ROMANI

Brod „Galeb“, ploveća pozornica jugoslovenske istorije. Na pramcu i u svečanoj sali smenjuju se Tito i Jovanka, Dobrica Ćosić, ađutant Žeželj, lekar Papo, čovek iz Službe bezbednosti koji je „uvek tu“... Radoje Radosavljević, nagrađivani dramski pisac (nagrada „Slobodan Stojanović“), napisao je grotesku o čuvenoj plovidbi po zemljama Afrike – „najambicioznijoj i najpompeznijoj političkoj turneji“ – viđenu očima putnika koji su u nju verovali dok se nisu razočarali. Polazeći od svedočanstava samog Ćosića, ova drama duhovito i gorko secira mehanizam kulta ličnosti: šta se dešava kada se istorijska misija pretvori u grandioznu političku grotesku.

Tri kratka igrokaza: Gordost, Tantal i Metatron, sklopljena su u versku trilogiju o gordosti, vlasti i veri. Mešavinom stiha i proze, na granici monodrame i gnomskog teksta, Ginter Gorbaev izvodi na scenu anđele i pale anđele, proroke i demagoge, svece i otpadnike: Tantala pred sopstvenom kaznom i glasnika u crnom koji spas obećava u razaranju. Pod okriljem Lotreamona i Remboa, ovi tekstovi osvetljavaju ono što autor naziva „srcem tame“, religiju koja želi da život uredi po svojim nazorima. Tri pozornice, tri lica gordosti: nepokornost, borba i samouništenje; i pitanje: da li je upravo gordost uslov istinske individualnosti i humanosti?

Postoje knjige koje se čitaju kao niz i knjige koje mogu da se čitaju kao krug. Prve nas vode napred, od početka ka kraju, a druge nas iznova vraćaju na mesto odakle smo krenuli, jer su nam po završetku otkrile svoj pravi oblik i izraz. „Dramski vijenac" Sanje Savić Milosavljević pripada ovim drugim — to je knjiga koja ne traži da se samo pročita, nego da se uđe u nju, kao u kolo, kao u raspored sila, kao u sistem odnosa koji se obnavlja u različitim varijantama. U ovim komadima oseća se istančana dramaturška disciplina, ona vrsta unutrašnjeg reda koji odvaja dobar dijalog od istinski dramskog dijaloga. Zato se ovaj ciklus može čitati i kao svojevrsna potvrda teorijske tačnosti duodrame kao forme, i upravo tu „Dramski vijenac" pokazuje autorsku suverenost. (Dr Milena Kulić)

„Razliva se u srcu žar milostive sreće“ je prva rečenica prvog zapisa, pred manastirom Bešenovom, i najavljuje kakva je ovo knjiga: putopis u kome se ne beleže kilometri nego treptaji. U dvadesetak kratkih zapisa Radojka Nikić Milinović vodi čitaoca dvema mapama koje se neprestano preklapaju, mapom svetinja i mapom sveta. Na prvoj su Cetinjski manastir, Prizren („Žubor vekova isijava kroz vreme“), Sveti Pantelejmon iz Nereza, manastiri Lešje i Lovnica, crkva u Donjoj Kamenici, grob Svetog Save u Velikom Trnovu i Jaši, grad Svete Petke, „svetiteljke srpskog porekla“; na drugoj Rim „u naručju sunca“, Lugano, Provansa u mirisu lavande, Barselona, Kipar, Egipat, Tunis. Između njih stoje i mesta tihe tuge, poput Prebilovaca – jer ovo putničko oko ne bira samo lepotu, nego i sećanje. U pogovoru „Lepota duhovnog sveta“ Maja Belegišanin precizno imenuje dva pola ovog pisanja: konkretni, sa istorijskim i geografskim podacima, i „apstraktni, mistični i metafizički“ – zapisi su često građeni od dva pasusa, opisa i uzvišene misli. Njihova lirska proza, sa dugim rečenicama, poređenjima i sinestezijama, „priziva onu svetlost isihazma i tišinu kojom se dostiže kontemplacija; zato je najbolje ove putopise čitati mirno, polako.“

Nemanji je nakon rođenja dodeljena dijagnoza cerebralne paralize i njegovi roditelji tada kreću u borbu za život tek rođene bebe.

