ROMANI

Dvoje običnih ljudi i haos u koji su upali. Ono što počne eksplozivno ¬ može li da izdrži lepo i dugovečno? Koliko prepreka treba da pređu Marija i Bojan? Koliko iskušenja, strpljenja da bi njihova ljubav opstala? Ponekad nam osećanja nisu dovoljna!

U Srbiji devedesetih, iz prizme mladog čoveka koji se tada formira kao ličnost, vlada zbrka i on, delom zbunjen, pokušava da objasni događaje iz svoje skorije prošlosti. U potrazi za odgovorima mladić je prožet flešbekovima koji obasjavaju njegovu stvarnost, ali je ne uspevaju sasvim objasniti i opravdati. Jer, svako pojmljivo sagledavanje iziskuje izlaženje iz sopstvenog razuma, a najveća opasnost je vratiti se „u sopstvenu kožu“, upravo posle takve avanture koja obesmišljava svaki smislen zaključak. Zato, junaci romana, narator Veljko Petrović i glavni protagonista Živojin Jokanović, tragaju za oduškom, filterom pomoću kojeg će istisnuti sve suvišno iz sebe da bi bili u stanju da normalno funkcionišu i osećaju se kao ljudi.
Bunt i nejasnoća koji rukovode postupcima glavnog junaka na kraju sazrevaju u jasnost i smislenost. Za mladost je svojstveno verovanje da se zlo može uništiti i da će tako likvidirano nestati. Ali svako ubistvo i svaki pucanj u nekoga, ma kakav bio, pogađa upravo njegovog izvršioca.

Mnogi bi se radovali da mogu da učestvuju ili barem posmatraju borbu svetla i tame. Borbu koja se svakodnevno odvija među nama a da mi toga nismo svesni.
Aleksandar Kosančić je bio dugogodišnji novinar kriminalne hronike. Sada piše za privrednu rubriku i trudi se da mirno dočeka penziju. Ali borba između dobra i zla ne bira ni vreme ni mesto a ni učesnike. Tako je Aleksandar, zajedno sa svojom ćerkom Isidorom, kriminalističkim forenzičarem, svojevoljno uvučen u tu borbu. Borbu u kojoj cilj nije pobeda nego ravnoteža, jer pobeda bilo koje strane dovodi do propasti sveta koji poznajemo.
U ovoj naučno fantastičnoj priči prepliću se sadašnjost i prošlost, arhanđeli, duhovi, istorijske ličnosti, stari Beograd...

Ovaj roman je potresno svedočenje o jednom vremenu i životu, sudbini svih zaboravljenih, unesrećenih, obogaljenih, izgubljenih, onih koji još žive životom od trauma, uspomena, boli, ali i onih čije živote je uzeo bratoubilački rat 90-ih godina prošlog veka.
Upravo, taj rat i neposredan posleratni period doneli su mnogo tužnih sudbina i emotivnih priča na koje niko ne može ostati imun.
U suštini, ova knjiga je svojevrsni lek, terapija protiv ljudskog zla, pohlepe, neuračunljivosti, neuravnoteženosti i kolektivnog ludila, putokaz kako da zaboravimo, da ponovo volimo, kako da naučimo da preživimo život.
Roman je molitva, ali i kletva!
Ne daj, Bože, nikada više i nikome!
Neka svakome zastane reč mržnje u grlu pre nego je izgovori i neka se ruka oduzme pre nego potegne za oružjem, jer kad jednom krene zlo, ne zaustavlja se lako.
U ovoj knjizi ispričan je život, stradanje i rađanje. A sve to prate emocije, ljudi i događaji.

Priče o neobičnom ludilu je autofikcijski roman koji prati unutrašnji svet jednog muškarca dok balansira na ivici između psihoze, lucidnosti i telesne opsesije. Junak prolazi kroz ekstremne faze manije, boravka u psihijatrijskoj ustanovi, orgastičnih utopija i realnih poniženja. Radnja se seli između Beograda, Ozora festivala, ludnice i snova o holivudskom filmu i mirovnoj misiji kroz bodybuildere i kurve. Roman ogoljava muškarca bez filtera, pokazuje ga u patnji, snovima, stidu i smehu — bez pokušaja opravdanja. Ovo je roman o padu i volji. O telu koje popušta i duši koja još uvek diše. O tome kako se sramota i nada ponekad drže za isti zid na zgibovima u ludnici.

