ROMANI

U svetu gde se ljubav često svodi na prolaznu strast ili površni odnos, Ibn Hazm (994–1064), jedan od najvećih mislilaca andaluzijskog islama, donosi delo koje prodire u samu suštinu ljudskog srca. Golubičin prsten (Tawq al-ḥamāma), napisan oko 1022. godine, nije samo knjiga o ljubavi – to je duboko promišljanje o njenim uzrocima, znacima, radostima i stradanjima.

Nastalo u zlatnom dobu Al-Andalusa, ovo jedinstveno delo spaja filozofsku pronicljivost, psihološku preciznost i poetsku nežnost. Ibn Hazm piše o ljubavi kao o sili koja uzdiže, ali i razara; o susretima i rastancima, o vernosti i izdaji, o čežnji koja oblikuje sudbinu čoveka.
Kroz lična iskustva, anegdote i stihove, autor gradi most između razuma i osećanja, pokazujući da ljubav nije slabost, već jedno od najdubljih iskustava ljudskog postojanja.

Golubičin prsten ostaje i danas, posle gotovo hiljadu godina, jedno od najlepših i najistinitijih dela ikada napisanih o ljubavi.

Da li je Troja bila na Tropolju?
Da li je drevni Ilij bio podno Trojanskih gora, na obali Skadarskog jezera?
Da li su svi putevi vodili u Gorčin?
Dragi moji, istina je došla po vas.

Šta sve može da se desi samo zbog jedne male svađe?

Prošlo je ukupno dve godine otkako su se dva Kraljevstva posvađala: Sunčevo i Mesečevo Kraljevstvo su nekada bili savršeni kao jedno, a njima su vladale sestre bliznakinje.

Ali kada se Steli vrati u mesto u kojem je odrasla – u Sunčevom Kraljevstvu, posle duge dve godine, shvatiće da je njihova svađa postala dosta ozbiljnija nego što je mislila. Ne samo da se Mesečeva strana Kraljevstva zauvek odrekla svetlosti dana, već su se sada obe strane našle na mogućoj ivici rata, zbog čega će Steli pokušati da otkrije pravi razlog svađe, u nadi da će uspeti da pomiri dve Kraljice.

Ubrzo će se ispostaviti da stvari nisu bile ni blizu iste kao kada je otišla; sada, kada ju je njena najbolja drugarica Mona navela
na to da preispituje njeno prijateljstvo, više nije sigurna kome bi mogla da veruje.

Ali ono što se nije menjalo bilo je njeno prijateljstvo sa Luanom, koje će polako, ali sigurno prerastati u nešto više:
što bi ih oboje moglo dovesti u opasnost ako bi se negde pročulo za njihovu bliskost…

Steli i Luan će dati sve od sebe da pokušaju da spase, njihova dva Kraljevstva, ali će put do toga biti dosta teži od očekivanog; svetlost dana je ipak zaslepljujuća. Jer balans se isuviše lako može izgubiti, kada se Dan i Noć u potpunosti razdvoje; ali sada je jedini ključ za spas obe strane davno zaboravljena fontana i njeni delovi, koje će morati da pronađu i da ih sklope, što pre.

Danijele je mladi pesnik koga muči nepoznata boljka, „nevidljiva bolest u visini srca ili mozga“. Odbija da se automatski povinuje obredima kojima, izgleda, podleže čovečanstvo: pronaći posao, zasnovati porodicu… Njega, naprotiv, privlači vrtlog praznine, i već četiri godine pada „precizno poput kakvog olimpijca“. Nema više snage ni da piše, a njegov život mu deluje besmisleno. Zarad svojih roditelja Danijele pokušava da potraži pomoć — mora da uspe da preživi, a to će učiniti kroz posao. Trećeg marta 1999. potpisuje ugovor sa zadrugom povezanom sa dečjom bolnicom Bambino Đezu u Rimu. U toj posebnoj „kući“, u kojoj borave deca obeležena bolešću, susreće brojne poglede koji će ga, malo-pomalo, naterati da sebi postavi neugodno pitanje: zašto, ako se čini da je patnja jedini zakon koji vlada svetom, ipak vredi živeti i pokušati da nešto izgradiš? Odgovori će doći, s one strane svake retorike i sa razornom snagom, iz svakodnevnog iskustva napora i solidarnosti među kolegama na poslu — na mestu kao što je Bambino Đezu, gde se suština života otkriva u svoj svojoj brutalnosti i u trenucima neočekivane lepote. Tu će Danijele u sebi osetiti sve snažniji poziv da ne zatvara oči — i prihvatiće ga kao dar.

