ROMANI

Trag nestalog organa vodi kroz bolnice, policijske arhive i međunarodnu istragu Interpola. Dok vrijeme neumoljivo ističe, detektivi Volf i Fero riskiraju sve kako bi otkrili istinu i spriječili da se zločin ponovi, razotkrivajući lanac umiješanosti koji seže od običnih ljudi, preko krtica unutar sistema, do organizovanog kriminala.

„Slučaj organ“ je napet triler o borbi za pravdu i vrijednost ljudskog života.

U svetu gde se ljubav često svodi na prolaznu strast ili površni odnos, Ibn Hazm (994–1064), jedan od najvećih mislilaca andaluzijskog islama, donosi delo koje prodire u samu suštinu ljudskog srca. Golubičin prsten (Tawq al-ḥamāma), napisan oko 1022. godine, nije samo knjiga o ljubavi – to je duboko promišljanje o njenim uzrocima, znacima, radostima i stradanjima.

Nastalo u zlatnom dobu Al-Andalusa, ovo jedinstveno delo spaja filozofsku pronicljivost, psihološku preciznost i poetsku nežnost. Ibn Hazm piše o ljubavi kao o sili koja uzdiže, ali i razara; o susretima i rastancima, o vernosti i izdaji, o čežnji koja oblikuje sudbinu čoveka.
Kroz lična iskustva, anegdote i stihove, autor gradi most između razuma i osećanja, pokazujući da ljubav nije slabost, već jedno od najdubljih iskustava ljudskog postojanja.

Golubičin prsten ostaje i danas, posle gotovo hiljadu godina, jedno od najlepših i najistinitijih dela ikada napisanih o ljubavi.

Danijele je mladi pesnik koga muči nepoznata boljka, „nevidljiva bolest u visini srca ili mozga“. Odbija da se automatski povinuje obredima kojima, izgleda, podleže čovečanstvo: pronaći posao, zasnovati porodicu… Njega, naprotiv, privlači vrtlog praznine, i već četiri godine pada „precizno poput kakvog olimpijca“. Nema više snage ni da piše, a njegov život mu deluje besmisleno. Zarad svojih roditelja Danijele pokušava da potraži pomoć — mora da uspe da preživi, a to će učiniti kroz posao. Trećeg marta 1999. potpisuje ugovor sa zadrugom povezanom sa dečjom bolnicom Bambino Đezu u Rimu. U toj posebnoj „kući“, u kojoj borave deca obeležena bolešću, susreće brojne poglede koji će ga, malo-pomalo, naterati da sebi postavi neugodno pitanje: zašto, ako se čini da je patnja jedini zakon koji vlada svetom, ipak vredi živeti i pokušati da nešto izgradiš? Odgovori će doći, s one strane svake retorike i sa razornom snagom, iz svakodnevnog iskustva napora i solidarnosti među kolegama na poslu — na mestu kao što je Bambino Đezu, gde se suština života otkriva u svoj svojoj brutalnosti i u trenucima neočekivane lepote. Tu će Danijele u sebi osetiti sve snažniji poziv da ne zatvara oči — i prihvatiće ga kao dar.

Leto je 1991. Danijele ima sedamnaest godina i prvi put sam ide na letovanje s prijateljima. Dve nedelje daleko od kuće, u kojima treba maksimalno uživati — plaže, diskoteke, alkohol i devojke. Ali postoji nešto što nije uzeo u obzir: samog sebe. Dovoljna je mala nezgoda u noći Feragosta da Danijele odluči da se odvoji od prijatelja i nastavi put pešice, sam, od romanjolske rivijere prema Rimu. Oslobođen smetnji i društvenih maski, nezaštićen i izložen lepoti prirode koja ga istovremeno ispunjava radošću i tugom, možda će uspeti da shvati razlog nemira koji ga oduvek muči i podstiče. U društvu kofera, teškog kao blok mermera, Danijele kreće na put, prinuđen da savlada svoju stidljivost i da zatraži pomoć od ljudi koje sreće na putu: nešto za jelo, mesto za prenoćište. Susrešće se s ljudima izmučenim usamljenošću, ali i dalje sposobnim za veličanstvene gestove, kao i sa onima koji su zavirili u ponor ludila, koje je život porazio, koji boluju od neizlečive arogancije. Spoznaće i ljubav, u Eminim plavim očima. Ali, pre svega, Danijele će upoznati samog sebe — kroz dug i tihi dijalog, u kojem neprestano tumači i preispituje ono što mu se događa, sa žudnjom da proguta svet, tipičnom za njegovih sedamnaest godina, žudnjom da se sve shvati, počevši od nas samih, da otkrijemo kolika se snaga krije u nama, od čega smo sazdani, šta u nama budi oduševljenje, a šta je kadro da ga zauvek ugasi. Ovo putovanje će dovesti do njegovog susreta s vrhunskom umetnošću. Umetnošću susreta. Danijele Menkareli je napisao vitalan, pikareskni i intiman roman koji u sebi sadrži sunce italijanskog leta, nestrpljivu energiju adolescencije i precizno i snažno jezičko majstorstvo pisca na svom vrhuncu.

