BIOGRAFIJE

Svojom knjigom „Bez otadžbine” g. Đurić nas uvodi u povlačenje srpske vojske kroz snežnu jesen na dugoj liniji otstupanja od Dunava do Drača. Pred nama se ređaju slike umiranja, gladi i bede, povezane kroz povlačenje jedne čete trećepozivaca i njihovog komandira, mladog poručnika Marka. Ovi ljudi gaze blatnjave i smrznute ceste gonjeni nekom stihijskom silom, i u saznanju „da je sa Srbijom sve svršeno”, ostavljaju za sobom polutrule leševe pokrivene snegom, nezakopane i raskrvavljene. Ostavljaju svoje domove i porodice. Krv, koja je počela da teče u poslednjem sukobu sa neprijateljem kod Smedereva neprestano kaplje sve do Drača. Ta putanja liči na neprekidnu dugu reku u koju se utapaju premoreni leševi boraca i zarobljenika. Kulminaciona tačka ove tragedije jeste u masovnom demoralisanju naroda pred kojim su se isprečile albanske gudure, zima, neizvesnost, glad, agonija i smrt. Iz ovog poremećaja osnovnih životnih potreba i principa, javila se nova psihologija mase i pojedinaca. Odnosi među ljudima brzo su se menjali, nagon za održanjem podredio je sebi sve moralne osobine stečene godinama mirnog života. Iz ovog poremećenja svih vrednosti ne javlja se ni jedna svetiljka da nagovesti nove smernice. Moral jednog veka bio je ugušen u krvi, čovečnost bačena na đubrište a sebičnost postala je dominanta u strašnom koncertu umiranja i raspadanja.

Ante Boglić

Napisanu prirodnim stilom i dobrim književnim jezikom, ovu knjigu kao izraz čestitoga i pravoga rodoljublja, treba da čita u prvom redu jugoslovenska mladež. Sem nacionalizma, ona će u knjizi naći poglavlja od znatne umetničke vrednosti, dobre portrete seljaka-ratnika i naučiće da je Srbija uprkos svih nesreća i patnji pobedila jer su njeni stanovnici imali svest o zajednici.
Pojavi g. Đurićevoga dela mora se radovati svaki prijatelj dobre domaće knjige. Njegovu „Strašnu godinu” (Savremenik S. K. Z. 1935) nagradila je Akademija nauka; ne sumnjam da će njegovo delo biti sve bolje primano, naročito kad u svojoj trećoj knjizi (koja izlazi ovih dana pod naslovom „Ka pobedi”), ili možda u četvrtoj bude završio celu viziju rata. Tako ćemo pored uspomena jednog artiljerca, g. Stevana Jakovljevića, imati i uspomene jednog pešaka, g. A. Đurića.

Božidar Kovačević

Svojim romanom, uz jednu dosta oskudnu, svakidašnju građu, g. Đurić je obuhvatio mnogo činilaca, znatnih po njihovoj psihološkoj vrednosti, dovoljnih da budu obrađivani posebno. Evo: jedna psihologija rata, rova, života i pokreta u njemu, sa saznanjima o čovekoljubivim strujama koje protiču kroz krv ratnika; jedna psihologija pozadine, sa atmosferom moralne truleži i fizičke nakaradnosti; jedna pshologija, najzad, ličnosti koje dolaze sa fronta kući i, noseći u sebi strašnu i haotičnu viziju nemani pod čijim udarcima se lome životi kao krisgalna staklena zrna, ne mogu da ponovo utvrde ravnotežu odnosa između onoga što je prošlo i onoga što je sad. Remark je te činioce i te psihologije odvojio: plastičnu i stravičnu sliku fronta, sa svima pitanjima koja se roje iz te osnove, razvijajući se od naivna oduševljenja mladića pojenih romantičnim pićima prošlosti do onoga humaniteta ljudi koji su očistili sebe od mnogih izlišnih zabluda, tu sliku je pisac razvio u romanu Na zapadu ništa novo. A psihologiju ratnika vraćenih u kolosek građanskoga života, u kome ih tišti nezbacivi teret ratnih viđenja, Remark je raščlanjavao u Povratku. Slična razdvajanja predmeta i psihologija činili su i drugi pisci rata i o ratu, strani i naši: Dorželes, Ren, Rolan, Krleža, Crnjanski, Krakov i drugi. Dragiša Vasić je, u Crvenim maglama, zgusnuo nekoliko takvih psiholoških činilaca, ali nije uspeo da svome romanu da onu umetničku sugestivnost koja diže do znatnog stupnja pojedine njegove pripovetke (U gostima, Resimić dobošar). I g. Đurić je učinio takvo zgušnjavanje, psihološko i mentalno, u svome romanu. On ga je, međutim, vremenski ograničio: to su događanja samo jedne godine. No to ograničavanje je, u stvari, zasecanje u suštastveni izraz jednoga stanja i vremensko ograničenje ne sprečava i punoću, obuhvatnost toga izraza.
U svome romanu g. Đurić ne pravi nikakvu „istoriju“; to je, po osnovnoj nameni, pre svega, jedan „ratni dnevnik“, kao što se kaže u podnatpisu. Dnevnik, sa nekoliko zapažanja bitnih kao plod doživljenosti, Takvo je jedno zapažanje, na primer:
„A kad svanu dan i tanka izmzglica pođe Dunavom, nestade noćnih utvara i priviđanja. Dan je zablistao svetao i radostan. Smejalo se sunce nakostrešenim ljudima, koji nisu umeli da uživaju svetlost Božjeg dana, već vrebali jedan drugoga i čekali čas da se iskrve. Sad je izgledalo neverica da je počeo rat i da su svi ti ljudi, ostavljeni i naoružani, zbog tako gadnog posla bili posakrivani po vrbacima. Topla voda mamila je umorne i znojave ljude da bacaju sve sa sebe i da se goli, veseli i sa neuzdržavanim smehom bace i praćaknu po njenim dubinama; da ovi s ove i s one strane pruže jedni drugima ruke i u to svetlao letnje jutro osete radost mladog života, koji im je Bog štedro podario.”
Boško Novaković