Leto je 1991. Danijele ima sedamnaest godina i prvi put sam ide na letovanje s prijateljima. Dve nedelje daleko od kuće, u kojima treba maksimalno uživati — plaže, diskoteke, alkohol i devojke. Ali postoji nešto što nije uzeo u obzir: samog sebe. Dovoljna je mala nezgoda u noći Feragosta da Danijele odluči da se odvoji od prijatelja i nastavi put pešice, sam, od romanjolske rivijere prema Rimu. Oslobođen smetnji i društvenih maski, nezaštićen i izložen lepoti prirode koja ga istovremeno ispunjava radošću i tugom, možda će uspeti da shvati razlog nemira koji ga oduvek muči i podstiče. U društvu kofera, teškog kao blok mermera, Danijele kreće na put, prinuđen da savlada svoju stidljivost i da zatraži pomoć od ljudi koje sreće na putu: nešto za jelo, mesto za prenoćište. Susrešće se s ljudima izmučenim usamljenošću, ali i dalje sposobnim za veličanstvene gestove, kao i sa onima koji su zavirili u ponor ludila, koje je život porazio, koji boluju od neizlečive arogancije. Spoznaće i ljubav, u Eminim plavim očima. Ali, pre svega, Danijele će upoznati samog sebe — kroz dug i tihi dijalog, u kojem neprestano tumači i preispituje ono što mu se događa, sa žudnjom da proguta svet, tipičnom za njegovih sedamnaest godina, žudnjom da se sve shvati, počevši od nas samih, da otkrijemo kolika se snaga krije u nama, od čega smo sazdani, šta u nama budi oduševljenje, a šta je kadro da ga zauvek ugasi. Ovo putovanje će dovesti do njegovog susreta s vrhunskom umetnošću. Umetnošću susreta. Danijele Menkareli je napisao vitalan, pikareskni i intiman roman koji u sebi sadrži sunce italijanskog leta, nestrpljivu energiju adolescencije i precizno i snažno jezičko majstorstvo pisca na svom vrhuncu.

Nikola Tesla se uzdao u budućnost, kojom se ceo svoj život i bavio. Imao je izuzetnu sreću i veliku privilegiju da bude poseban izabranik Duha otkrića, koji ga je često posećivao i podržavao. Duh otkrića mu je uvek dojavljivao velike tajne, najčešće u vidu kosmičkog bljeska svetlosti. Samo za njegovog života svet se mnogo promenio nabolje. Njegovi vizionarski izumi tome su značajno doprinosili. Znao je da će u budućnosti oni biti još veći. Postavio je temelje novog industrijskog sistema, omogućio razvoj masovne proizvodnje, bez njegovih motora i njegove struje sve bi to bilo mnogo teže, svojim robotima i aparatima želeo je da olakša ljudima rad, pa i da zameni ljudski rad. Teško je i pobrojati sve njegove izume i patente. Sve što je bilo njegovo vrlo brzo je postalo javno dobro svih građana. Svaki istinski poštovalac lika i dela Nikole Tesle ima pravo na svoj doživljaj jedinstvene životne priče tog nenadmašnog genija. Moglo bi se reći da je ovo knjiga o mome Nikoli Tesli, knjiga o njegovoj svetlosnoj geni- jalnosti i duhovnosti, na prepleten način ispisana, knjiga u kojoj se sa iskrenom ljubavlju romantizuje životopis jednog genija, knjiga u kojoj se na profesorski način podseća, poručuje i podučava. Napisana knjiga je izraz moje nesebičnosti. Sreću i zadovoljstvo koje sam sebi priuštio dok sam se svakodnevno družio sa likom i delom Nikole Tesle nisam želeo da zadržim samo za sebe. Autor Tesla je tvorac savremenog doba. On je nesporno jedan od najvećih genija sveta… Čovek koga Tesla oličava bio je naučni svetac. Pronalasci koje je učinio ovaj mučenik nauke bili su namenjeni miru, sreći i bezbednosti ljudskog roda, ali ljudi su ih upotrebili da bi proizveli oskudicu, bedu i pustošan rat… Džon O’Nil Tesla pred kraj života pokazuje bitnu promenu stava prema zapadnom društvu, kritički razmišlja o uticaju tehnologije na čoveka i predviđa sumoran kraj zapadne civilizacije… Tesla je simbol tragedije srpskih intelektualaca, talentovanih i sposobnih da budu među prvima u svetu u polju struke, nauke, umetnosti ili sporta, ali… Branimir Jovanović