Novorođenče preživljava različite operacije, veoma jake lekove i čak jednu kliničku smrt. Ali, nekim čudom, Nemanjin mozak ostao je netaknut.

Nemanja nam otkriva svoju životnu priču u želji da svojim snažnim doživljajem života osvesti što više ljudi koliko život zapravo može biti lep kada odbacimo sve strahove koje osećamo. Svojom pričom on nas vodi kroz čitav spektar emocija i poklanja nam ceo doživljaj sveta iz ugla osobe sa invaliditetom. Naime, Nemanja nam uz svoju ispovest donosi najranjiviji deo sebe.

„Otkriću vam tajnu. Kada zažmurim, vidim sebe na terenu. Tada trčim. Tada držim loptu u rukama. Skačem. Pobeda je naša, vičem. Iz mašte se budim uvek sa osmehom i osmeh ne skidam sa lica. Poklanjam ga ljudima oko sebe.” Nemanjina borba je bolna i inspirativna, ali nosi snažnu životnu poruku. Između redova ove knjige njegova priča nam tiho šapuće na uvo da i u najtežim trenucima, dok god možemo da dišemo – „Ovo nije kraj”.

Plot thickens... Nastavlja se lutanje dilerke antikvarnim knjigama Tare Selter, zarobljene u večitom 18. novembru u kojem se budi evo već 1144 dana!

Posle perioda poricanja, lažne nade, depresije i malodušnih pokušaja – svesna da joj muž Tomas ne želi i ne može pomoći – Tara Selter polazi u potrazi za vremenom najsličnijem onim godišnjim dobima koja joj izmiču. U tome joj pomaže slučajan susret s jednom meteorloginjom.

U I delu Tara je pokušala da bude astronom amater, u ovom je amater meteorolog. Odvažna Tara je uverena da je vreme tu blizu, možda teče kao ponornica pod njenim stopalima, pa je potreban samo nekakav iskorak. Kosmička usamljenost i studen – što je lako čitati i kao klimatski triler – ne uspevaju da obeshrabre dilerku književnim retkostima. Jer, njoj vreme teče, ona stari, dok ljudi koje ponovo sreće u osamnaestom novembru – ostaju nepromenjeni, neznaveni o muci u koju je teško poverovati.

Ali, Tara otkriva da nije jedina koju muči dan koji se večito ponavlja! Solvaj Bale (Solvej Balle; 1962) probila se početkom 1990-ih serijom knjiga prozaida koje se sada u retrospektivi uglavnom smatraju kratkom prozom, a ne poezijom, da bi se onda ućutala i posle urednikovanja (zajedno sa Kristinom Heselhold) u časopisu Plava kapija, praktično nestala s književne scene. Trijumfalni povratak i mnogo prevoda na strane jezike donelo je sedmoknjižje „O izračunavanju zapremine I – VII“, čija su prva dva dela već ovenčana Nagradom Nordijskog književnog saveta. Prevodi se nižu jedan za drugim.

Teško je možda odavde shvatiti koliki uticaj može imati osećanje greha usađeno strogim religioznim vaspitanjem u danskoj provinciji pod kapom Unutrašnje misije.

Krivica zbog fizičke raspolućenosti u dogmatskim pridikama proklamovanog jedinstva čoveka i sveta obeležava pogled na svet pripovedačkog subjekta. Jednog dana dečak vidi da nema više konja za vuču. Odvezeni su u klanicu, jer došlo je vreme mehanizacije.

