DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Nemanji je nakon rođenja dodeljena dijagnoza cerebralne paralize i njegovi roditelji tada kreću u borbu za život tek rođene bebe.

Novorođenče preživljava različite operacije, veoma jake lekove i čak jednu kliničku smrt. Ali, nekim čudom, Nemanjin mozak ostao je netaknut.

Nemanja nam otkriva svoju životnu priču u želji da svojim snažnim doživljajem života osvesti što više ljudi koliko život zapravo može biti lep kada odbacimo sve strahove koje osećamo. Svojom pričom on nas vodi kroz čitav spektar emocija i poklanja nam ceo doživljaj sveta iz ugla osobe sa invaliditetom. Naime, Nemanja nam uz svoju ispovest donosi najranjiviji deo sebe.

„Otkriću vam tajnu. Kada zažmurim, vidim sebe na terenu. Tada trčim. Tada držim loptu u rukama. Skačem. Pobeda je naša, vičem. Iz mašte se budim uvek sa osmehom i osmeh ne skidam sa lica. Poklanjam ga ljudima oko sebe.” Nemanjina borba je bolna i inspirativna, ali nosi snažnu životnu poruku. Između redova ove knjige njegova priča nam tiho šapuće na uvo da i u najtežim trenucima, dok god možemo da dišemo – „Ovo nije kraj”.

Ova autobiografska knjiga prati život devojke koja se suočava sa saznanjem da boluje od teške bolesti – multiple skleroze. Govoreći o putu koji prelazi, od očaja spoznaje i pomisli da je u bezizlaznom stanju, do svesti o izvesnostima borbe koja se može i mora voditi, preko važnosti podrške i razumevanja okoline, autorka nas vodi kroz sve faze koje donosi iskustvo doživljenog. Ova knjiga je važna kako za ljude koji se bore sa bolešću, tako i za okolinu koja je na njih upućena. Ona je dokaz da se i sa najtežim problemima u životu možemo izboriti ako verujemo u pobedu i ako drugi veruju u nas.

U završnoj reči, autorka između ostalog kaže:

Knjiga govori o životu sa multipla sklerozom i konstantnoj borbi sa tom teškom dijagnozom. Ali, fokus nije samo na MS-u. Cilj ove priče je da ljudi, bez obzira da li žive sa nekom teškom bolešću ili su zdravi, shvate da je život sastavljen od dobrih i teških perioda u životu. Primećujem opšti nedostatak empatije i površnost u međuljudskim odnosima, koja dovodi do onih banalnih fraza da je drugome uvek lakše. Ljudi se sklanjaju od loših informacija i pribegavaju politici ne želim da znam, pravim se da ne vidim. To nije način rada na sebi i tako ne doprinosimo boljitku čovečanstva. Da bi ovaj svet bio bolje mesto i da bi se mi sami potpunije osećali, treba kao pojedinci da doprinesemo zajednici. Dobrim delima i razvojem ličnosti i intelekta ne obogaćujemo samo svoju ličnost, već postajemo intuitivniji, a dodatno doprinosimo balansu cele planete.