Njegova ekselencija Dinosaurus (1972) satirična je basna Žozea Kardoza Pireša, u kojoj se, kroz ironiju i gorak humor, razotkriva priroda diktature i mehanizmi apsolutne vlasti. Pod maskom bajkovite priče o drevnom dinosaurus-caru, koji vekovima vlada Kraljevstvom Dagnji gvozdenom rukom, autor ispisuje nemilosrdnu alegoriju Salazarovog režima i portugalskog društva u doba fašizma. Nastala u Londonu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, ova knjiga predstavlja izuzetak u autorovom opusu – istovremeno literarni eksperiment, igra i katarza kroz smeh nad dugotrajnim zabranama i represijom. Oslanjajući se na bogatu satiričnu tradiciju portugalske književnosti, od srednjovekovnih pesama poruge do Žila Visentea i Bokaža, Pireš stvara delo koje je jednako duhovito koliko i politički subverzivno. Iako formalno prerušena u dečju priču, Njegova ekselencija Dinosaurus je žestoka karikatura i razoran napad na autoritarni poredak. Objavljena 1972. godine, knjiga je – gotovo neverovatno – izmakla cenzuri, postavši jedan od najznačajnijih književnih događaja svog vremena, bestseler i simbol otpora. Drevni reptil se, kažu, tri puta okrenuo u svom kovčegu.

Ova ljubav je takvom silinom iskrsla iznenada, pred svođenje računa jedne žene, pretvarajući onu prirodnu strepnju i neizvesnost na kraju puta u veličanstvenu mogućnost.

Šta je drugo mogla da uradi ako joj je život, umesto poslednje volje, ponudio poslednju strast nego da pokuša da opiše to poletanje, makar i sam zapis ustuknuo pred jednom čudesnom devojčicom koja ovaj poduhvat pamti kao „Mi dve”? - Jelica Zupanc

Unuka iz Praga je najnoviji roman Jelice Zupanc. Centralna tačka iz koje se zrakasto širi pripovedanje i upliću priče i sudbine iz prošlosti i sadašnjosti je globalno selo vrlog novog sveta – aerodrom. Sve se odvija u relativno kratkom vremenu dok kasni let iz Praga za Beograd. Svo pripovedanje po vertikali sećanja ukršta se sa horizontalom sadašnjosti dok dve glavne junakinje, unuka i baka, čekaju da uđu u avion. Roman se okončava kad putnice stignu na svoju destinaciju. Tu je cela vavilonska pometnja različitih jezika na kojima se govori, neprekidno se prepliću srpski, češki i engleski, ali one se pre svega sporazumevaju i najbolje razumeju na metajeziku međusobne privrženosti i neupitne naklonosti.

Babi, kako je unuka zove, u sudaru sa potpunom kompetencijom svoje unuke, koja je nosilac sadašnjosti, savremenosti, autentičnosti i istinitosti, preispituje sve svoje razu- mevanje sveta i života. Iz živog dijaloga iskrsavaju preispitivanja stavova i verovanja, otvaraju se sećanja koja zahvataju nekoliko generacija po vertikali, mešaju se pripovedanja, sudaraju se prošlost i sadašnjost.

Jelica Zupanc sa lakoćom i suverenom veštinom ukršta svetove bake i unuke, uvodi metafizičke dileme i razrešenja, ali povremeno ostavlja otvorena pitanja bez odgovora, pre- puštajući čitaocu da sam traga za pravdom, istinom, dobro- tom. Pripovedanje se komplikuje, umnožava i razasipa, tkanje se zgušnjava, ali se nit glavnog toka ne ispušta dok se ova naizgled jednostavna a bremenita značenjima i putokazima, priča ne okonča.