Novinar i pravnik Vladan Paunović se predstavlja i kao pisac, i to knjigom kojom dominiraju note neposrednosti pripovedanja i lične romantike; njegovo pisanje okupira ona osobena crta za kojom posežu književnici koji se ne stide ljubavi prema voljenom biću, odnosno bračnom drugu, sestri, bratu… pa i prema prirodi. Dok se negde napolju jurnjava, reklo bi se nepotrebna i nerazumljiva, odvija i traje, ljubav prožima aktere Paunovićevih priča. Aktera obično nema sijaset: tu je najčešće jedan muškarac i tu je jedan objekat njegove žudnje, supruga koju sasvim očigledno voli. Ili su tu deca koja postavljaju sasvim obična iskrena pitanja, lišena saznanja o relativizaciji pitanja dobra i zla. Pritom su književni junaci ovde zamišljeni kao ljudi od krvi i mesa, koje možemo sresti u našem kraju, odnosno već u susednom stanu, sa svim manama što proizilaze iz svakodnevice i životne borbe u smutnim vremenima današnjice. Izjaviti ljubav nekome, međutim, ispostavlja se da nije lako. Jer dok jedan partner stremi ljubavnom zanosu, drugi je pun briga ili zamršenih filozofskih egzistencijalnih pitanja pa vođen Paunovićevim perom svaki akter mora pronaći ono najbolje u sebi kako bi utešio svog partnera potrđujući i dokazujući mu tako svoju privrženost. Isto tako, nije lako ni deci dati iskrene odgovore, a da se dobro ne pomučimo kako se ne bismo okaljali u njihovim očima. Po tome ova knjiga podseća na Egziperijevog Malog princa, u najboljem smislu ove tvrdnje.

Jedan naizgled bezazleni poziv u ordinaciju dr Majkovskog pokreće lavinu događaja koji su trebali ostati zaključani duboko u mislima jednog od rezidenata psihijatrijske ustanove „Healthy Soul“. Na slobodu izlazi čovek sa misijom. Probuđen iz dugog sna manipulisanog lekovima i okovanog debelim zidinama i kožnim fiksatorima on sada ima samo jedan cilj. Oni svi moraju umreti. Prošlost je jedini njegov saputnik dok pokušava da pronađe one koji su mu od života napravili ambis u koji svakim korakom tone sve dublje.
Sa pojavom prvog leša u akciju kreće misteriozni i ćudljivi detektiv Hanter. Izmučen dugogodišnjim policijskim poslom i proganjan demonima koji čuče u njegovim nerešenim slučajevima, Hanter biva uvučen u oluju koja preti da potpuno rastrgne i ono malo zdravog razuma koji je ostao u njemu. Nevoljno prinuđen da sarađuje sa mladim kolegom, Hanter pokušava da reši slučaj koristeći svoje metode koje se direktno suprotstavljaju svemu što vas na akademiji uče. Dodatnu, otežavajuću notu u ovu mračnu noć unosi njegov nekadašnji partner Sven Stendal koji ima svoje motive i želje da se ubica pronađe. Sa njegovom pojavom otvaraju se pukotine iz kojih ističe mulj prošlosti u kojem su zakopane mnoge njihove tajne. Jedan nerešen slučaj, jedan zataškan slučaj i sada ovaj, novi, imaju nešto zajedničko, tamu koja ih spaja i preti da proguta sve pred sobom.
Hanter će morati da se vrati daleko u nazad, da protrese krošnje pune trulog granja ne bi li spojio nespojivo i zaustavio pomahnitalog ubicu koji ruši jednu po jednu figuru na tabli. Međutim, mora biti vrlo oprezan, neke stvari je bolje ostaviti u prošlosti jer sa sobom nose oštricu ogorčenosti i osvete koja vrlo lako može da poseče i one koji su mislili da su sigurni.
Svi imaju mračnu prošlost, može li Hanter da pobedi tuđu ako nije pronašao mir ni sa svojom?

Knjiga ‘Praznina peščanog sata’ je moderan roman koji se bavi savremenim društvenim i civilizacijskim pitanjima i predstavlja pokušaj da se razume komplikovan svet u kome živimo preplitanjem mašte i stvarnosti.