Njegova ekselencija Dinosaurus (1972) satirična je basna Žozea Kardoza Pireša, u kojoj se, kroz ironiju i gorak humor, razotkriva priroda diktature i mehanizmi apsolutne vlasti. Pod maskom bajkovite priče o drevnom dinosaurus-caru, koji vekovima vlada Kraljevstvom Dagnji gvozdenom rukom, autor ispisuje nemilosrdnu alegoriju Salazarovog režima i portugalskog društva u doba fašizma. Nastala u Londonu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, ova knjiga predstavlja izuzetak u autorovom opusu – istovremeno literarni eksperiment, igra i katarza kroz smeh nad dugotrajnim zabranama i represijom. Oslanjajući se na bogatu satiričnu tradiciju portugalske književnosti, od srednjovekovnih pesama poruge do Žila Visentea i Bokaža, Pireš stvara delo koje je jednako duhovito koliko i politički subverzivno. Iako formalno prerušena u dečju priču, Njegova ekselencija Dinosaurus je žestoka karikatura i razoran napad na autoritarni poredak. Objavljena 1972. godine, knjiga je – gotovo neverovatno – izmakla cenzuri, postavši jedan od najznačajnijih književnih događaja svog vremena, bestseler i simbol otpora. Drevni reptil se, kažu, tri puta okrenuo u svom kovčegu.

Zašto si se vraćala svakog leta pripoveda o zlostavljanju koje je autorka pretrpela tokom adolescencije od strane rođaka koji je radio u policiji, kao i o posledicama koje je ovaj slučaj imao na njenu porodicu i društveno okruženje.

Koristeći direktan i sirov jezik, Belen Lopes Peiro piše protiv sistema, protiv mreže tišine koja je pokušala da je ućutka i protiv same sebe. Ona to čini ne samo da bi osudila te događaje, već́ i kontekst koji ih je omogućio i da bi rekonstruisala, kroz pisanje, šta je nasilje tog brutalnog čoveka razbilo.

Sa fragmentiranom montažom, preplićući različite glasove i pravne tekstove, autorka stvara polifonu knjigu koju je teško kategorisati. Delo koje, zasnovano na ličnom iskustvu autorke i kroz književnost, postaje politički čin koji nas tera da gledamo tamo gde radije ne bismo.

Šta znači voleti ono čega uskoro više neće biti?

Godine 1935. Gas, mladi naučnik, biva poslat iz Lila na sever Evrope kako bi proučavao tamošnju faunu. Tokom ekspedicije prisustvuje masakru kolonije velikih njorki – pingvina, i u poslednjem trenutku uspeva da spase jednog. Vodi ga sa sobom na Orknijska ostrva i daje mu ime Prosp. Nesvestan značaja svog čina, Gas je spasio poslednjeg pripadnika te vrste.

Između čoveka i ptice razvija se neobična, dirljiva i sve dublja veza. Tokom petnaest godina zajedničkog života putuju od Farskih ostrva do Danske, dok Gas polako shvata strašnu istinu: da je možda svedok izumiranja jedne vrste. Razapet između porodičnog života i opsesivne brige za svog pernatog saputnika, uranja u jedno od najuzbudljivijih, ali i najpotresnijih iskustava koje prevazilazi granice biologije i dotiče samu suštinu postojanja.

U ovom snažnom romanu o prijateljstvu, gubitku i odgovornosti, Sibil Grember nas suočava sa pitanjima koja odzvanjaju posebno snažno u doba šestog masovnog izumiranja. Poslednja jedinka je i uzbudljiva avantura i potresan ekološki apel, ali pre svega – nezaboravna priča o bliskosti između dve vrste.

Marija Božić je rođena 1976. godine u Inđiji, gde je pohađala osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Završila je Diplomatsku akademiju u Ministarstvu spoljnih poslova i master studije Etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Članica je Kola srpskih sestara. Zaljubljenik je u literarni rad. Dosad je samostalno objavlia knjigu proze Pisma.