Ta tanka nit kojom je izatkano celo pripovedanje je nit koja premošćuje sve svetove, svaki nesporazum, sve jezike, svaki bol i svemu daje potpun i celovit smisao. To je nit bezuslovne ljubavi od koje je sačinjen roman Unuka iz Praga. - Ivana Dimić

Kralj Ugarske, Rima i Češke, Žigmund pokrenuo je 1428. godine veliku krstašku vojsku da protera Osmanlije iz utvrđenog grada Golupca i Evrope. Sa njime u boj krenuo je i prvi virez Evrope, pobednik najvećih viteških turnira tog vremena, Zaviša Crni od Grbova.

Krstaška vojska bila je rešena da osvoji tvrđavu. Osmanlije u tvrđavi bile su spremne da se bore do poslednjeg. Na desnoj obali Dunava ispred utvrđenog Golupca odigraće se dosta bojeva i dvoboja. Mnogo krvi će biti proliveno. Braniocima je pritekao u pomoć lično Sultan Murat II sa velikom vojskom. Da bi spasao krstašku vojsku i hrišćansku Evropu, Zaviša je morao dati i svoj život. Život i dušu predao je Hristu a telo monasima u manastiru Tumane.

Ovo je roman o veliko boju, hrišćanskoj veri, ženi, ljubavi, strasti, mladosti i starosti, životu i smrti.

Ovu knjigu napisala sam kao zahvalnost Gospodu, a posvećena je svima onima koji Ga traže.

U njoj ste čitali delove iz Svete Liturgije, citate iz Jevanjđelja i Psaltira, ono što je mene vodilo i podizalo na mom putu ka Hristu. Postoji razlog zašto se kroz moje priče prožimaju Svete knjige.

Mnogo je lepši osećaj kada stojite na Liturgiji, a prepoznajete reči Oče naš, Simbol vere, Prvu slavu, Sveti Bože. Kada čovek razume reči molitve – tada Bog više nije daleko.

Zajedno smo išli na ispovest, na Liturgije. Pripremali smo slave sa ocem, zajedno čistili, postavljali trpeze, pevali Gospodu… Smejali se, plakali, ćutali. Nosili jedni druge u molitvi. I nikada pre toga nisam osetila toliku ljubav, podršku i snagu u ljudima. To ostaje za večnost. Otac nas je učio da budemo blagi, bezazleni, ali jaki. Da ne bežimo od problema, već da ih rešavamo u molitvi i poverenju u Boga. Da volimo i poštujemo druge – ne zbog toga kakvi su, već jer su Božiji. Učio nas je da budemo Hristovi – uvek i svuda. Ne samo u Crkvi, već i na poslu, kod kuće, u trgovini, u najobičnijem danu. Da se radujemo i verujemo!

Zahvalna sam Gospodu na toj zajednici. Na tom trenutku u večnosti. Jer to i jeste bila večnost – ona večnost koja uđe u vreme i preobrazi ga. U Crkvi Preobraženja Gospodnjeg. Slava Tebi, Gospode!

„Gle kako je dobro i kako je krasno kad braća žive zajedno.” (Psalam 133, 1)

Zajedno u Hristu.
To je dom duše.
Pridvorica je bila takav dom.

U središtu knjige nalaze se dečak i njegov stari mačak Lav, čiji odnos polako otkriva kako izgleda odrastanje uz biće koje nas uči strpljenju, razumevanju i prihvatanju životnog ciklusa.

Lav je mačak koji je „video sve“, pun tihe mudrosti i blagosti, a dečak ga prati kroz njegove dnevne rituale, polako učeći da razume svet onako kako ga Lav oseća. Kroz njihove razgovore, igre i tihe trenutke, čitalac upoznaje toplinu jednog doma, sigurnost koju pruža prijateljstvo i nežnu simboliku prolaznosti koja je ispisana bez patetike, ali s puno duše

Čitava priča odiše smirenošću — od prizora u kojima Lav promatra svet sa prozora, do kratkih, ali snažnih meditativnih trenutaka u kojima dečak shvata da život nije samo brzina i buka, već i sposobnost da se zastane, primeti i oseti

Knjiga O Lavu je savršena za mlađe čitaoce, ali i za odrasle koji žele da se podsete jednostavnih istina koje često zaboravljamo: da ljubav živi u sitnicama, da mudrost dolazi tiho i da se najvažnije lekcije uče upravo od onih koji govore malo, ali osećaju mnogo.