Ovo je zanimljiva priča o dve marginalne ličnosti koje neverovatnim slučajnostima ulaze u krug zatvorene svetske elite koja je nevidljivi vlasnik naših života i koja reguliše našu stvarnost.

Glavni likovi su Nik i Hubert, marginalci u društvu koji stvaraju neobično prijateljstvo. Nik je mali službenik na berzi, sklon alkoholu, poluobrazovan ali radoznao da razume svet oko sebe i da nauči nešto novo a lično je opsednut da razume pojam vremena. Nik je slučajno spasao život Hubertu koji je za naše pojmove retard i otada nastaje čudno prijateljstvo. Hubert ima čulo za vreme koje mu se vizuelizuje kao peščani sat i u stanju je da vidi prazninu peščanog sata kod drugih ljudi.

Sudbina i splet slučajnosti Nika i Huberta vode u nevidljivi svet savremene svetske političke elite gde se susreću sa raznim događajima iz finansija, politike, istorije, trgovine organima, pedofilije, satanizma, woke pokreta, nacizma, religije i sa novim tehnologijama koje oblikuju današnji svet.

U knjizi se dotiču filozofska i religiozna pitanja modernog čoveka kao i novi bogovi i nov čovek koje pokušava da stvori nova tehnologija u savremenom svetu.

Roman je dubok i višeslojan ali je zabavan i zanimljiv i kada se čita površno.

Suočena sa mogućnošću gubitka krova nad glavom, grupa disfunkcionalnih stanara mora da pronađe rešenje za problem zvani restitucija. Predratna buržujska vila, a sadašnja nacionalizovana zgradica, centralno je mesto dešavanja radnje ovog društvenog romana. Rešenje se teško nazire, najviše zbog toga što je svaki stanar uronjen u sopstvene životne poteškoće: od porodičnog nasilja, nemogućnosti dobijanja potomstva, samoće, pa sve do ljubavnih izazova.

Kroz istorijsku epohu dugu skoro ceo vek, ali i ličnu prošlost, pokazuje se kako svaki jučerašnji potez ima svoju posledicu danas.

Naglasak je na životima stanara ovog čudnog zdanja, ali njihove sudbine su univerzalne, pokazujući načine na koji ljubav pronalazi put uprkos preprekama kao što su politika, izdaja, otuđenost i nasilje.

Mišićev horor nije vođen intencijom da bude kanonski pisan sa tropima koji će jasno odrediti žanr (premda postoje kanonske naznake ličnog univerzuma koji nije isključivo jednoobrazno žanrovski) već je pre tu kao nužnost opisanih dešavanja, kao osećaj u njegovim karakterima nastao usled krajnjeg užasa kojem su izloženi. Iskupljenje je lajt motiv i, ako se za nečim traga u ovim pričama, traga se upravo za tim momentom, stoga ne treba očekivati žanrovske egzibicije već pre studiju propasti uzvišenih osobina, primarni krik zbog takvog gubitka, kao i očajnički pokušaj da se stvari vrate u neku vrstu prvobitne harmonije.

U nezdravoj sredini oni najzdraviji postaju najbolesniji i polako tonu ka dnu, gde ih čeka hladan i gust mulj, čije razjapljene čeljusti strpljivo čekaju svoj plen.
Petar, koji iskusno i dobro poznaje prirodu tih čeljusti, na samom je dnu. Ipak, nešto ga drži da ne potone sasvim, a šta je ono što ga drži, ne zna ni on sam. Tu tajnu otkriće kroz sostvenu priču o živima i mrtvima i podeliće je samo sa onima koji su dovoljno hrabri da se tim podzemnim silama suprotstave i dovoljno mudri da nakon njegove priče ostanu živi i nadmaše samog sebe.

Godine 1973. mlada novinarka iz Beograda putuje za Beč na ugovoreni susret sa Elizabet Turi, jednom od osnivača Austrijske pres-agencije (rođena kao Milica Vukobranković de Vuko et Branko, poslednja srpska princeza), koja je posle Prvog svetskog rata bila u zatvoru u dva navrata zbog optužbi za trovanje, a Drugi svetski rat provela zatočena u logoru Ravensbrik.