Usred Hladnog rata, CIA je osmislila tajni plan pod nazivom „Ambasadori džeza“, s ciljem pridobijanja omladine iz zemalja pod sovjetskom dominacijom. Organizovanjem niza koncerata širom tog dela sveta, uz učešće najvećih imena džez muzike, verovali su da će osvojiti srca neprijatelja i dobiti hladnoratovsku bitku.

U ovom miljeu upoznajemo Erika Gulda, strastvenog pijanistu, koji je u stanju da vidi zvuke svuda oko sebe i da, svirajući klavir, oslikava portrete. Njegovo biće suštinski je prožeto muzikom – kao i ljubavlju prema jedinoj ženi u njegovom životu, koja iznenada nestaje bez traga.

Erik Guld će učiniti sve da je pronađe, ali preostaje mu jedino da se prepusti slučaju. Tek će njihov sin. Tristan, umoran od potrage za majkom među stranicama atlasa, pronaći ključnu nit zahvaljujući jednoj kutiji za cipele.

Po svim merilima, Giljermo Rozenšvajg je sinonim za uspeh. Pripadnik je gvatemalske elite, vodi uspešnu advokatsku kancelariju, ima ženu i decu i niz predivnih ljubavnica. I onda, jednoga dana, put mu se ukršta sa Marijam, libanskom lepoticomm u koju se očajnički zaljubljuje… do te mere da, kad je izgubi, ne vidi drugu opciju nego da orkestrira sopstvenu smrt.

Mastermajnd je baziran na bizarnoj istinitoj priči, o Rodrigu Rozenbergu, gvatemalskom advokatu koji je 2009. godine isplanirao sopstveno ubistvo, ostavivši za sobo video-snimak u kome optužuje predsednika Alvara Koloma za njegovo ubistvo. ( U aprilu 2011. Njujorker je objavio članak Dejvicda Grena o Rozenbergu, koji je Met Dejmon izabrao za svoj rediteljski debi.) Ovo je fascinantno oslikavanje Gvatemale u moderno doba, kao i korumpirane, kriminalne i zastrašujuće stvarnosti koja prodire u sve pore društva.

Knjiga govori o najlepšem životnom dobu – o mladosti. Kako priča napreduje, likovi sazrevaju. Svi su oni različiti, ali imaju jednu zajedničku osobinu želju da se voli i da se bude voljen, jer nema jačeg osećanja na svetu. Ovo osećanje se različito manifestuje u različitim periodima života. Nekome ono donosi radost, nekome patnju, ali nikoga ne ostavlja ravnodušnim i ostaje zauvek u sećanju, kao jedinstven trenutak sjedinjenja sa prekrasnim.

Snažan, srceparajući i pronicljiv roman o tri žene u Kamerunu koje se usuđuju da se pobune protiv opresivnih, dugotrajnih kulturnih tradicija – uključujući poligamiju i porodično zlostavljanje – koje definišu i ograničavaju njihove živote.
Tri žene, tri priče, tri povezane sudbine…

Nestrpljive su tri žene iz naroda Fula, muslimanke i Kamerunke: Hindu, protiv svoje volje obećana rođaku, alkoholičaru i narkomanu; Ramla, koja je upoznala čoveka kojeg voli pre nego što ju je otac obećao veleposedniku; i Safira, prva žena dotičnog bogataša, koja će morati da nauči da živi sa mladom Ramlom. Jedna reč će pratiti njihov put: „Munyal“ (strpljenja)! Detalje njihovih života autorka analizira boreći se za sve svoje sunarotkinje, neveste u prinudnom braku.

Ipak, Ramla, Safira i Hindu su umorne od čekanja na sreću koja možda nikada neće doći. Njihovi životi su ispunjeni zamagljenom patnjom, koja je ukorenjena u prisilnom braku i fizičkom zlostavljanju. Upravo ih ta opresivna kultura povezuje. Kako će se ove tri nestrpljive žene osloboditi u društvu koje zahteva žensku poslušnost?

Prisilan brak, bračno silovanje, pitanje dobrovoljnog pristanka i poligamija.

Izvanredan roman o univerzalnom pitanju nasilja nad ženama.

Miroslav Čangalović bio je najveći bas bariton Opere Narodnog pozorišta u njeno takozvano Zlatno doba, od 50-tih do 70-tih godina prošlog veka. Ovenčan brojnim priznanjima i nagradama širom sveta, svrstan u red viteza umetnosti Francuske i svrstan u nacionalno blago Rusije, Miroslav Čangalović ipak je celog života pre svega bio posvećen, human i dobar Čovek.