Ovo je priča o individuaciji koju je odredio taj prizor „boksova punih krvi“ i zamišljanje tih očiju konja. Te oči su otad postale dečakove oči i nikada ništa više neće biti isto… Individuacija dečaka u porodici s emotivno bezobzirnim ocem i rođacima koji su u silini vere često dirljivo nepovezani s realnošću, te više liče na likove neke seoske sapunske opere, dešava se u susretu sa smrću, kako pomenutih konja tako i smrću članova porodice. Pripovedač u knjizi ima dva glasa, jedan onovremski, detinji, drugi pak s naknadnim uvidom, kada pokušava da objasni (ali ne i racionalizuje) ponašanje članova svoje rodbine, pre svega s teorijom o očevoj nedijagnostikovanoj depresiji.

Malom Hansu Otu drugovi iz razreda ne dolaze, jer njihove familije nisu u Unutrašnjoj misiji a ona je na dva koraka od amiške zajednice. Naravno da nije, ali recimo to tako, u svrhu delimičnog objašnjenja. Ta misija se pominje i u romanu Mračna komora Kamile Hjernholm Olsen.

Kako usaglasiti apsurdnu smrt voljenih osoba s Bogom? I ovde čujemo onaj krik, poznat odvajkada, krik upućen Bogu. „Zašto nju/njega?“ Osećanje neprilagođenosti i ogromne usamljenosti ne sprečava pripovedača da svojim likovima priđe s ljubavlju i saosećanjem, da se iskreno zapita šta bi bilo kad bi bilo… I čitaocu će biti žao umornih konjâ i pripovedačeve sestre i dobrodušne tetke kojoj je oduzeto pravo na obrazovanje.

Zaista, u danskoj književnosti nije sve Kopenhagen. Hans Oto Jorgensen (Hans Otto Jørgensen; 1954) možda je jedini ruralni danski pisac danas, pesnik, romanopisac, pripovedač, antologičar, autor knjiga za decu i omladinu. Odrastanje na selu i posao u stočarstvu obeležili su njegovo stvaralaštvo: on je hroničar svoje porodice a time i života na selu (svetlosnim godinama daleko od metropole sa sve televizijom i popularnom kulturom), počev od strogog crkvenog uticaja pa do promena koje je uvođenje mehanizacije donelo u poljoprivredu.

Stočar po obrazovanju, Jorgensen je dugo bio omiljeni rektor Škole za pisce. Njegovo delo se opsesivno bavi smrću i krivicom, i odlikuju ga naturalistički precizan opis i potpuno odsustvo postmodernih metoda.

Besmrt u Kopenhagenu je antidrama koja svojom formom ima želju da dekonstruiše istorijske poglede na dramski tekst, tako što će fabulu, sukob, mjesto i vrijeme događanja radnje, kao i logički slijed dešavanja, skoro u potpunosti izbjeći.Samim tim ova drama postaje filozofska meditacija, odnosno eksperiment u kojem Antović pokušava da vodi polemiku sa samim sobom (odnosno sa svojim avatarima) o fundamentalnim pitanjima filozofije, nauke i umjetnosti; kroz tekst se pojavljuju interpretacije kvantne fizike, postmodernistička literatura, indijska mitologija, hrišćanska i budistička teologija, kao i kompletna istorijom zapadne filozofije i istorija uopšte. Likovi su nestalni, filozofični i odvojeni od realnog svijeta što ih čini egzotičnim za publiku. Kraj priče (ako ga uopšte tako možemo nazvati) dolazi iznenada pa je, kao i cijeli tekst, otvoren za interpretaciju.

Roman E, jbg! je veoma čitljiv, duhovit, svež i inventivan, ne pati od pseudointelektualizma i intelektualnog pomodarstva, gomilanja citata i referenci, kao ni bilo kog oblika „zasenjivanja prostote“. Radi se o zabavnom, ali u osnovi vrlo kompleksnom i višeslojnom štivu, koje ne nudi jednostavne i jednoznačne odgovore i koje se bavi nekim od najvažnijih pitanja vremena, kao i našeg sveta i postojanja. Iako podnaslov sugeriše da je ovo roman o pisanju i piscima, što u jednoj ravni i jeste, on se bavi osnovnim tajnama pred kojima svi mi stojimo (pa i strahovima sa kojima se suočavamo), vraćajući dostojanstvo književnosti, koja i u značajno drugačijem obliku od „zlatnog doba“ ruske literature, ali u kontinuitetu sa njim, ostaje kadra da se suoči sa onim najvažnijim u našim životima, tragajući za novim načinima izražavanja sve složenije slike realnosti.