Topla, emotivna i nežno filozofska, ova knjiga ostavlja trag — kao tiho predenje starog Lava koji zna sve, ali to pokazuje samo onima koji umeju da slušaju.

Još od zore ljudske radoznalosti posmatrali smo zvezde, pitajući se da li smo sami u svemiru. Ta neutaživa želja za znanjem podstakla nas je da šaljemo signale, poruke i artefakte u kosmos, nadajući se da ćemo ostvariti vezu s inteligentnim životom izvan Zemlje.

Priče o prvom kontaktu su zbirka od dvadeset četiri zamišljene priče u kojima ljudi doživljavaju susrete sa vanzemaljcima. U ovom slučaju, ljudsku rasu predstavlja Artur Makmilan – mršav čovek sa naočarima i zapuštenom kosom. Asocijalni genije (jer, zaista, da li postoje drugi tipovi istinskih genija?) pojavljuje se kao glavni akter u situacijama prvog kontakta.

Da li će prvi kontakt značiti kraj ljudske civilizacije, haos i propast kakvu nismo mogli ni da zamislimo? Ili nas možda čeka zlatno doba, ispunjeno prosperitetom, tehnološkim skokovima i otkrićima koja će zauvek promeniti naše razumevanje svemira?

U ovoj knjizi, kroz Arturove oči, saznajte šta nas čeka u susretu sa nepoznatim.

„Ti si u komi i lep si. Ne znam šta ti se desilo, ali znam da ne planiraš probuditi se. Ti si nasumice odabran, dok sam ja činovnik, šraf bolnice u kojoj snevaš, bez koje ne možeš. Ti me nećeš čuti, ali ćeš me slušati. Ti me nećeš razumeti, ali ja empatiju i ne ištem. Tebi su morali nešto kose da ošišaju da bi te priključili, prikačili, dali šansu, no, da znaš, grickaću semenke tik uz aparat koji život znači. Petkom ću pauze da koristim za tirade, još duže ako je noćna smena, bez previše razvijenog plana i razrađenog programa, bez najave i cenzure. I pola časa može da bude sasvim dovoljno, ako ništa da ti probudim želju, probudiću ti želju da nastaviš ronjenje kroz snove, da se ne digneš, ali i nasmejaću te kada budem spomenuo kako sam, koliko sinoć, posekao sopstvenu butinu o teglu ajvara. Ne zameri na oskudnom fondu reči. Usporenim glasom, s rečnikom siromašnim i olovnim, svestan da izgovaram, kao da su glasne žice od opeke. Pred tobom je poslednja osoba o kojoj će se snimiti film…”

U Abraksasu Bogdan-Aleksandru Stanesku stvara duboko emotivnu i intelektualno izazovnu priču koja istražuje granice stvarnosti, identiteta i postojanja. Protagonista se suočava sa misterijama svog života i prošlosti, a autor nas vodi kroz lavirint unutrašnjih konflikata i filozofskih dilema. Knjiga se bavi pitanjima postojanja i nestajanja, istine i iluzije, otkrivajući kompleksne slojeve ljudske prirode i povezanosti s nepoznatim. Abraksas je roman koji se ne boji da postavi teška pitanja, izazivajući čitaoca da preispita vlastitu stvarnost i ulogu u svetu.

Knjiga je osvojila brojne nagrade poput: Nagrade Observator kultural za prozu, Nacionalne nagrade za prozu ’Ziarul de Jaši’, Nagradu Ion Kreanđa Akademije Rumunije, Knjiga godine 2022, dodeljena od strane časopisa Romanija literara.

Roman Abraksas je takođe bio nominovan za Nagradu Evropske unije za književnost.

Iskren, snažan i intrigantan, četvrti roman terapeutkinje i spisateljice Jovane Hiesmayr ponovo će vas prošetati kroz najzanimljivije kulture i gradove sveta, neobične susrete i poznanstva, ali i najkrhkija stanja ženske duše. Ova knjiga kontroverznog naslova otvara ženski put, poljuljan strahovima, nesigurnostima i teretom tradicije koja ženi nije bila naklonjena – ali vodi ka razbijanju mitova o stvarnim potrebama ženske duše i ženskog tela. Kurtizane su sve one žene koje ne kalkulišu nego žive, koje se ne osećaju uvek dobro, ali zato znaju za ekstazu i razgaljenost. Njihovi životi nisu uvek „srećni“, ali su smisleni.