Njegova životna priča liči sa jedne strane na akcionu tragi-komičnu avanturu a sa druge strane na melanholičan, a opet bajkovit putopis. Teške životne okolnosti, činjenica da je sa devet godina ostao siroče i tada počeo svoje seobe od mesta do mesta, opasnosti koje je prošao bežeći od rata, teške bolesti zbog kojih je mesece provodio po bolnicama, učinile su da svoj životni poziv odabere iz velike humanosti.

Svoje druženje sa muzikom počeo je kao vrlo mali slušajući pojanje oca sveštenika u Glamoču, da bi se kasnije prvi put susreo sa operom slušajući italijanske radio stanice u bolnici u Kraljevici, gde je predvodio hor bolesnika. Po dolasku u Beograd i osnivanju kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar”, Miroslav se susreće sa poznatim vokalnim pedagogom Zdenkom Zinkovom koja pred njega stavlja jasan izbor: samo muzika i opera kojom će se profesionalno baviti ili da se okrene potpuno drugom putu. Miroslav donosi odluku i sledi zavet prijatelja koga je na samrti ispratio pesmom: „Moj Golube, da Bog da ljude vazda tešio pjesmom, hrabrio ih i pomagao.’’

Miroslav Čangalović je tokom svoje posebno bogate i aktivne karijere nastupao u oko 140 stranih gradova i u 31 zemlji na svim kontinentima (izuzev Australije). Ostvario je više od 90 operskih uloga u 68 opera, od čega 20 uloga u operama naših kompozitora. Za 30 godina aktivnog rada izveo je 754 predstave od kojih oko 500 u glavnim ulogama. Bio je redovan gost svih ostalih operskih kuća u tadašnjoj Jugoslaviji. Njegovi Boris Godunov, Don Kihot, knez Igor i Mefisto ostaće upamćeni kako na našim prostorima, tako i širom sveta do današnjih dana.

Priča o kraljevskom namešteniku Don Dijegu de Sami počinje 1790. u vreme kada službuje u dubokoj provinciji na tlu Latinske Amerike, odvojen od svoje supruge i njhove dece. Imenovanje koje je trebalo da bude tek kratak međukorak ka njegovom profesionalnom napredovanju i odlasku u Španiju, pretvara se u košmar čekanja iz kojeg očajnički želi da pobegne. Njegove ambicije i nadanja su u potpunom neskladu sa okolnostima u kojima se nalazi, što stvara frustracije i utiče na donošenje niza pogrešnih odluka. Nije li to slučaj sa svakim od nas?

Zima u Sokčou je priča o susretu mlade žene francusko-korejskog porekla, koja nikada nije kročila u Francusku, i crtača stripova iz Normandije, koji je došao u mali provincijski grad u potrazi za inspiracijom. Mladu ženu, koja je opsednuta svojim telom i ishranom, sve više privlače umetnik i njegovi crteži. Ona njega takođe privlači. Tokom zime, ona će ga, na neočekivane načine, upoznati sa ovom čudnom i prilično zatvorenom kulturom na obalama Istočnog mora.

Stil pisanja možda podseća na stil Margerit Diras, međutim, jednostavnost zapleta i jezika je varljiva: činjenica da vreme stoji, da je pripovedanje eliptično, da je intimnost jedva sugerisana, delu daje gustinu i dubinu, pojačanu mešanjem kultura. Mekana poput snega koji pada na more, prividna blagost ne uspeva da prikrije nasilje koje je obeležilo nastanak, pre jedva pedeset godina, Severne i Južne Koreje, čija granica prolazi samo nekoliko kilometara od Sokčoua.

Iza prividne jednostavnosti priče i jezika, ovaj delikatan roman vodi čitaoca u zadivljujući svet senzacija.

Zoja je otišla. S drugim. U neku daleku zemlju. Da li je volela Lisjena? U svakom slučaju, to mu je govorila. Tri godine su se kretali u svom malom pariskom književnom krugu, koji za sebe misli da je veliki. Sreću ih i drugi parovi, manje više takođe osuđeni da nestanu. Svako od njih daje svoje objašnjenje, pravda se, traži izmirenje. Prolaze meseci, ja ostajem. Ovo je francuska romansa.

