BIOGRAFIJE

Marija Božić je rođena 1976. godine u Inđiji, gde je pohađala osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Završila je Diplomatsku akademiju u Ministarstvu spoljnih poslova i master studije Etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Članica je Kola srpskih sestara. Zaljubljenik je u literarni rad. Dosad je samostalno objavlia knjigu proze Pisma.

Miroslav Čangalović bio je najveći bas bariton Opere Narodnog pozorišta u njeno takozvano Zlatno doba, od 50-tih do 70-tih godina prošlog veka. Ovenčan brojnim priznanjima i nagradama širom sveta, svrstan u red viteza umetnosti Francuske i svrstan u nacionalno blago Rusije, Miroslav Čangalović ipak je celog života pre svega bio posvećen, human i dobar Čovek.

Njegova životna priča liči sa jedne strane na akcionu tragi-komičnu avanturu a sa druge strane na melanholičan, a opet bajkovit putopis. Teške životne okolnosti, činjenica da je sa devet godina ostao siroče i tada počeo svoje seobe od mesta do mesta, opasnosti koje je prošao bežeći od rata, teške bolesti zbog kojih je mesece provodio po bolnicama, učinile su da svoj životni poziv odabere iz velike humanosti.

Svoje druženje sa muzikom počeo je kao vrlo mali slušajući pojanje oca sveštenika u Glamoču, da bi se kasnije prvi put susreo sa operom slušajući italijanske radio stanice u bolnici u Kraljevici, gde je predvodio hor bolesnika. Po dolasku u Beograd i osnivanju kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar”, Miroslav se susreće sa poznatim vokalnim pedagogom Zdenkom Zinkovom koja pred njega stavlja jasan izbor: samo muzika i opera kojom će se profesionalno baviti ili da se okrene potpuno drugom putu. Miroslav donosi odluku i sledi zavet prijatelja koga je na samrti ispratio pesmom: „Moj Golube, da Bog da ljude vazda tešio pjesmom, hrabrio ih i pomagao.’’

Miroslav Čangalović je tokom svoje posebno bogate i aktivne karijere nastupao u oko 140 stranih gradova i u 31 zemlji na svim kontinentima (izuzev Australije). Ostvario je više od 90 operskih uloga u 68 opera, od čega 20 uloga u operama naših kompozitora. Za 30 godina aktivnog rada izveo je 754 predstave od kojih oko 500 u glavnim ulogama. Bio je redovan gost svih ostalih operskih kuća u tadašnjoj Jugoslaviji. Njegovi Boris Godunov, Don Kihot, knez Igor i Mefisto ostaće upamćeni kako na našim prostorima, tako i širom sveta do današnjih dana.

Knjiga Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića Amanet – u spomen na Živojina Lazića, ratnika iz Velikog rata 1914-1918 od časa kada se pojavila iz štampe je referentna literatura za sve buduće istraživače lika i dela velikog srpskog junaka i sve one koji budu hteli da saznaju najvažnije podatke iz njegove biografije.

Da nije objavljen Dnevnik Živojina Lazića mnogi detalji sa ratišta ne bi postali poznati, ali se ne bi znalo ni za spisateljske sposobnosti ratnika koji je sa 20 godina iz dana u dan pedantno zapisivao svoja zapažanja. Imao je 86 godina kada je prvi put ponudio svoj Dnevnik za objavljivanje. Nekadašnji mitraljezac 17. puka Drinske divizije prvog poziva bio je neustrašivi ratnik, koji je prošao put od Kolubarske bitke, preko Albanije i Krfa kroz Solunski proboj do Pečuja.

Delo Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića koje se može svrstati u dokumentarističku literaturu sa osobinama lepe književnosti, zasigurno će doživeti više izdanja i biti inspiracija za mlade naraštaje. Po mnogim činjenicama knjiga je dopunsko štivo za razumevanje istorije Prvog svetskog rata. Naš narod je od pamtiveka najviše cenio slobodu, pa su pojedinci u odbrani Srbije postajala div-junaci, izrastajući u moralne veličine koje su bile vertikala države, kakav je bio Živojin Lazić.

Knjiga je bogato ilustrovana autentičnim fotografijama naših napoznatijih fotografa.

„Dnevnik” se odnosi na poslednju godinu Puškinovog života kad su se zbili događaji koji su za posledicu imali fatalan ishod.
Pored Puškina, njegove supruge Natalije Nikolajevne Gončarove, duelanta Žorža Dantesa i Puškinovih svastika, Katarine i Aleksandre, u njima je značajnu ulogu odigrao i sam car Nikolaj I. To je nesumnjivo bio jedan od primarnih razloga zbog kojeg su, 45 minuta posle pesnikove smrti, agenti tajne policije upali u pesnikov kabinet, popisali sve rukopise i odneli ih u zloglasno III odeljenje.
A Puškinov prijatelj, dvoru blizak pesnik V. Žukovski, dobio je naređenje da spali sve što bi moglo da ugrozi reputaciju nacionalnog velikana.
Prošlo je petnaest godina od prvog pojavljivanja „Tajnog dnevnika A . S. Puškina 1836 –1837”.
Otada je ova knjiga doživela više izdanja na ruskom i prevedena na desetine drugih jezika, a 2001. je „Tajni dnevnik A. S. Puškina”, posle brojnih, uglavnom negativnih prikaza i recenzija, objavljen i u Rusiji.
Da li se radi o mistifikaciji ili o delovima originalnih Puškinovih zapisa iz izgubljenog „Dnevnika”, o kojem se priča da ima oko hiljadu stranica i da ga negde u svetu kriju potomci velikog pesnika, ne želeći svetu da otkriju porodičnu tajnu svojih predaka? Nesumnjivo je da u ovoj knjizi ima nešto od „podvodne”, mračne Puškinove stihije, bez koje ne bi bilo ni harmonije ni svetla u njegovoj poeziji.
Autor „Tajnog dnevnika” je verovatno stupio na prag neke tajne kada je uspeo da izazove interesovanje tako velikog broja čitalaca.