»Laboratorijum« predstavlja jedan presek Đukanovićevog pripovedačkog stvaralaštva u prethodnoj deceniji. U desetogodišnjem razdoblju 2015–2025. autor je napisao nekoliko desetina priča, novela, noveleta, proza, crtica i drugih pripovednih zapisa i proznih oblika, a u ovom izdanju džepnog formata dat je izbor od 6 pripovedaka, novela i kraćih proza. Pojedine priče i proze publikovane su izvorno u književnoj periodici, u renomiranim književnim časopisima, zbornicima i na veb-portalima za kulturu, umetnost, književnost i društvena pitanja u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sjedinjenim Američkim Državama i u dr. Đukanović je izrazito plodan stvaralac ne samo u pripovedačkoj i novelističkoj prozi već i u poeziji, kritici (književnoj, filmskoj, pozorišnoj), esejistici, etc., pa tako ove proze u najširoj kritičkoj recepciji nisu samo priče već i eseji, osvrti i temeljne kritičke opservacije na mnoge društvene, istorijske i religijske anomalije, ali to su i zanosne parodične i kozerske prozne tvorevine u kojima dominira suptilni gogoljevsko-hašekovski humor. Đukanovićeve novele i pripovetke u ovom izboru donose, ne samo tematske i imaginativne novitete na aktuelnoj postjugoslovenskoj književnoj sceni, već i jezičke. Autor je neke proze iz ovog izbora ponovo napisao, izvršivši njihovu sveobuhvatnu lingvističku a time i stilističku transformaciju, mešajući u ovoj knjizi jezičke varijete kako iz srpskog i hrvatskog govornog područja tako i iz ostalih delova postjugoslovenskih područja na kojima se govori jedan te isti jezik, ma kako ga nazivali.

Vetar je napisao prva slova na Zemlji. Prvi učitelj pismenosti. I pored tog doprinosa on nikada nije dobio ime. Ostao je bezimen. U reci vremena imena su ljudima postala neophodna. Oduvek je postojao strah od zaborava i ne pominjanja. Imena su tako postala nasledna i nepromenljiva. Razgovor sa knjigom počinje ćutanjem. Smeh eksplodira u raznim bojama dok je tuga uvek u istoj. Kartblanš Odavde do Povratka je tuš istine i rodoslov zaborava istovremeno. Zaplovite...

Ljudi greše na milion načina, ali koliko moraš da pogrešiš da bi te porodica poslala u drugu državu?
Dve greške sam imala. Prva je što sam poveravala jednom divnom dečku da me voli i spavala sa njim. Nije tu bilo ništa spektakularno dok nije svanulo jutro i dok moje fotografije, kako ležim u njegovom krevetu, nisu počele da lete iz inboksa u inboks. Druga greška je ta što sam želela da mu se osvetim i iz čiste nepažnje se osvetila sama sebi na najgluplji mogući način pred masom ljudi. Moje dve drugarice nisu mogle da me sačuvaju od brata političara čija karijera je baš tad bila u usponu, a ni od vladarke naše porodice spasa nije bilo. Babe Ljeposave.
Tek tako i bez najave, poslali su me u Šušanj da se „dozovem u pamet“. Rođaka po babinoj liniji su zadužili za mene, a on je u sve upleo svoja dva druga od kojih je samo jedan imao razumevanja za mene i bio je uporan u svojim namerama. Ni sama ne znam kako je tu ispalo da mi budući dečko leči rane od bivšeg. Mada, on nikako nije mogao da mi bude zamena za Biljanu i Danijelu. Nas tri smo bile i ostale 3u1.
Kad je novi život doneo stare probleme, mi smo bile na okupu i spremne da ga rešimo! Međutim, još jedna greška nas strefila…

Srba Ignjatović poput nekog enciklopediste zaduženog za Beograd osamdesetih i devedesetih godina XX veka, analizira stvaralačke identitete čitavog niza umetnika i kulturnih radnika, kao i strukturu njihovih dela. To je Beograd koji je obeležilo stvaralaštvo Danila Kiša, Dušana Matića, Novice Tadića; to je Beograd koji rado posećuju Česlav Miloš, Nikita Stanesku ili Eduard Limonov, i koji u njemu dobijaju iskrene poštovaoce. To je takođe i grad u kome žive intelektualci koji, usled zbrkanosti svakodnevice, nisu baš vešti u razumevanju sveta u kome živimo. Pa ako smo kao društvo delili lekcije svima koji su u svetu imali probleme sa razvojem, ljudskim pravima, ratovima i drugim tekovinama nestabilnosti, sada su i nas zadesila te iste muke, na koje, naravno, nismo bili spremni. Čitalac će se upoznati i sa opštim prilikama koje su važile u svetu kulture, i predstavlja važno svedočanstvo koje tumači jedno vreme čiji dah i dalje osećamo.