Stara sreća me guši. Proteruje me iz sadašnjosti, zabranjuje mi budućnost. Lisjen, Francuz, romanopisac, kome je majka bila Turkinja, 68 godina, izludeo je od bola otkako ga je napustila supruga Zoje, urednica, poreklom Italijanka, 33 godine.

Tuga zamagljuje hronologiju prošlosti. U kratkim poglavljima, Lisjen rekonstruiše svoju ekipu iz Sen-Žermen de Prea, koju čine tri šezdesetogodišnja prijatelja koji su u vezi sa mladim tridesetogodišnjakinjama, koji su igrom slučaja svi pisci: njegov prijatelj iz detinjstva Bob, poznati pevač, živi sa mladom Ruskinjom Natašom; Lisjenova dva urednika, Erik, koji živi sa Gvendolin, Slovakinjom poreklom iz Konga, i Gijom, koji živi sa Marijom, Grkinjom.

Samoća, napuštenost, smrt koja vreba, pisanje da bi se preživelo, ljubavne igre i igre sudbine, moguće šeme i kombinacije između pisaca, spisateljica i izdavača, izdavačica, ludilo koje predstavljaju književne nagrade, incestuozni karakter malog sveta pariske književne scene: stimulišuće opustošeni Beson u ovoj knjizi obrađuje mnoge teme na način koji je čas očajan čas komičan, a posebno briljira pri samoponižavanju i prepuštanju, a pritom i dalje ume sa rečima (Italijanka je bila moja bolničarka pre nego što je postala moja pogrebnica, starost je adolescencija bez budućnosti, strast: neinteligentna komedija koja je pošla naopako).

Danijele ima dvadeset godina kada, nakon snažnog izliva besa, biva podvrgnut obaveznom psihijatrijskom lečenju. Jun je 1994. godine, leto Svetskog prvenstva u fudbalu.

Pored njega su cimeri s psihijatrijskog odeljenja, koji će s njim provesti nedelju dana prinudne internacije: petorica marginalizovanih muškaraca. Uznemirujući i raznežujući likovi, rastrojeni a ipak mudri, koje je život pregazio, baš kao i njega. Poput njega, nesposobni da se izbore s patnjom, da ne preteruju u ljubavi.

Od Bogorodičicinog pogleda koji ne nalazi mir do crno-bele fotografije Đorđove majke, od Đanlukine nekontrolisane radosti do Mariove vaskrsle ptičice. Sve do ništavila koje ispunjava Alesandra. Zbliženi hospitalizacijom i nesnosnom vrućinom, dok ih ispituju nezainteresovani lekari i o njima se staraju uplašeni bolničari, Danijele i ostali pacijenti osećaju kako se iz dana u dan među njima javljaju bratstvo i potreba za međusobnom podrškom, s kakvim se do tog trenutka nikad nisu susreli. U ponorima ludila blista ljudskost kojoj Menkareli pruža glas, uz jedinstvene nežnost i snagu.

Nakon izuzetnog prijema njegovog prvog romana — osam izdanja, i sjajnih ocena kritičara (nagrada Volponi, nagrada Severino Čezari za prvo delo i nagrada Džon Fante za prvo delo) — Danijele Menkareli se vraća sa snažnom pričom o patnji i nadi, o gorućim pitanjima i sjajnim otkrićima. Prikazuje nam očajničku, mahnitu potragu za smislom jednog mladića koji vapi za spasenjem. Po ovoj Menkarelijevoj knjizi snimljena je istoimena Netflixova serija.

„Spasenje. Za sebe. Za moju majku s druge strane žice. Za sve sinove i sve majke. I očeve. I braću i sestre svih prošlih i budućih vremena. Moja boljka se zove spasenje.“

