BIOGRAFIJE

Srba Ignjatović poput nekog enciklopediste zaduženog za Beograd osamdesetih i devedesetih godina XX veka, analizira stvaralačke identitete čitavog niza umetnika i kulturnih radnika, kao i strukturu njihovih dela. To je Beograd koji je obeležilo stvaralaštvo Danila Kiša, Dušana Matića, Novice Tadića; to je Beograd koji rado posećuju Česlav Miloš, Nikita Stanesku ili Eduard Limonov, i koji u njemu dobijaju iskrene poštovaoce. To je takođe i grad u kome žive intelektualci koji, usled zbrkanosti svakodnevice, nisu baš vešti u razumevanju sveta u kome živimo. Pa ako smo kao društvo delili lekcije svima koji su u svetu imali probleme sa razvojem, ljudskim pravima, ratovima i drugim tekovinama nestabilnosti, sada su i nas zadesila te iste muke, na koje, naravno, nismo bili spremni. Čitalac će se upoznati i sa opštim prilikama koje su važile u svetu kulture, i predstavlja važno svedočanstvo koje tumači jedno vreme čiji dah i dalje osećamo.

Nemanji je nakon rođenja dodeljena dijagnoza cerebralne paralize i njegovi roditelji tada kreću u borbu za život tek rođene bebe.

Novorođenče preživljava različite operacije, veoma jake lekove i čak jednu kliničku smrt. Ali, nekim čudom, Nemanjin mozak ostao je netaknut.

Nemanja nam otkriva svoju životnu priču u želji da svojim snažnim doživljajem života osvesti što više ljudi koliko život zapravo može biti lep kada odbacimo sve strahove koje osećamo. Svojom pričom on nas vodi kroz čitav spektar emocija i poklanja nam ceo doživljaj sveta iz ugla osobe sa invaliditetom. Naime, Nemanja nam uz svoju ispovest donosi najranjiviji deo sebe.

„Otkriću vam tajnu. Kada zažmurim, vidim sebe na terenu. Tada trčim. Tada držim loptu u rukama. Skačem. Pobeda je naša, vičem. Iz mašte se budim uvek sa osmehom i osmeh ne skidam sa lica. Poklanjam ga ljudima oko sebe.” Nemanjina borba je bolna i inspirativna, ali nosi snažnu životnu poruku. Između redova ove knjige njegova priča nam tiho šapuće na uvo da i u najtežim trenucima, dok god možemo da dišemo – „Ovo nije kraj”.

Nevena, profesorka engleskog jezika, dobija posao u Montesori vrtiću u Kini. Potpuno sama, odlazi hiljadama kilometara daleko da radi posao koji voli i složi rasute životne kockice. Roditelji, zatečeni njenom odlukom prolaze kroz neobičan i težak period obojen nedostajanjem i zabrinutošću. Majka beleži kineske i srpske događaje prepliće ih sa nitima prošlih godina, pobedama i porazima, emocijama rasutim negde između Srbije i Kine.

Prvi deo knjige, Prvih sto kinesko-srpskih dana, opisuje privikavanje na razdvojenost, kinesku i srpsku svakodnevicu, Nevenino upoznavanje nove kulture i običaja, zadovoljstvo srdačnošću i nesebičnošću kineskog naroda sa jedne strane i sa druge, roditeljsko preispitivanje njene odluke o odlasku i svega što je tome prethodilo.

Drugi deo, Ostali dani i korona, svedočenje je o početku zaraze u Kini, Nevenino snalaženje u čudnim okolnostima i neizvesnosti novog dana, neplanirani povratak u Srbiju i virus koji stiže za njom. Mnogo toga izgovorenog i prećutanog nanizano je u dnevniku na momente bez reda (u skladu sa situacijom i dešavanjima na koje se ne može uticati).
Treći deo Riznica sadrži Nevenine radove nagrađene tokom školovanja. Stručne komisije su smatrale da vredi ono što je napisala pa kako lepa pisana reč nikad ne „izlazi iz mode“ u knjizi se našlo i nešto stvoreno pre mnogo godina, da se ne zaboravi.

Dnevnik je pisan bez namere da postane knjiga i da ga nepoznati ljudi čitaju. Nažalost, Nevenina majka, zaražena novim virusom, bila je na ivici smrti. Posle bolničkog lečenja poželela je da rukopis štampa bez ičijeg znanja i pokloni svima onima koji su joj vratili život i pomogli da mu se ponovo raduje.

Sa druge strane stakla: Razgovori sa decom koja su pobedila rak”. Autorka kroz niz intervjua sa decom koja su se suočila sa teškim bolestima prati njihova nadanja, borbu, tegobe, ali i srećne trenutke.

Iz recenzije dr Dragane Vujić:

Knjiga „S druge strane stakla“ ne treba da bude podrška samo roditeljima koji su se upravo suočili sa surovom istinom o bolesti svog deteta ili podsećanje onima koji su sve to proživeli, već je značajna i za sve one koji se bave lečenjem dečijeg raka. Otkrivamo šta se dešava iza plašta bolesti, koliko je rezova u životima tih porodica, kako saznanje o bolesti deteta može da ih slomi ili ojača, da dâ ili oduzme snagu, pomuti razum i na kakve žrtve su sve spremni. Otkriva nam šta je to što se duboko u njima skupilo, ćutalo, nikada izgovoreno ili izgovoreno u besu, nemoći, ljutnji, izgovoreno u trenutku kada shvate da su pobedili i da treba ponovo živeti i nastaviti tamo gde se na trenutak vreme zaustavilo. Ima i tužnih priča, ali i mnogo više priča sa srećnim krajem, koje sve čekaju da jednog dana budu nekome ispričane i ugledaju svetlost dana.

Ova autobiografska knjiga prati život devojke koja se suočava sa saznanjem da boluje od teške bolesti – multiple skleroze. Govoreći o putu koji prelazi, od očaja spoznaje i pomisli da je u bezizlaznom stanju, do svesti o izvesnostima borbe koja se može i mora voditi, preko važnosti podrške i razumevanja okoline, autorka nas vodi kroz sve faze koje donosi iskustvo doživljenog. Ova knjiga je važna kako za ljude koji se bore sa bolešću, tako i za okolinu koja je na njih upućena. Ona je dokaz da se i sa najtežim problemima u životu možemo izboriti ako verujemo u pobedu i ako drugi veruju u nas.

U završnoj reči, autorka između ostalog kaže:

Knjiga govori o životu sa multipla sklerozom i konstantnoj borbi sa tom teškom dijagnozom. Ali, fokus nije samo na MS-u. Cilj ove priče je da ljudi, bez obzira da li žive sa nekom teškom bolešću ili su zdravi, shvate da je život sastavljen od dobrih i teških perioda u životu. Primećujem opšti nedostatak empatije i površnost u međuljudskim odnosima, koja dovodi do onih banalnih fraza da je drugome uvek lakše. Ljudi se sklanjaju od loših informacija i pribegavaju politici ne želim da znam, pravim se da ne vidim. To nije način rada na sebi i tako ne doprinosimo boljitku čovečanstva. Da bi ovaj svet bio bolje mesto i da bi se mi sami potpunije osećali, treba kao pojedinci da doprinesemo zajednici. Dobrim delima i razvojem ličnosti i intelekta ne obogaćujemo samo svoju ličnost, već postajemo intuitivniji, a dodatno doprinosimo balansu cele planete.