U ovom obimom nevelikom romanu kao da je komprimovano nasleđe podjednako zlatnog, srebrnog i bronzanog doba ruske književnosti, otvarajući put ka njenoj budućnosti, pa i budućnosti književnosti, kulture i čovečanstva uopšte.

Birajući mit, legendu, pesničko nasuprot prozaističkom, iracionalno nasuprot racionalnom, novi-stari jezik koji je stvarao nasuprot modernom, gradskom, Nastasijević je stvorio poseban, enigmatičan svet koji nije nužno vezan za određeno vreme ili epohu. Baš zbog toga, njegovu dramu danas možemo lako zamisliti i u Srbiji 21. veka, u nekom selu koje su svi stanovnici napustili u odselili se u Beograd ili Nemačku, u predgrađu u kojem u velikim vilama žive deca novih bogataša koja ne moraju nužno biti „snalažljiva“, u varošici u centralnoj Srbiji u kojoj neki lokalni moćnik danas ima/može imati kosturova u ormanu koliko i gospodar Mladen. Iako savremenim umetnicima Nastasijevićev jezik može biti stran, podsetimo se da u teatru postoji zamor od skoro obaveznog realističkog izražavanja, lišenog bilo kakve poezije te da su u antičko doba pesnik i dramski pisac bili jedno isto te da će Nastasijevićeve drame danas, u novom čitanju, predstavljati nadahnuće i osveženje umornog srpskog teatra.

Mlada dramska spisateljica Minja Lazareski (1999) je u svom tročinskom ostvarenju krenula za ove prostore neobičnom stazom. Naime, na prvi pogled se može učiniti da je reč o moralističkoj drami koja ima dugu tradiciju u hrišćanstvu, još od prve dramske spisateljice, monahinje Hrosvite iz Gandershajma (10. vek) ali, onda vidimo i antičke drame. No, ni to nije sve jer je struktura teksta poetska i podseća na postdramsko pozorište koje, opet, želi da zatvori taj 2500 godina star teatarski krug. Sa znanjem, poetskim i dramaturškim, Minja otkriva novu pozorišnu dimenziju koja može biti koliko teatarska toliko i književna i vraća nas osnovnom pitanju: Ko smo mi i gde je naše mesto u modernom svetu?

Neumorna svetska putnica mlađe generacije Lana Bel Veider (1989), otkriva nam Daleki istok preskačući ulogu čičerona, kakvu obično imaju autorke i autori putopisa. Njena posvećena ljubav prema hodoljublju (kako je lutalačke tendencije definisao veliki pisac, slikar i boem Zuko Džumhur) izvire iz svake rečenice koja nas teleportuje put Kine. Iako u delu ima, a i neophodno je, istorijskih, kulturoloških podataka, ono što fascinira je da nam se prikazuje svakodnevni život onakvim kakav jeste. Naslovi poglavlja koji opisuju situacije u koje ulazi glavna junakinja rečito (i duhovito) govore o tome: Dobih klopu po porudžbini, Srbi Nantonga,ujedinite se!, Pronađi stan u Baošanu…. Autorka je napisala, skromno opisujući stvaranje svog književnog prvenca, da je dvadesetak godina nešto pisuckala pa je red i da nešto objavi. Ono što možemo reći je da s nestrpljenjem očekujemo sledeću knjigu jer Lana Bel Veider ima šta da kaže.