„Dnevnik” se odnosi na poslednju godinu Puškinovog života kad su se zbili događaji koji su za posledicu imali fatalan ishod.
Pored Puškina, njegove supruge Natalije Nikolajevne Gončarove, duelanta Žorža Dantesa i Puškinovih svastika, Katarine i Aleksandre, u njima je značajnu ulogu odigrao i sam car Nikolaj I. To je nesumnjivo bio jedan od primarnih razloga zbog kojeg su, 45 minuta posle pesnikove smrti, agenti tajne policije upali u pesnikov kabinet, popisali sve rukopise i odneli ih u zloglasno III odeljenje.
A Puškinov prijatelj, dvoru blizak pesnik V. Žukovski, dobio je naređenje da spali sve što bi moglo da ugrozi reputaciju nacionalnog velikana.
Prošlo je petnaest godina od prvog pojavljivanja „Tajnog dnevnika A . S. Puškina 1836 –1837”.
Otada je ova knjiga doživela više izdanja na ruskom i prevedena na desetine drugih jezika, a 2001. je „Tajni dnevnik A. S. Puškina”, posle brojnih, uglavnom negativnih prikaza i recenzija, objavljen i u Rusiji.
Da li se radi o mistifikaciji ili o delovima originalnih Puškinovih zapisa iz izgubljenog „Dnevnika”, o kojem se priča da ima oko hiljadu stranica i da ga negde u svetu kriju potomci velikog pesnika, ne želeći svetu da otkriju porodičnu tajnu svojih predaka? Nesumnjivo je da u ovoj knjizi ima nešto od „podvodne”, mračne Puškinove stihije, bez koje ne bi bilo ni harmonije ni svetla u njegovoj poeziji.
Autor „Tajnog dnevnika” je verovatno stupio na prag neke tajne kada je uspeo da izazove interesovanje tako velikog broja čitalaca.

Tačno dve godine nakon što su nacionalsocijalisti prigrabili vlast, 1935. godine, nastao je roman Začaranje. 

Broh nastoji da u ovom romanu istraži psihologiju mase, kao i psihičke i političke razloge i mehanizme koji su doveli do uspostavljanja fašističkih sistema u Evropi.

Pesnički model je jedno alpsko selo u koje dolazi stranac Marius Rati. Rati poseduje veštinu da svim socijalnim slojevima i različitim generacijama stvori iluziju ostvarivosti i ispunjivosti skrovitih nada i želja. Iskorišćavajući suprotstavljenost interesa, militarizujući omladinu, progoneći manjine, obećavajući dominaciju sela u kojem se obreo u odnosu na susedna i koristeći se veštinom razbuktavanja masovnog ludila, Ratiju uspeva da se domogne vlasti. 

Začaranje spada u najznačajnije romane tridesetih godina prošlog veka.

Na ovim stranicama otkrivamo neobične epizode iz života besmrtne legende - Fernanda Magelana. Mnogi su čuli za ovu ikonu, čitali o njegovim podvizima, ali da li ste ikada poželeli da ga upoznate lično?

Saznajemo o dramatičnim događajima koji su oblikovali Magelanovu sudbinu i ostvarenjima zbog kojih je postao toliko poznat.

Ali ovo delo nije samo skup datuma i istorijskih referenci, već poziv da se upoznamo sa Magelanom kao ljudskim bićem - sa njegovom strašću, borbom, neukrotivom snagom volje i žestokom naravi koja ga je odvela do mesta gde niko pre nije stigao.

Osim toga, otkrivamo i njegove slabosti, frustracije i životna razočaranja. Ukratko, ova knjiga je prilika da otkrijemo Fernanda Magelana kakvog još nismo videli - čoveka od krvi i mesa.

Otac upada u lavirint policijske istrage kako bi izbavio svoju nestalu kćer. Kreće na putovanje u kome će otkriti istinu o samom sebi. Život može da se promeni u sekundi… Upravo to se dogodilo Fabijanu Danubiju, arhitekti, kada je njegova četvorogodišnja ćerka Moira nestala bez traga. Devojčica je, zajedno sa svojom dadiljom, krenula na proslavu dečjeg rođendana ali tamo nikada nije stigla. Za Fabijana tada počinje mora koja će trajati godinama. Početni šok je ustupio mesto nadi, a nju smenjuje tišina koja se, sa prolaskom vremena i odsustvom bilo kakvih tragova, preliva u nemoć. Ali taj očaj postaje pokretačka snaga koja Fabijana održava u životu. Uz pomoć jednog potpuno atipičnog privatnog detektiva nastaviće traganje sve dok ne pronađe tananu nit za koju će se uhvatiti, nit koja će ga odvesti do središta misterije.

Sa svojih četrnaest godina Matijaš Flus je tinejdžer zaokupljen sa tri stvari: seksom, pomahnitalim ujakom i budističkim bajkama. On živi sa majkom i starijom sestrom Sesilijom, u svojevrsnom gnezdu gde liže rane svoje mladosti: prvu strast, egzistencijalne sumnje, sukobe samoafirmacije. Kad god oseti da se čaša preliva skloni se u izolovanu kolibu ujka Elijaša.

Uskoro će mu, međutim, biti oduzeta nevinost. Odmah iza ugla je najteži udarac u njegovom životu: iznenadni nestanak Sesilije koja je, zaljubljena u nepoznatog muškarca, poslednji put viđena kako skače sa mosta.