Roman Otisci je čudna ljubavna priča koja se događa u dalekoj budućnosti, u svetu gde je čovek okružen visokom tehnologijom skoro izgubio svoje emocije naročito ljubav, pod onim što mi danas podrazumevamo. U tom svetu dolazi i do gubitka empatije koja je nepoželjna i društveno neprihvatljiva. U knjizi se opisuje društvo u kome se emocije suzbijaju kao nepoželjne, nisu društvena vrednost i nisu društveno prihvatljive. Nove tehnologije stvaraju novog čoveka koji je poželjno bezdušan da bi mogao da bolje funkcioniše u tom društvu i da da veći doprinos. Porodični i društveni odnosi su potpuno drugačiji i prilagođeni svetu bez emocija. U takvom svetu jedan muškarac i jedna žena se zaljube jedno u drugo i žele da vode telesnu ljubav koja je u tom svetu marginalizovana uvođenjem novih tehnologija koje pružaju bolju zamenu za seks. Ovo je priča šta im se sve dešava na putu ostvarenja te ljubavi. Pošto i budućnost ima svoju budućnost, u drugom delu opisujem pokušaj da se ne samo uništi sve telesno nego i tendenciju da se ljudi oslobode svog tela u pokušaju stvaranja bestelesnog života.

Najizražajnija od svih umetničko-poetičkih perspektiva književnika i elektroinženjera Zorana Rosića – a to su, u skraćenoj varijanti: izgled našeg društva iz prekookeanske perspektive, zatim svedočanstva o životu kakav je bio u Beogradu sredinom XX veka ali i o tome kakav je život Srbina u SAD, nadalje svetska kulturna i gastronomska mapa, uz neizbežno uplitanje fudbala u svakodnevicu – jeste njegov rezime sopstvenog književnog dela. Kroz tu prizmu Rosić bez pardona razmatra i prilike koje vladaju u domaćem izdavaštvu, kulturi, kao i odnose među ljudima. Upoređujući svoje spisateljske početke sa današnjicom, on piše roman o pisanju romana, ne odvajajući ovaj proces od uobičajenog života koji ga okružuje, te se dva zapleta međuspbno prepliću. A kako teče privođenje umetničkog dela završetku, raspliće se i priča koja se oko pisca razgranala tkom vremena.

Roman „Krejino dvorište” predstavlja neobično preplitanje fantastike i snova, i prožimanje dva sveta, čiji stanovnici, u međusobnim relacijama, posredno doprinose razrešenju početne misterije, koje pokazuje da stvari često nisu onakve kako izgledaju i da se istina o davno minulim vremenima i njihovim akterima neminovno može pronaći samo posredstvom činilaca smeštenih izvan vidljive realnosti.

„Dnevnik ludila“ je britka satira sa elementima misterije, trilera i naučne fantastike, koja bez ustezanja govori o mentalnom zdravlju pojedinca i društva. Glavni junak, mladi ekonomista iz Beograda, u formi dnevničkih zapisa opisuje četiri sudbonosne sedmice svog života krajem proleća i početkom leta 2014. godine. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva, on završava u klinici za psihijatrijske bolesti, gde upoznaje pregršt živopisnih likova – od Maradone, propalog fudbalskog talenta koji prima kladioničarske dojave direktno od Boga, do Lune, duhovite ali zagonetne apsolventkinje slikarstva. Kroz razgovore sa direktorom klinike postepeno postaje svestan svojih zabluda i potrebe da se promeni. Međutim, baš u trenutku kada pomisli kako se oseća bolje saznaje da je Luna pobegla iz klinike. Narednog dana mediji izveštavaju o otmici predsednika Vlade, a odgovornost za zločin preuzima potpuno nepoznata organizacija. Uveren da su dva događaja povezana, glavni junak odlučuje da krene u potragu za Lunom.

Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini je zbirka od devet priča uglavnom tematski inspirisanih životom grada Banjaluke. Žanrovski su različite, pisane su na jednostavan način i svaka ima poruku. Već kod naslovne priče prepoznajemo naš, balkanski usud, i prožetost svakodnevice krupnim, nacionalnim i religijskim temama. Autor koristi metaforu „svemirski bod Balkan“ da označi nemogućnost izlaska iz ovog vrzinog kola – ono traje od pamtiveka, od predaka, i odražava se na potomke. Junaci ove zbirke su ljudi iz komšiluka, svakodnevni ljudi koje neki određeni događaj, doživljaj, susret navede na otkrivanje njihove unutrašnje strane. Tim putem se predstavljaju snovi, sećanja, uspomene, a sve je odstupanje od rutine i administrativno-činovničkog načina života na koji su prinuđeni. Autor pokušava i da pronikne u mehanizam zločina koji se odvija i na ličnom planu, i na planu suočenja sa drugom verom/nacijom/običajima. Svaki pokušaj da se pojedinac izmesti iz svojih (ne)zadatih okvira, završava se pobedom sistema koji vraća jedinku na njeno mesto. Govoreći o različitim aspektima – od istorije, preko teritorije i nasleđa, sve do podsvesnih i nesvesnih slojeva unutar čoveka, pripovedač nam pruža višestrani ali nenametljiv presek glavnih tema u životu jednog grada, na Balkanu.

Roman o platonskoj ljubavi. Svi ti ugovori na nivou Duše su naše Sudbine... A moja je bila da volim njega... Voleli su se pre rođenja, voleli su se i nakon smrti... Karma, prepreke, ni brojni životi nisu uspeli da zauzdaju snagu ove ljubavi. Ma kako da su karmički lanci teški, a iskušenja varljiva... Njihove Duše su uvek uspele da se prepoznaju i nađu put ljubavi... Ono što im je išlo na ruku je što nikada nisu odustajali jedno od drugog ma kako se svet rušio, a okolnosti se komplikovale... „On je bio uvek moj početak i moj kraj... Sve se svodilo na nas dvoje i naše izbore... Nekada su ti izbori bili bolni i neshvatljivi... Sada shvatam da sve što se događalo, što se događa i što će se događati... zapisano je Božijom rukom i voljom... On pravi planove za nas... Ali jedno je sigurno, uvek nam da mogućnost za sreću i bezuslovnu ljubav... a takva je bila naša... Na kraju smo razumeli ono što smo na početku dobro znali...“

„Duša te zna“ je roman o ljubavi koja se morala dogoditi. Oduvek je bila ona...ne znam da li je postojalo vreme bez nje...čak i pre nje... Niti se sećam... „Čekao sam je bez obzira na sve..za mene su minuti bili večnost bez nje... Znao sam da je tako odlučila, ali duša je samo tražila nju... Nije meni trebalo ne znam šta.... Dovoljno je bilo saznanje da je rođena za mene...da ćemo ponovo biti skupa. Čekanje mi nije smetalo kao saznanje koliko joj duša pati... Mnogo puta sam želeo da prekinem igru...ali onda sam shvatio da ju je baš ona želela. Igrao sam po njenim pravilima, jer sam bio zavistan od njene blizine...“ Menjala je oblike, igrala razne uloge života, prolazila kroz životne nedaće verujući da joj nije suđeno da bude voljena sve dok se nije setila da je sve jedna velika igra karme... I kad je posustajala, on je bio tu... Onda je zaigrala drugačije... i srušila ono što ih je razdvajalo.

O moći, manipulisanju, ekonomiji, vladanju i obračunima.
O tržištu iza kulisa.
O ubistvu i ljubavi.)

Crnja je od noći i hladnija od smrti. Školovana je da upravlja drugima. Ona je neuništiva Emilija Daković! Nema srce ali ima apsolutnu moć u svetu marketinga i ekonomije.
Imala je cilj svojim znanjem da se osveti i naplati stari dug, da uništi kao što je nekad i ona bila uništena. Onda se pojavio On kao munja na crnom nebu.
Igra pod maskama je počela…
Emilijin život postaje kolo sreće i nesreće koje se okreće kao rulet. Igrala je na kartu moći i imala je. Apsolutna vlast je bila u njenim rukama dok na površinu nisu isplivala davno potisnuta sećanja. Rastrzana između prošlosti i sadašnjosti, između dva muškarca i između razuma i osećanja, srlja iz greške u grešku, misleći kako gubi sve i sam smisao života.
Ipak, ljubav dokazuje da gubitak zapravo može biti veliki dobitak.