Živopisno i obimom veliko delo, od preko šest stotina stranica, vodi nas od Evrope do oboda Južnog pola. Bez obzira gde se ovaj tandem hodoljubaca nalazio, u tajlandskom hramu ili na Patagoniji, mi imamo osećaj da smo tamo s njima. Razlog je u tome što nije u pitanju još jedna turistička reportaža iz nekog od skupih rezortova. Naprotiv, mala, na prvi pogled nezanimljiva mesta, zabačena sela, lokalne pijace, divlji i ljudskom rukom neoskrvnuti predeli su u fokusu ovog dela koje se, s punim pravom, može nazvati dnevnikom dvoje puistolova. Avantura je nešto retko i mnogima gotovo nemoguće u 21. veku ali, oni koji su još spremni da putuju koristeći sva raspoloživa prevozna sredstva, uključujući svoja stopala, stare barže, volovske zaprege su oni koji s punim pravom mogu da čitaocima prenesu direktno životno iskustvo

Roman „Apostolov“ Sibile Levičarov (Sibylle Lewitscharoff) je knjiga o putovanju, roman o ocu i priča o staroj, neobrađenoj traumi.

U romanu srećemo dve sestre koje iz Štutgarta putuju kroz današnju Bugarsku nakon što su prenele posmrtne ostatke oca iz Štutgarta u rodnu zemlju. Jedna od sestara je naratorka, dok njihov vozač po imenu Rumen Apostolov igra ulogu nekog vrste moderatora razgovora. Sestre se prepuštaju Apostolovu da ih pored vožnje upoznaje i sa predelima kroz koje prolaze. Slika Bugarske koju nam daje naratorka nije bez predrasuda. Čini se da iza stavova postoji negativna preslika.

Roman „Apostolov“ je kitnjast monolog o ocu koji je izvršio samoubistvo. Priča nije pravolinijska porodična priča, nego mešavina potrage za ocem, sociološki road movie i istorijski esej. U centru priče su dobro proverene istorijske i porodične činjenice, ali su pretkane podrugljivim, ciničnim razmišljanjem i govorom koji karakteriše estetika mržnje. Određena doza besa je takođe prisutna u romanu, a tirade mržnje podsećaju na ton kojim je pisao Tomas Bernhard.

Sestre su imale manje od petnaest godina kada im se otac, uspešan ginekolog, obesio u porodične kuće. Porodica se nije zapitala ni onda a ni u kasnijem zašto je došlo do te tragedije. Praznina koju je ta prerana smrt stvorila u porodici, oseća se svo vreme putovanja kroz Bugarsku. Naratorka polazi na put u želji da sazna zašto se njen otac ubio, ali se na putu ispostavlja da ona o ocu gotovo ništa ne zna, štaviše ne zna mnogo ni o braku svojih roditelja. Iako pokušava, nije u stanju da sagleda realno kako su njeni roditelji živeli i u kakvim su odnosima bili.

Roman „Apostolov“ je satiričan roman o bugarskom emigrantu, putopis, klasičan ispovedni roman. 

Nagrađen je nagradom Lajpciškog sajma knjiga 2009. godine u kategoriji beletristike.

Stiven Tomas, jedan od trojice vlasnika firme “Blade”, unajmljen je da tajno štiti ćerku kandidata za predsednika SAD-a. Kao pravi profesionalac on pristupa poslu i upoznaje Moniku, običnu ženu koja živi normalnim životom ne znajući ko je zapravo njen otac.
Vremenom, oni se zaljubljuju jedno u drugo i pod velom laži otpočinju romansu. Ali, ništa nije večno na ovom svetu i kad istina ispliva na površinu, Stiven shvata da je spreman na sve da zaštiti i zadrži ženu koju voli pored sebe.

Na lažima se ne temelji poverenje i koliko god istina bila opasna nikad je ne treba prećutati. Jesu li opravdane greške ako nisi na svom terenu i ne stojiš čvrsto na zemlji?

Koliko god visine, u kojima se nalaziš, bile obećavajuće i ispunjavale svaki deo tvoga bića, pad je neminovan. Gravitacija nas sve vuče prema tlu. Jedina razlika je u tome što je pad sa osećanjima daleko bolniji od bilo kog drugog.