Rolan Garos nije stadion, to je hram. Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik.

Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro.

Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme 3. balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali.

Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi.

Jugoslavija je bila velika sportska nacija, a Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove Velika Srbija. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi.

Iza naslova ove monografije krije se veoma zanimljiva priča o životu i delu istaknutog stvaraoca i višestruko nagrađivanog kompozitora, pedagoga i akademika Enrika Josifa i vremenu u kome je delovao. Knjiga je rezultat ogromnog istraživačkog rada u kojem su autori prezentovali najvažnije podatke iz života ovog izuzetnog stvaraoca. Uz ovu knjigu se dobro može razumeti širina, dubina i obuhvat delovanja Enrika Josifa. Bez nje se ne može dobro razumeti ni drama druge Jugoslavije. Miris pobune i dah otpora bezumlju.
U veoma iscrpnoj biografiji Enrika Josifa u prvom delu knjige autori su slikovito opisali njegovo sazrevanje i školovanje. U odeljku Muzičko stvaralaštvo dat je pregled značajnijih muzičkih dela sa aspekta tadašnje odjeka kritike. Drugi deo knjige posvećen je odabranim intervjuima a treći je posvećen sećanju savremenika na Enrika Josifa. O njemu govore: Isak Asiel, Vladeta Jerotić, Ivana Stefanović, Dejan Despić, Ljubiša Jovanović, Borislav Čičovački, Miroslav Štatkić, Stojan Stojkov i mnogi drugi. U sledećem delu knjige su tekstovi Enrika Josifa izuzetni po svom jeziku i jarkim emocijama i izrazima počev od kritika pojedinih koncerata, beseda i istorijskih povoda iz humanističkih poriva (o Srbiji i srpskom narodu). Kao vrsni znalac jevrejske religije i mistike Enriko Josif je držao zanimljiva predavanja iz ove oblasti. Neka od njih su autori uvrstili u ovu monografiju. Na kraju knjige nalazi se popis svih kompozicija, muzike za film i pozorište, spisak nagrada i popis nosača zvuka na kojima se nalaze njegova dela kao i hronologija o izvođenju dela Enrika Josifa posle njegove smrti. Knjiga je ilustrovana sa 80 veoma kvalitetnih fotografija i notnih zapisa urađenih na kunsdruk papiru. Bibliografija na kraju knjige rečito govori o obimu i kvalitetu ovog istraživačkog poduhvata Mirjane Belić Koročkin i Radivoja Davidović. Rukopis za ovu monografiju nagrađen je prvom nagradom „Ženi Lebl“ na konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije.

Dnevnik iz Beograda Ljubiše Rajića izvanredan je istorijski dokument o jednom nesrećnom periodu u evropskoj istoriji. Petnaest godina, koliko je prošlo od kada su NATO bombarderi, punih 78 dana, danonoćno bacali svoj smrtonosni teret na Srbiju i Kosovo, izbrisale su mnoge detalje. Ti detalji opet naviru u sećanje sada kada ponovo čitam ono što je moj prijatelj Ljubiša sedeo i pisao u stanu u Beogradu, dok su sirene za vazdušnu opasnost zavijale, a bombe činile da se prozori tresu. Neretko je struja nestajala, a sa njom i moderna tehnologija. Mnogi zapisi napisani su olovkom na papiru, uz svetlo sveća, i preneti nama u Norveškoj preko analognih telefonskih linija koje krče.

..Zаpisi profesorа Košutićа iz rаzgovorа sа solun-cimа istočne Srbije doživljаvаju se kаo sаmonikle priče, kаo delovi nekog romаnа koji nije stigаo dа se oblikuje, koji je prekаsno zаhvаćen zаpisom, ili se od protokа vremenа rаstočio i tаko ostаo nа pojedinа-čnom viđenju jednogа vremenа kojim se srpski nаrod može ponositi, iаko smo svedoci, dа to, nаžаlost, sve mаnje čini.
Ovi zаpisi su nаjiskrenijа svedočаnstvа nečegа što su dаnаšnje generаcije mogle sаznаti sаmo iz suvo-pаrnih istorijа i nа školskim čаsovimа, koji se, kаo sve drugo u školi, češće doživljаvаju kаo teret i obаvezа, nego kаo zаdovoljstvo.
Vidi se ovde i ponos i porаz, i strаh i neustrа-šivost, i veličinа poduhvаtа i niskost аnimаlnog, snаgа i nemoć, glаd, izmučenost i bol, аli i mlаdost, rаdost, i snаgа kаd tome dođe vreme, kаd vаljа preći tu tаnku grаnicu između životа i smrti, između ropstvа i slobode. I vidi se duhovnа veličinа prostog nаrodа srpskog, njegov visoki morаl, odаnost svetinjаmа i ideаlu.
Podаci koji se odаvde čitаju nisu istorijа nego sаm život, veći, širi i dublji od svаke istorije, život u jednom vremenu, u jednim okolnostimа svetskih rаzmerа, nа jednim, bаlkаnskim prostorimа, kаd se stvаrаlo nešto što se posle, u drugom vremenu, u drugim okolnostimа, tаko drаstično i bolno srušilo, а posledice togа rušenjа još su vrele, bolne i krvаve...

Iz pogovorа Nedeljkа Bogdаnovićа