Treći deo dnevnika prati period u kom Lola rešava probleme u sopstvenim životu, iako ne prestaje da pravi kompromise zbog svoje braće i roditelja. Da li će Lola preći preko nepoverenja zarad ljubavi?

Svoja osećanja ljudi ispoljavaju na različite načine. Neko otkucava kao tempirana bomba, dok drugi „renoviraju“ životni prostor. Da li će bomba pući i razoriti sve oko sebe ili će bratska ljubav na vreme preseći pravu žicu?

Koliku vrednost u našim životima ima sve ono što se novcem ne može kupiti: bezuslovna ljubav, prijateljstvo, sklad i harmonija? To znaju svi koji su imali sreće u životu i imaju svoju Lolu.

Šta god mislili, Lolin dnevnik možete čitati bez njenog znanja, ali da li ste spremni da se nosite sa posledicama?

Drugi deo dnevnika prati promene u porodici Bašić koje nastaju kada se svi njeni članovi suoče sa istinom o Loli. Mrežu laži u koju se Stefan upleo može samo Lola da rasplete i vrati mu život u normalu. Da li će se Lola uputiti u tu avanturu i sebe nesebično žrtvovati zbog brata?

Opšte je poznato da je ljubav sestre prema bratu nemerljiva. Da li to shvataju Lolina braća?

Jadarit, Apolon i prsten mešaju svoje prste neprestano u njihove živote. Da li će Lola pokloniti prsten ili će je Jadarit ponovo podsetiti da je nezahvalna i okrenuti joj život naglavačke?

Šta god mislili, sa Lolom možeš kako hoćeš, ali ne i dokle hoćeš.

Dnevnik prati dešavanja od tri sedmice u kojoj Lola prihvati da glumi ekonomistu, ne zbog materijalnih vrednosti, već zbog velikog srca i želje da pomogne svima koji se nađu u nevolji. Njene metode, ekonomiji slabo poznate, predstavljaju je kao Aždaju u moru Ajkula. Njeni postupci i uspesi zasene sve uspešne Bašiće, ali stid koji oni osećaju zbog njenog srednjoškolskog obrazovanja ne jenjava.

Da li promenom rođendanskih poklona uspevaju da je zadrže u svetu ekonomije ili dožive još jedan hladan tuš?

Da li će prva ljubav, od pre jedanaest godina, dobiti obrise nove ljubavi ili će doživeti fijasko?

Šta god mislili, ne zaboravite, Lola se ne kupuje, već se zaslužuje.

Šta je „Is“, kakav je to roman ? U njemu se sustižu skoro sve vrste romana. Čini mi se da u njemu dominira filozofsko, ali u isto vreme to može biti i didaktički, poučni, roman-rasprava, diskusioni roman, ili roman digresija, ako i takvog ima u sistematizaciji romana. Isto tako mogao bi biti asocijativni, ili društveni roman, sa kritičkim osvrtom na savremeno doba i nove pojave koje su preplavile naš umni i fizički svet. Međutim, ono što je od prve rečenice jasno, i na šta se oslanja čitava fabula ovog ne tako kratkog romana, jeste činjenica da on apsolutno liči na roman-bajku! Istina, bajkovitost je samo varka, ili provereno sredstvo koje pomaže glavnom junaku da se prošeta zemnim šarom, da naiđe na čudnovate ljude, od kojih većina nema ime, već neko drugo, uglavnom starosno, polno, ili, na primer, isportretisano obeležje… Jadrankin junak priče traži na obodu grada, ili u predgrađu, na manje poznatim mestima, često i neočekivanim. Motivi putuju, kao što su nekada putovali među narodima. Ipak, zar sve priče nisu već jednom ispričane, pita se jedan od junaka. Moglo bi se to potvrditi kroz istoriju književnosti, kroz stalno obnavljanje grčkih mitova, indijskih legendi, a u novije vreme i u legendama egzotičnih zemalja i naroda, Drugi problem sa pričama je u njihovom stalnom variranju i neprekidnom menjanju. U tom smislu, nije jasno šta rukovodi glavnog junaka da putuje po svetu i sluša/beleži/priča/skuplja priče, prvi ili drugi razlog? Možda je odgovor u tome što su kazivači novih priča sasvim novi ljudi, koji ih oblikuju na drugačiji način. Ono što se ipak može izvući kao zajedničko svim pričaocima i svim pričama, jeste pravac ka kome se diskusija usmerava - stav da svet može biti dobar, da ljudi mogu biti dobri, samo se treba malo potruditi, biti nezahtevan, nezlobiv, neteretan. Zato i ovaj mladić neobičnog imena, za koga verujemo da takav može postojati u svetu, ne odustaje od potrage za novim ljudima i novim pričama, znajući da će ih pronaći na teži od dva moguća načina. Problem sa srcem koje je ostavio pre nego što je pošao u svet, da sluša i prikuplja, ne može se shvatiti bukvalno. Ni u jednoj postojećoj bajci ne postoji junak koji je u svet pošao bez srca. Nema takvog ni u jednom delu mašte, naučne fantastike, utopije. Dakle, parabola ili simbol? Možda je mesto gde je bilo srce oslobodilo prostor za nova saznanja? Ili je to način da ga svet ne ozledi? Ili novi svet traži ljude bez srca? Ipak, čini se da će mu ono biti potrebno kad naiđe na onu nesmirivu tinejdžerku, devojku sa rancem. Jadrankin rukopis pokreće sijaset tema, teško je neku izdvojiti a drugu zapostaviti. U osnovi, on je pohvala prijateljstvu, lepoti i ljubavi, bez obzira na sva uzgredna mesta ironije, naročito kad je reč o novom jeziku, o novogovoru, o novim jezikotvorcima i manipulaciji jezikom. Možda je iz tog razloga ovo delo preplavljeno novim rečima, od kojih su neke pravi biseri…