Justin Woon, jedan od trojice vlasnika firme “Blade”, živi život po sopstvenim pravilima. U trenutku dokolice on upoznaje Alisu, ženu koja ispunjava sve njegove standarde, i koju želi da potčini svojoj volji.
Alisa je svetski poznata manekenka koja se nalazi na velikoj životnoj prekretnici. Shvatila je da je posao više ne ispunjava kao ranije, i da želi nešto više od popularnosti – svoju porodicu. U potrazi za pravim muškarcem ona upoznaje jednog koji ispunjava sve njene kriterijume. Međutim, život nije bajka… Njen savršen muškarac dolazi u paketu sa mnogim pravilima, a jedno je posebno naglašeno – samo fizičke veze dolaze u obzir.
Šta će se dogoditi kada Justin shvati da je njihova veza otišla predaleko? Kako će podneti saznanje da Alisa nije samo jedna u nizu, već jedina za koju je spreman da učini sve?

Pravila su za muškarce, koji znaju šta žele u životu. Ugovori služe da to i osiguraju. A žena, koja je večiti sanjar, tu je da sve to sruši.

Leon Stoun, jedan od tri osnivača firme “Blade”, nakon dve godine bežanja, vraća se kući sa dva cilja – da vrati svoju bivšu devojku i iskupi se za greške načinjene u prošlosti. Iako joj je srce bilo slomljeno, Hana je krenula dalje, i spremna je da se zakune na večnu ljubav drugom muškarcu. Ipak, sudbina ima drugačije planove, i vraća Leona u Hanin život, dan pre njenog venčanja. Možda je ovaj put sudbina naklonjena Leonu i pomogne mu da se iskupi. Možda je Hanino srce spremno da oprosti i pruži novu šansu. Bol je za duboke duše, ljubav je za srećne, a nada je za hrabre. Da li je moguće ispraviti greške prošlosti i nadati se toploj budućnosti, jer je sadašnjost isuviše bedna? Da li iskupljenje može pobediti bol i izvući na površinu ljubav, koja se krije u dubinama mračnih duša?

LoveStar je zamišljen kao „poslednji ljubavni roman u islandskoj književnosti“. Indridi i Sigridur, protagonisti čistog srca, veruju u svoje tehnološko društvo dok im ne stigne pismo koje im poremeti živote. Naime, idealizovana zajednica, osim što trguje smrću, programira ljubav i odlučuje da ih treba razdvojiti. Sigridur dobija regrutni poziv da dođe u dolinu Eksnadalur, gde se nalazi tajanstveni kompleks, zabavni park, s logom LoveStar. U najboljem maniru Boba Šoa, autsajder će dokazati da ljubav pobeđuje sve.

Le Monde je o ovom romanu napisao:
„Isprva LoveStar Andrija Snajra Magnasona izgleda kao književni NLO uz dašak poremećene političke polemike. Čudno osećanje, međutim, ubrzo se gubi dok nepouzdanost, koja karakteriše piščev stil, rađa duh apsurda. Knjiga je puna referenci na dela Džordža Orvela (1984), Džonatana Svifta (Jedan skroman predlog) i Daglasa Adamsa (Autostoperski vodič kroz galaksiju). I ovde vidimo isti onaj pametni žar pomešan sa smrtno ozbiljnim a opet potpuno šašavim – umeće da zbunjenog čitaoca istovremeno i zabavi i uplaši.“

Andri Snajr Magnason (1973) je jedan od najproslavljenijih mlađih islandskih pisaca. Piše romane, priče, eseje, knjige za decu, pesme, drame i filmske scenarije. Publicističkim delom Zemlja snova iz 2006. kritikovao je islandsku energetsku politiku. Godine 2016. kandidovao se na predsedničkim izborima. Roman LoveStar bila je najprodavanija knjiga na Islandu 2002. Njegov roman Priča o plavoj planeti prva je knjiga za decu koja je osvojila Islandsku književnu nagradu (1999). Prava na Magnasonova dela prodata su u više od 30 zemalja.

Prvi i izuzetno kvalitetni roman danske spisateljice kurdskog porekla Sare Omar donosi kritiku patrijarhalnog društva islamskog sveta u Kurdistanu.