U knjizi ćete pronaći miris davno potisnutog odnosa sa majkom, tišinu pred donošenje velikih odluka i glas koji vas podseća da je osećati privilegija, a ne slabost.

Zato bez predrasuda otvorite vrata Škole za kurtizane i započnite sopstvenu transformaciju ka ciljevima koji su vam dostižni.

Milena Mišić Filipović

Žrtvenik ljubavi već u samom naslovu intrigira, upućuje nas na promišljanja o onome što stoji visoko na lestvici svih ljudskih vrednosti – o ljubavi i žrtvi koja je neizbežna, ukoliko govorimo o onoj uzvišenoj, pravoj, nadvremenskoj ljubavi. Stilski i tematski, ova knjiga je bliska srpskim klasicima. Kroz sedam posve različitih, a svakako životnih pripovedaka, autor nas upućuje na one vrednosti koje su trajne, čak večite, iako se ponekada čini da su nakratko izdate, napuštene, da se od njih odstupilo. Upravo iz tog razloga, ova knjiga nam je i priručnik za svetlost, ali i upozorenje. U centru zbivanja ovde je čovek. Autor majstorski proniče u dubinu ljudske duše (psihe), postavlja pitanja, ali i daje odgovore. Upućuje na vrlinski život, na lepotu i neprolaznost. Ovo je knjiga topline i radosti. Svojevrstan putokaz ka jednom lepšem i smislenijem životu. Autor uliva nadu i veliča veru, izvlači najveće prestupe iz svojih junaka, bez osuđivanja, i daje im jedan novi život. Novi smisao. Ovo je knjiga potrebna našem obezduhovljenom, materijalističkom svetu, jer unosi mir, toplinu i radost. Stil je mekan, prirodan i pristupačan svakoj duši. Lepršav i veoma nadahnut.

Autor je verovao da je život dar prirode i izvor svih značenja. Mučio ga je stereotip svakodnevice: zločin‒zločinac‒žrtva. Sablasan i mračan svet zločina. Iz dana u dan taj obruč ga je sve više stezao.
Želeo je da izađe iz tog obruča. Pored toga što je stečena iskustva rado delio mlađim kolegama, beležio je kriminalne događaje i u svoj dnevnik. Godinama je pisao impresije o zločinima, zločincima i njihovim žrtvama. Dokle god sećanje seže navirali su slučajevi. Progonila su ga sećanja na jednu kategoriju ljudi koje je sretao obavljajući svoje profesionalne obaveze.

Stoljećima, čovečanstvom odzvanjaju priče o svirepim ubistvima, zločinima čoveka prema čoveku. Mali je broj onih ljudi koji su imali priliku da uživo razgovaraju sa ubicama i slušaju njihove ispovesti. Želeo je da kroz priče o zločinima pruži nezaboravno iskustvo svim čitaocima. On ne govori o ubicama da bi ih veličao, nego da opomene one koji nameravaju da tako nešto učine.

Ovo je omaž svim ranopreminulim žrtvama ljudskog bezumlja.

Zašto si se vraćala svakog leta pripoveda o zlostavljanju koje je autorka pretrpela tokom adolescencije od strane rođaka koji je radio u policiji, kao i o posledicama koje je ovaj slučaj imao na njenu porodicu i društveno okruženje.

Koristeći direktan i sirov jezik, Belen Lopes Peiro piše protiv sistema, protiv mreže tišine koja je pokušala da je ućutka i protiv same sebe. Ona to čini ne samo da bi osudila te događaje, već́ i kontekst koji ih je omogućio i da bi rekonstruisala, kroz pisanje, šta je nasilje tog brutalnog čoveka razbilo.

Sa fragmentiranom montažom, preplićući različite glasove i pravne tekstove, autorka stvara polifonu knjigu koju je teško kategorisati. Delo koje, zasnovano na ličnom iskustvu autorke i kroz književnost, postaje politički čin koji nas tera da gledamo tamo gde radije ne bismo.