Kroz odnos Senke i Ninoslava, glavnih nosilaca onoga što bi se uslovno nazvalo fabulom, osnovna ideja romana se postepeno razvija od ideje o odnosu sa Drugim kao pukom sagovorništvu, do ideje o istom tom odnosu kao ontološkoj kategoriji, neprikosnovenoj simbiozi, jedinom prihvatljivom obliku egzistencije, pri čemu je Drugi – u duhu Ničea – ujedno najbolji prijatelj i najgori neprijatelj. Ninoslav i Senka su junaci koji se najpre susreću kako bi vodili dijaloge o literaturi i umetnosti (kroz koje provejavaju i razmatranja o životu), koji u romanu obrazuju čitave male polemike, eseje. Mišljenja su im postavljena kao oprečna kako bi zajedno obrazovala paradoksalnu istinu, a njihova karakterizacija, postignuta posredstvom stavova koje zastupaju, ima, između ostalih, i funkciju karakterizacije samog romana. Senka je nosilac modernističkih, a Ninoslav postmodernističkih ideja (roman ima elemete i jednih i drugih). To se lepo očitava, recimo, kroz alegoriju platformi. U jednom od dijaloga, Senka govori o „utemeljenju“ (termin kojim, uz termine „odgovornost“ i „tradicija“ često barata) kao neophodnom uslovu za svaki život i za svaku priču; Ninoslav zagovara nemogućnost utemeljenja, relativnost i jednaku vrednost, odnosno, bezvrednost svega, neodređeno kretanje u raznim pravcima. Heteros zaslužuje čitaoca bespovratno zaljubljenog u ideju da je liteatura životu nasušna. Kao i život literaturi.

U novom romanu Ivana Zlatkovića prepliću se mitska, porodična i politička istorija Srbije, kroz simboliku kamena i lekovite vode, pripovedanjem koje više navodi na slutnju nego što otkriva tajnu. Od Kodže Miloša do epohe totalitarizma, ovaj roman pretvara Aranđelovac i njegovo Staro zdanje u mističko srce našeg tegobnog i nezavršenog povesnog hoda. I hronika, i saga, i lirsko delo, Svak se penje prema dole svojom složenom poetikom i neobičnim stilom opominje da istoriju treba doživeti onako kako se ona i stvarala – mukotrpno, često i nejasno, uspostavljajući orijentire tamo gde ih pre nije bilo. Ono što je za naše pretke bila neizvesnost koju nosi vreme, za čitaoca će biti jezik ovog dela, kao poziv da otkrijemo zapretane slojeve našeg kolektivnog sećanja koji postoje u nama i čekaju svoj ishod.