Poput velikih majstora stare škole literature, Sara Omar ispisuje storiju jedne porodice, ističući u prvi plan položaj žena u društvu koje tobož živi po islamskim zakonima, i koje su izložene stalnom pritisku i strahu za sopstveni život, seksualnim napadima, fizičkom i psihičkom nasilju. Svi talenti žena i sve njihove različitosti brutalno nestaju pred patrijarhalnom stihijom jednog neobrazovanog i sirovog sveta koji iskorišćava religijske dogme kako bi zadržao žene u podređenom položaju i zadovoljio svoje primarne, animalne nagone, sa samo jednim ciljem: da vlada i gospodari. Pipci ovog sistema su tako jaki da sežu i ka nekoliko hiljada kilometara dalekom severu Evrope i radnja se paralelno odvija u kurdskom delu Iraka i u Danskoj.

Berlingske Tidende je o knjizi napisao: „Ovo je literatura koja može promeniti naše društvo!“

Sidsebogreol: „Kupačica mrtvih je knjiga koju nikada nećete zaboraviti i koja vas ne ostavlja i kada pročitate poslednju stranicu i sklopite korice.“

Kristeligt Dagblad: „Nema spora da je [knjiga] hrabra i važna u kritici i opisu jedne kulture i religije u kojoj su muslimanske devojke i žene u Alahovo ime izložene represiji, nasilju i smrti.“

Bookmeupscotty: „Nema nikakve sumnje, Kupačica mrtvih je potresno i brutalno štivo, koje će dirnuti i najhladnijeg cinika, i mogu svima samo da preporučim da pohitaju i nabave primerak.“

Edicija Severno svetlo, knjiga br. 6. Nagrada Montanas Literaturpris na najbolju knjigu u Danskoj 2019.

Roman o egzistenciji žene na relaciji Danska-Island-Amazonija, čija se radnja odvija u svetu gde je važno donositi odluke pa makar one izazvale najtežu patnju.

Kako drugačije objasniti motivaciju glavne junakinje, koju naratorka u prvom licu vodi iz jedne loše odluke u drugu, bilo da iz neobjašnjivih razloga ostaje uz muža koji je očigledno odbacuje, bilo da putuje na Island u lakoj letnjoj odeći, ili u vrhuncu mladalačke ludosti završi u amazonskim šumama, pretučena, silovana i bolesna od užasnih veneričnih bolesti. Iako svesna da su odluke samo njene, ona ih i dalje donosi na sopstvenu štetu. Na momente brutalno crnohumorna, ova velika priča će vas istresti iz cipela.

Časopis Information o romanu piše: Srceparajuće okrutno prefinjeni džumbus od romana o seksu, nasilju i krvi.

Weekendavisen: Treći autofikcionalni roman Hane Hejgor Viemose nastavlja punom i neuglancamom vitalnošću već poznati feljton o bezglavom žamoru koji prave mnoge autorkine inkarnacije jurcajući napred-nazad kroz vreme (…) u ovoj knjizi ona nokautira i zasenjuje sve barabe i ljudske džukele svojstvenim suvereno alkoholičarskim, agresivno zabavnim romaneksnim rukopisom.

Politiken: Smejete se i jeza vas podilazi i ostajete bez daha dok čitate roman o tome kako je to biti majka, pisac, razvedena, zaljubljena (…) velika književna umetnost. (…) U njenoj prozi ima pulsa, ima nerva, ima dinamike, tako da poskakujete i morate da se pridržavate dok vam se diže kosa na glavi, smejete se, kukate. (…) Halapljivo očekujem nove izveštaje Hane Hejgor Viemose s Islanda i unapred kličem toj prozi i poeziji, koja je iskašljana šlajmarom i isceđena u redovnom putovanju između kopenhagenskog centra i psihotično zelenkaste mahovine magmatskog Islanda.“

Roman danske spisateljice Hele Hele – Ovo treba da se napiše u prezentu. Roman je prvi u nizu u Presingovoj ediciji Severno svetlo, koja objavljuje prevedena dela skandinavske književnosti. Prevodilac i urednik je Predrag Crnković.

