobrazilje, te samim tim stvara sopstvene norme i pravila spoznaje. U tom svetu najčešći motivi su noć, zvezde, kiša, vazduh, usamljenik, vrata, prozor, ćutanje, smrt. Kazakov zapravo pokušava da skrene našu pažnju bukvalno na svaku reč, da nas natera na sporo čitanje, razmišljanje i osluškivanje, da nas oslobodi od ustaljenog i očekivanog u književnom pripovedanju za novi doživljaj – doživljaj njegovog sveta.- Iz pogovora Kornelije Ičin

Prvi put sam ga video, mislim, 1956. godine. Poznanstvo se dogodilo potpuno slučajno. Mene zamalo da udare nečija kola. Vladimir Kazakov, koji se zatekao odmah pored, na vreme me povuče za kaput. Pogledao sam i video mladog čoveka od jedno osamnaest godina. Upoznali smo se i počeli da se viđamo. Kod njega mi se posebno dopadala sposobnost da sluša. I ja sam više voleo da slušam nego da govorim. Eto, on i ja smo sedeli i slušali jedan drugog. Onda je on iznenada nekuda nestao. Jedni su govorili da je na Kubanu. Drugi da je na Donu. Nakon nekoliko godina neočekivano se pojavio i nije bio sam, već sa ženom, Estonkom. Ona je predavala, mislim, muziku. Zbog toga nismo mogli da se viđamo često, a s vremenom smo skroz izgubili jedan drugog iz vida. Gde li je sada? Priča se da je Vladimir Kazakov ponovo na Donu. Ali sve je to tako neodređeno! Sećam se, jednom mi je rekao: Eto, videćeš, umreću pre tebe. Ko će ga znati.

Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu.

KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu.

Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. zaboj, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario.

Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije.To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog.

U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim.Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada.

Roman Muškarci vole plavuše dobio je silne pohvale ni manje ni više nego od Džojsa, Foknera, Ficdžeralda, Šervuda Andersona, Velsa, Hakslija i drugih istaknutih pisaca XX veka. Selindžer je možda bio inspirisan stilom ovog romana kada je, 20 godina kasnije, pisao Lovca u žitu. Knjiga je prevedena na sve važnije jezike sveta.

Muškarci vole plavuše, ili ,prosvetljujući dnevnik profesionalne dame, prati avanture flaperke (izraz za mlade slobodoumne devojke tog vremena) čije je umetničko ime Lorelaj Li i njene vickaste prijateljice Doroti, u potrazi za bogatom gospodom po Americi i Evropi. Duhovit i spontan pristup ovoj temi učinio je ovaj roman besmrtnim. Po njemu su u Holividu snimljena dva filma, prvi 1928, a drugi, poznatiji, u kome glumi Merilin Monro, 1953. godine.

I onda mi je Doroti rekla da mu je pokazala smaragd i rekla mu da sam ga kupila jer mi dobro ide uz zelenu haljinu, ali sam uflekala haljinu pa je Lulu dobila i smaragd i haljinu. Onda je rekla da mu je pokazala bisernu ogrlicu i rekla da sam zažalila što nisam kupila roze bisere jer su beli tako obični, pa sam dala Lulu da ih poskida sa ogrlice i ušije ih na negliže. Onda mu je rekla kako joj je bilo žao što hoću da kupim drago kamenje iz ruske krune jer ima osećaj da donose nesreću, ali da sam joj rekla kako ću ih, ako otkrijem da zbilja donose nesreću, baciti preko levog ramena u reku Hadson u noći mladog meseca, pa će to odneti kletvu…

Kad god bih se verila, rekla mu je, nešto bi se desilo mom vereniku. Onda je Henri pitao šta na primer. Doroti mi je rekla da je nekoliko njih završilo u ludnici, jedan se ubio zbog dugova, dok se zavod za sirotinju brine o ostalima…

Anita Lus 1888-1981, književnica, glumica, prva žena scenarista u Holivudu, objavila je 1925. svoj prvi roman Muškarci vole plavuše, koji je odmah postao veliki hit, potisnuvši u drugi plan takve romane kao što su Ficdžeraldov Veliki Getsbi i Drajzerova Američka tragedija.

Jasunari Kavabata jedan je od najvećih pisaca XX veka i prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, počeo je 1934. godine da piše svoje remek-delo Zemlja snega, a završio ga je 1947. godine.

Jasunari Kavabata jedan je od najvećih pisaca XX veka i prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, počeo je 1934. godine da piše svoje remek-delo Zemlja snega, a završio ga je 1947. godine.Ovaj roman o ljubavi glavnog junaka i gejše uživa kultni status u Japanu, kao, recimo, Madam Bovari u francuskoj književnosti, ili Ana Karenjina u ruskoj. Kao i svi veliki romani, Zemlja snega čini da osetimo duh Japana mnogo bolje od stotinu eseja. Uzor za Komako, glavni lik u romanu, bila je gejša Sajo Masuda (1925-2008), koja je napisala prve memoare jedne gejše, i objavila ih 1957. godine.
Ovo je treći prevod Zemlje snega na naš jezik.

„U staklu prozora odražavalo se lice devojke koja je sedela naspram njega. Napolju se tada smrkavalo, a u kupeu nije bilo upaljeno svetlo, pa se prozor pretvorio u ogledalo. . . U dubinama tog ogledala promicao je večernji pejzaž. Kao u filmskim kadrovima koji se preklapaju, ono što se ogledalo u staklu prožimalo se sa pozadinom. Odrazi lica nisu bili povezani s predelom, pa ipak su se lica, prozirna, neopipljiva, i pozadina, nejasna u sve većoj tami, stapali u neku vrstu nezemaljskog, simboličnog sveta. A kad je negde sa planine sinulo svetlo i zablistalo na devojčinom licu, Šimamuri je zastao dah od neizrecive lepote. . . “ „Nebeska reka tekla je iznad njih u pravcu u kome su trčali. Komakino lice kao da se kupalo u njenoj svetlosti. Oblik njenog uskog, pomalo orlovskog nosa nije se jasno isticao, a boja njenih malih usana se izgubila. Zar je tako slaba bila svetlost koja preseca i preplavljuje nebo? Šimamuri je bilo teško da poveruje. Svetlost je bila još slabija nego u noći mladog meseca, a ipak je sama Nebeska reka bila blistavija od najblistavijeg meseca. Pri tom slabašnom svetlu koje na zemlji nije ostavljalo nikakve senke, Komakino lice lebdelo je poput starinske maske. Bilo je čudno što čak i maska ima miris žene.“ Zemlja snega