Povodom 50 godina od smrti Ive Andrića, Čigoja štampa predstavlja ekskluzivnu kolekciju od 101 priče o ženskim i muškim likovima iz opusa našeg nobelovca. Kolekcija će biti objavljena u 50 knjiga sa vrhunskim dizajnom – floralni motivi za priče sa ženskim likovima i ornamentalni formama za muške.

Prva galerija od 10 knjiga sadrži priče o Aniki, Mari Milosnici, Nevenki, Jeleni, Aliji Đerzelezu, Ćorkanu, Fra-Pertu, Fra-Marku, Mustafi Madžaru…

Fra Marko Krneta je bio sestrić pokojnog biskupa fra Marijana Bogdanovića. Kako je bio jedino muško u familiji, biskup ga uze još kao dječaka u manastir, da uči i poslužuje. Ali i pored biskupove zaštite i pažnje, mladić nije napredovao nikako. Bio je svojeglav i tup, mucao je u govoru i prskao pljuvačkom, nit je imao glasa ni sluha, tukao je mlađe i nije slušao starije. Niko ga nije mogao odviknuti od čobanskih psovki. Samo su mu neprestano tješnjale pamuklije i kraćao habit.

– Nit utjera račvast kolac u zemlju, ni tvog fra Marka u sveti red – poručivao je biskup sestri, koja i umrije žaleći što joj i sin neće postati biskup.

Ogorčen, biskup odluči da pokuša još jedno: da ga pošalje u Rim, ne bi li se u tuđini dozvao i popravio.

Iz priče „U musafirhani“

Fra Petar je ležao, uzet ali rumen i veseo u licu. Iznad njegove glave rafovi puni sahadžijskog i tufegdžijskog alata. Po zidovima mnogo malih i velikih časovnika.

Kad bi naš razgovor zastao za trenutak, čulo se kako njihova klatna tkaju i zuje, strigu i cakću kroz tišinu. Jedan šareni turski sahat čuo se nad svima ostalima, kao kad neko bez prestanka muze smlečnu kravu i mlaz stalno šiba u vedro puno tople jomuže. S vremena na vreme, poneki od njih stane da iskucava neke svoje sate, bez veze sa našim vremenom i podelom dana.

Fra Petar tada redovno prekine razgovor i sluša napregnuto i gleda pažljivo, kao da je neko strano lice ušlo u sobu i da javlja nešto novo i važno. Kad se pod niskim svodom izgubi i poslednji zvuk, fra Petar nastavlja.

Iz priče „Čaša“

Stigle su nevjerovatne vijesti o njemačkoj pogibiji, o sječi raje i junaštvu Mustafe Madžara. Danas ga čekaju.

Vazdan ih varahu oblaci prašine sa druma. Tek oko ićindije stigoše prvi konjanici ispod Banjaluke, a u sam akšam Mustafa Madžar s trubama i barjacima. Bijaše pognut i nekud malen (jer u pričanjima i očekivanju bijaše porastao). Vas savijen, mrk i umotan, više je ličio na pobožna i učena putnika nego na Mustafu Madžara o kom se toliko pričalo i pjevalo.

Hiteći i ne obzirući se, projaha kroz gužvu, vrevu i klicanje. Ne okrenuvši se i ne rekavši nikom ništa, uđe u svoj čardak, a svjetina ostade pred avlijom gledajući kako se rastovaruju konji sa plijenom.

Odlomak iz priče

Prvi koji je igračicu vidio i počeo o njoj da govori, i koji je najviše ludosti i bruke zbog nje počinio, bio je Ćorkan. Sin Ciganke i nekog askera Anadolca, nesrećan bastard, on je bio i hamal i sluga i pomalo budala cijele kasabe. On je na svim svadbama i svečanostima oblačio nekakve zelene i crvene dronjke i veliku kapu sa lisičjim repom, i igrao i pio, kao čauš, do nesvijesti. On je služio svakom i za svaki posao, i gotovo da i nije stario; takvog su ga pamtili svi i takvog ga dodaje naraštaj naraštaju. On je posluživao i u cirkusu. Meo je, donosio piljevinu i vodu po danu, a čim padne mrak, on se prvi napije i suzna oka gleda igračicu na žici i rukom koja drhti udara takt sa muzikom.