O knjizi su pisali mnogi ugledni evropski listovi. Evo nekih citata:

Ovo je čista radost čitanja /…/ Mnoge rečenice ovog romana su tako bremenite značenjima, da redovi samo što se ne poviju pod njihovom težinom.” – Lolland-Falster Folketidende

“Ovo treba da sa napiše u prezentu je predivno čitalačko iskustvo… Od nekih pasaža može srce da vas zaboli, ali to sve zaleči obilje uzdržanog humora, kako to već Hele Hele ume.” – Berlingske Tidende

“Čovek se zapita kako je moguće čitati knjige Hele Hele o usamljenim, besanim i prividno dosadnim životima ženâ /…/ kao da je reč o napetim trilerima? Jer, upravo je to slučaj i ovaj roman će omađijati čitaoca tako da jedva čeka da okrene sledeću stranicu uprkos tome što kao da nema zapleta. Ali, kada počnete da čitate – nema vam nazad. Tako je bilo s prošlim romanima Hele Hele, a tako je i s ovim.” – Politiken

Prisećanja na ljubav dvostruki je portret majke i ćerke – dosledno i radikalno propitivanje odnosa između roditelja i dece, jakih osećanja i konflikata, rođenjem ugrađenih u porodične odnose. Ovo je roman o oslobađanju i gubitku, te na kraju o međusobnom pronalaženju. Kako je autorka rekla prilikom dodele Knjižene nagrade Nordijskog saveta u novembru 2017, ovo je roman „o neuspešnoj i slaboj majci, koja doživotno pokušava da se iskupi za grehe iz mladosti, samo da bi otkrila da nije dorasla mlađim generacijama”.

O romanu su pisale prestižne evropske novine:

Berlingske Tidende

Kirsten Torup sjajno piše o majčinskoj ljubavi i osećanju bespomoćnosti.

Politiken

Roman tako opisuje odnos majke i ćerke, da vam knedla zastane u grlu. To je sjajan prikaz [odnosa], koji je od samog početka nakrivo nasađen, te snažan portret žene koja se nikada nije osećala prilagođena „normalnom” životu.

Jilands-Posten

Snažna proza: čak i roditelji mogu uvideti da deca ne smeju da budu njihovi „projekti”. Novi roman Kirsten Torup povezuje raskošne opise ljudskih karaktera s ubedljivom hronikom propadanja danskog društva u poslednjih nekoliko decenija.

Ova autobiografska knjiga prati život devojke koja se suočava sa saznanjem da boluje od teške bolesti – multiple skleroze. Govoreći o putu koji prelazi, od očaja spoznaje i pomisli da je u bezizlaznom stanju, do svesti o izvesnostima borbe koja se može i mora voditi, preko važnosti podrške i razumevanja okoline, autorka nas vodi kroz sve faze koje donosi iskustvo doživljenog. Ova knjiga je važna kako za ljude koji se bore sa bolešću, tako i za okolinu koja je na njih upućena. Ona je dokaz da se i sa najtežim problemima u životu možemo izboriti ako verujemo u pobedu i ako drugi veruju u nas.

U završnoj reči, autorka između ostalog kaže:

Knjiga govori o životu sa multipla sklerozom i konstantnoj borbi sa tom teškom dijagnozom. Ali, fokus nije samo na MS-u. Cilj ove priče je da ljudi, bez obzira da li žive sa nekom teškom bolešću ili su zdravi, shvate da je život sastavljen od dobrih i teških perioda u životu. Primećujem opšti nedostatak empatije i površnost u međuljudskim odnosima, koja dovodi do onih banalnih fraza da je drugome uvek lakše. Ljudi se sklanjaju od loših informacija i pribegavaju politici ne želim da znam, pravim se da ne vidim. To nije način rada na sebi i tako ne doprinosimo boljitku čovečanstva. Da bi ovaj svet bio bolje mesto i da bi se mi sami potpunije osećali, treba kao pojedinci da doprinesemo zajednici. Dobrim delima i razvojem ličnosti i intelekta ne obogaćujemo samo svoju ličnost, već postajemo intuitivniji, a dodatno doprinosimo balansu cele planete.