Šta se desi sa ljubavlju kada ostari ili uvene ili je zameni ravnodušnost? Šta se dogodilo mladoj ženi na ovoj fotografiji koja me gleda kao da me nikada ranije nije videla, šta je ovo, tako okrutno, to šaputanje iz prošlosti, taj jučerašnji parfem? Čujem kako se Lars penje uz stepenice, šapa za šapom, teško dahćući – moj pas ne postaje ništa mlađi. Ulazi, šunjajući se, i leže kraj mojih nogu. Izgleda da uzdiše, pušta da mu glava padne između šapa, u svom večnom svetu sadašnjosti, večne ljubavi. Osmehujem se. Pomeram stolicu unapred, noć je pala odavno, i jedan glas me doziva, Matijaš, Matijaš.

Mnogo kasnije Matijaš će biti primoran da se vrati boli, u trenutku kada njegov miran život, univerzitetskog profesora, prekida pismo iz senke prošlosti, bacajući sumnju na ono što se zaista dogodilo njegovoj sestri – neznajući da povratak prošlosti može da znači njegov povratak samome sebi.
Na kraju ove trilogije Bezimena mesta, koja je počela sa Oplakivanjem Elijasa Groa, Žoao Tordo istražuje, kroz jedinstvene i univerzalne likove, u svojevrsnoj geografiji, temama sećanja i naklonosti, ljubavi i pustoši, zemaljskog i duhovnog, tražeći ono što nas najsnažnije povezuje sa drugima i sa nama samima.

Dokle jedan veliki rezervisani autobus može da te odvede?
Dalje nego što umišljena filozofija može i da sanja.
Maršruta koju je Alešandre Ribejro zacrtao u svom prvom romanu pripoveda život Žoaa Viktora, dečaka sa favele, kože boje možda.
Uz oca je naučio da skrene misli sa nasilja pomoću mašte, poput veštog vozača autobusa koji izbegava rupe na asfaltnom putu.
Znaš li kada ova konzerva sardina pokazuje sedišta, kada su svetla pogašena i kada juri po krivinama u punoj brzini?
To je onda kada natpis sa jednom jedinom rečju napušta svoje odredište, jedno tajanstveno „rezervisano“.
Zamišljanje odredišta tog velikog autobusa bila je razonoda Žoaa Viktora, a da nije ni znaš đta je život zaista imao rezervisano za njegovu sopstvenu sudbinu.
Kako bi prevazišao bankine života, na linijama svoje sveske dečak počinje da putuje. Rečima punim krivina i truckanja, ne gubi se sve dok ne dosegne krajnju tačku.
Rezerviši jedan trenutak i ukrcaj se na to putovanje sedeći pokraj ovog dečaka. Nemoj da se čudiš ako otkriješ da je ono što je rezervisano za njega takođe može da bude REZERVISANO i za tebe.

Rolan Garos nije stadion, to je hram. Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik.

Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro.

Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme 3. balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali.

Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi.

Jugoslavija je bila velika sportska nacija, a Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove Velika Srbija. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi.

soko može dopreti, autorka nam budi maštu šireći nam krila i tako omađijane stavlja u društvo Kuke Rambe, koke Julke, zečića Luke, mišića Šiška, devojčice Kaline i mnogih drugih prijatelja. Šumske, seoske i gradske priče otvaraju nam nova vrata prema pravim vrednostima, toplini doma, bio on gnezdo, šuma ili kuća.

„Mi smo oni koji su došli pre nas i otići ćemo sa svima koji su bili sa nama."