Odlomak iz priče

Među posljednjima je stigao Đerzelez. Pjesma je išla pred njim. Na bijelu konju krvavih očiju, on je jahao ravnalukom, crvene su kite bile bijelca po očima, a dugi, čistim zlatom vezeni čevkeni na Đerzelezu sjali su i poigravali na vjetru. Dočekalo ga ćutanje, puno udivljenja i poštovanja. On je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je ulijevala strah; svi su bili čuli za njega, ali ga je malo ko vidio, jer je on projahao svoju mladost između Travnika i Stambola.

Oko kapije se sakupiše stranci i domaći. Sluge mu prihvatiše konja. Kad sjaha i pođe prema kapiji, vidjelo se da je neobično nizak i zdepast i da hoda sporo i raskoračeno kao ljudi koji nisu navikli da hode pješice.

Odlomak iz priče

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak tak tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.)

Odlomak iz priče

Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika nego čoveka od poverenja i izvesne umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuje ništa od onoga što njena velika ali pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripiju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi.

Odlomak iz priče

Šest godina su stvari išle tako u Pamukovića kući. U tom vremenu Nikoli se rodila kći, pa još jedan sin. Njegova žena Nevenka, koja je prvih godina mnogo prepatila od Pamukovića, snašla se i navikla, kao da je potrebnom količinom patnje kupila pravo da je Pamukovići, najposle, primaju kao svoje čeljade. Nije više onako sitna i bleda, zgrčenih usta i plamenih očiju, kao nekad. Raskrupnjala se, smirila, ne sklanja se ni pred kim, hoda polagano i dostojanstveno, gleda pravo i jedva otvara usta pri govoru, kao svi Pamukovići oduvek. Između nje i muža već odavno nema reči ni sukoba. Taj odnos se ustalio kao dobre terazije.

Odlomak iz priče

To je bila ta vrsta ženska koju je on uvijek tražio, i naročito cijenio, i koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svijetlu, tešku i tvrdu kosu, kakva se rijetko viđa kod žena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bili obrasli, kao maškom, sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo neobično, to je da i oni dijelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično kod plavih žena, nego joj je sve tijelo imalo tu svijetlu a zarudjelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija.

Ova knjiga vodi na putovanje kroz djetinjstvo, mladost i prošla vremena sa ljudima koji su oblikovali jednu dušu. Kroz jednostavne, ali snažne slike, oživljava radosti, tuge i toplinu nekih davnih vremena, uz duboke poruke koje su most između psošlosti i sadašnjosti. Ako volite priče ispunjene emocijama i mirisom prošlosti, ova knjiga je poziv da i Vi otvorite Vaše kofere i prisjetite se svojih uspomena, uz zaključak da je u svakom vremenu jedino bitna ljubav – jer kako autor kaže: „Zbog ljubavi život slavimo i onda kad’ ga je teško živjeti!“

Šta znači voleti ono čega uskoro više neće biti?

Godine 1935. Gas, mladi naučnik, biva poslat iz Lila na sever Evrope kako bi proučavao tamošnju faunu. Tokom ekspedicije prisustvuje masakru kolonije velikih njorki – pingvina, i u poslednjem trenutku uspeva da spase jednog. Vodi ga sa sobom na Orknijska ostrva i daje mu ime Prosp. Nesvestan značaja svog čina, Gas je spasio poslednjeg pripadnika te vrste.

Između čoveka i ptice razvija se neobična, dirljiva i sve dublja veza. Tokom petnaest godina zajedničkog života putuju od Farskih ostrva do Danske, dok Gas polako shvata strašnu istinu: da je možda svedok izumiranja jedne vrste. Razapet između porodičnog života i opsesivne brige za svog pernatog saputnika, uranja u jedno od najuzbudljivijih, ali i najpotresnijih iskustava koje prevazilazi granice biologije i dotiče samu suštinu postojanja.

U ovom snažnom romanu o prijateljstvu, gubitku i odgovornosti, Sibil Grember nas suočava sa pitanjima koja odzvanjaju posebno snažno u doba šestog masovnog izumiranja. Poslednja jedinka je i uzbudljiva avantura i potresan ekološki apel, ali pre svega – nezaboravna priča o bliskosti između dve vrste.