Iza naslova ove monografije krije se veoma zanimljiva priča o životu i delu istaknutog stvaraoca i višestruko nagrađivanog kompozitora, pedagoga i akademika Enrika Josifa i vremenu u kome je delovao. Knjiga je rezultat ogromnog istraživačkog rada u kojem su autori prezentovali najvažnije podatke iz života ovog izuzetnog stvaraoca. Uz ovu knjigu se dobro može razumeti širina, dubina i obuhvat delovanja Enrika Josifa. Bez nje se ne može dobro razumeti ni drama druge Jugoslavije. Miris pobune i dah otpora bezumlju.
U veoma iscrpnoj biografiji Enrika Josifa u prvom delu knjige autori su slikovito opisali njegovo sazrevanje i školovanje. U odeljku Muzičko stvaralaštvo dat je pregled značajnijih muzičkih dela sa aspekta tadašnje odjeka kritike. Drugi deo knjige posvećen je odabranim intervjuima a treći je posvećen sećanju savremenika na Enrika Josifa. O njemu govore: Isak Asiel, Vladeta Jerotić, Ivana Stefanović, Dejan Despić, Ljubiša Jovanović, Borislav Čičovački, Miroslav Štatkić, Stojan Stojkov i mnogi drugi. U sledećem delu knjige su tekstovi Enrika Josifa izuzetni po svom jeziku i jarkim emocijama i izrazima počev od kritika pojedinih koncerata, beseda i istorijskih povoda iz humanističkih poriva (o Srbiji i srpskom narodu). Kao vrsni znalac jevrejske religije i mistike Enriko Josif je držao zanimljiva predavanja iz ove oblasti. Neka od njih su autori uvrstili u ovu monografiju. Na kraju knjige nalazi se popis svih kompozicija, muzike za film i pozorište, spisak nagrada i popis nosača zvuka na kojima se nalaze njegova dela kao i hronologija o izvođenju dela Enrika Josifa posle njegove smrti. Knjiga je ilustrovana sa 80 veoma kvalitetnih fotografija i notnih zapisa urađenih na kunsdruk papiru. Bibliografija na kraju knjige rečito govori o obimu i kvalitetu ovog istraživačkog poduhvata Mirjane Belić Koročkin i Radivoja Davidović. Rukopis za ovu monografiju nagrađen je prvom nagradom „Ženi Lebl“ na konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije.

Tema romana Cveće je naše pamćenje i pitanje kako nas ono definiše. Radnja je smeštena u savremenu Portugaliju, a glavni lik je gospodin Ulme, koji je svakim danom sve više uznemiren vestima. Nakon što doživi moždani udar potpuno gubi emocionalno pamćenje: pamti PIN na bankomatu, ali se ne seća prvog poljupca. On zna sve o muzici, ali se ne seća da je ikada vodio ljubav. Narator knjige, cinični novinar nezadovoljan životnom rutinom, pokušava da pomogne Ulmeu, da povrati izgubljeno emocionalno pamćenje. Ali taj zadatak nimalo nije lak jer odgovor na pitanje ko smo mi zavisi od osobe koju pitamo: neko ko nas ne voli reći će da smo grozni, a onaj ko nas obožava reći će da smo sveci.

Kada bi katalonski nestao ko bi bio poslednji čovek koji ga je govorio?
Jedan od protagonista ovog romana, pisac Mikel Rovira, posvećuje sav svoj stvaralački kapacitet u potrazi za odgovorom na ovo pitanje. Rovira zamišlja Kataloniju u kojoj je katalonski nestao i istražuje njegove uzroke, kao u detektivskom romanu. Katalonski jezik je žrtva, istraživač je američki profesor koji želi da razjasni razloge nestanka jezika, dok je svedok poslednji čovek koji govori katalonski.
Ramon Balager, drugi protagonista, takođe je pisac i ne želi da napusti stan u kome živi pre nego što završi roman koji piše, uprkos činjenici da mu vlasnik ostatka zgrade zagorčava život kako bi ga naterao da proda stan i iseli se. Balager se odriče mnogo novca i udobnosti zbog svog rada. Da li ova žrtva ima smisla?

Radnja ovog romana smeštena je u jermenskim planinama negde 1915-1960. Starac i novorođeni dečak Harut beže od hamidijskih masakra u Turskoj i kriju se u ruševinama napuštenog sela koje uskoro postaje sklonište ostalim izbeglicama. Stanovnici ovog sela žive poprilično dosadne i praznoverne živote u neprekidnom strahu: strahu od otkrivanja, strahu od povratka Turaka, strahu jedni od drugih.
Dečak Harut u međuvremenu odrasta i zaljubljuje se u prelepu mladu devojku Nakšun, koja jednog dana iznenada stiže u selo bežeći od turskih vojnika koji su je mučili i silovali. Da stvar bude još komplikovanija, ona je trudna, stoga žene u selu, smatrajući sramotnim što je zatrudnela s turskim vojnicima koji su ponizili nju i sve Jermene, kroje zaveru da ubiju njene dve ćerke bliznakinje čim se rode.
Pred stanovnicima ovog sela samo je jedno pitanje: Da li će njihovom skrivenom postojanju doći kraj ili će nastaviti da žive odvojeno od ostatka sveta? Samo će vreme pokazati.
Knjiga ‘Gavrani pred Nojem’ osvojila je 2015. godine Nacionalnu nagradu za književnost u Jermeniji.