ROMANI

"U životu možemo pobeći od svega, ali ne i od srca. Ljubav nas uvek nađe. Putevi ljubavi su čudesni. Ljubav je najveća inspiracija, najveća pokretačka sila i najjača isceljujuća snaga, veličanstvena i moćna u svakom svom aspektu. Upravo o tome govori roman Dane Vitor „Ako želiš nešto od Marsa budi Venera“. Suptilno, nadahnuto napisan, pitak, lagan probudiće u Vama i suze i smeh i zebnju i radost i toplinu...
Na potpuno lagan i očaravajući način Dana Vitor nas vodi kroz različite životne kulise, sudbinu glavne junakinje Marije, predratni i posleratni Beograd, kroz liniju predaka, sudbinu porodice i njenih prijatelja, igru života, radosti, ustreptalosti, ljubavi, porinuća, nove nade, kroz spasonosni obrt sudbine, koji nam poručuje da su jedine isceljujuće snage i najjača oružja u svim životnim situacijama upravo ljubav, vera i nada.
„Život je plima i oseka lepih i manje lepih trenutaka“ — navodi Dana Vitor u svojoj knjizi, ali ova knjiga nosi jasnu i glasnu poruku da za ljubav ne postoji nepremostiva prepreka i putevi srca, ma koliko na izgled delovali ponekad čudno, su zapravo najispravniji u svakom trenutku. Sledite srce i put će biti uvek otvoren.
Budite Venere, u svetu pomešanih uloga. Dozvolite toj Veneri da zablista u svoj svojoj veličanstvenosti, nežnosti, ljupkosti, lakoći i lepoti. Tek tako probuđena Venera aktivira muški princip jakog, muževnog Marsa, zaštitnika i partnera. Upravo, ova sjajna Venera lutajući dolinom iskušenja, životnih prevrata, neispunjenih nada, spas nalazi u poimanju ljubavi kao najveće vrednosti, a isceljenje u zagrljaju Marsa.
Ljubav sve isceli, čak i ono na izgled nemoguće. Iz pogleda ljubavi — sve je moguće. Stoga prepustite se i zaplovite kroz ove redove u čaroban svet svemoguće ljubavi, koja iznova rađa i čudesno isceljuje. Sledite put ljubavi kao jedini ispravan put.
Jelena Andrić"

Živorad Žika Lazić (1933 - 2009) javio se u srpskoj književnosti zbirkom pripovedaka «Putem pored reke». Objavio je dvadesetak knjiga, romana i zbirki pripovedaka. Prevođene su mu priče na engleski, nemački, ruski, danski, bugarski, albanski, azejberdžanski. Napisao je scenarija za popularne serije «Muzikanti», «Građani sela Luga», i «Doktorka na selu». Autor je i scenarija za nekoliko igranih filmova, a komadi po motivima njegovih istorijskih romana, izvođeni su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nagrađivan je više puta. U dugoj šetnji od beogradskog Novog groblja, gde se poklonio senima Nikole Pašića, do spomenika na bivšem trgu Marksa i Engelsa, sada Pašića, Živorad Lazić je ispričao kako se najveći srpski političar s kraja 19. i početka 20. veka nosio u politici sa lozama Obrenovića (Milanom i Aleksandrom) i Karađorđevića (Petrom i Aleksandrom). Kako na kraju ovog romana Lazić napisa: Beograđani su se šalili da bi epitaf na Pašićevom grobu trebalo da glasi: SAHRANIO SAM TRI KRALjA, A ČETVRTI JE POKOPAO MENE IZ STRAHA DA I NjEGA NE STRPAM U GROB. Lazić je roman „Pašić i četiri kralja“, pisao ži- vo, duhovito, s mnogo zanimljivih dijaloga i dočarao je atmosferu epohe. Radnja je zasnovana na istorijskim ličnostima i vernim datumima ali je pisac u dozvoljenim granicama pesničke slobode pravio priču i ukrasio je izbiranim jezikom i upečatljivim slikama. Ova knjiga ima i jednu veliku poruku. Pašić je rođen u kneževini Srbiji, a umro je 1926. u velikoj državi, kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslaviji.

Živorad Žika Lazić (1933 - 2009) javio se u srpskoj književnosti zbirkom pripovedaka «Putem pored reke». Objavio je dvadesetak knjiga, romana i zbirki pripovedaka. Prevođene su mu priče na engleski, nemački, ruski, danski, bugarski, albanski, azejberdžanski. Napisao je scenarija za popularne serije «Muzikanti», «Građani sela Luga», i «Doktorka na selu». Autor je i scenarija za nekoliko igranih filmova, a komadi po motivima njegovih istorijskih romana, izvođeni su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nagrađivan je više puta.

U romanu Ubiše knjaza autor opisuje poslednja tri dana iz života kneza Mihaila Obrenovića. Za ta tri dana Živorad Lazić je čitaocima ponudio čitavu istoriju vladavine dinastije Obrenovića i svu složenost društvenih i političkih prilika u Srbiji koje su dovele do atentata na kneza Mihaila.

Roman Kad Bogovi Zarate je slovenska mitološka priča u kojoj se svetovi smrtni, dugovečni i besmrtni, udružuju u borbi protiv podzemnog sveta. Kroz priče nas vode junaci iz redova ljudi, zmajevića i vilenjaka. Pored njih pojavljuju se i slovenski bogovi od kojih su neki preobraženi u smrtnike. Ovo je prva od dve knjige u kojoj se čitalac upoznaje sa likovima i njihovim pustolovinama.

Danica ga udari nogom u prepone, od besa nije videla narod koji se skupljao pored njih. Neko je obuhvati otpozadi, čula je Mladenov glas u svom uvu, lagano bes ju je napuštao, a telo joj se opuštalo. Čula je žagor oko sebe, okrete se lagano prema Mladenu. „Deca.“ uspaničeno mu reče i otrča u pravcu gde ih je ostavila.
Nastavak popularnog romana Kosovka devojka prati život Danice i njene porodice. Danica, koja je sada majka, mora da brani sebe a prvenstveno svoju porodicu od svakakvih problema – napada Turaka, nestašice hrane, sukoba između ljudi u selu... Ona strepi od mogućeg rata i napada na seljake koji samo pokušavaju da prežive ovaj težak period i smišlja kako da se snađu ako im se desi neka od mnogih nesreća.

Autorka vešto plete priču, postepeno uvodi likove u nju i sa lakoćom gradi njihove karaktere. Profesionalni istoričar bi nas precizno obavestio o datumima pojedinih događaja, makar o tome da je izbio Prvi srpski ustanak, a Pavlovićeva umešno to radi onako usput, dopuštajući čitaocu da iz dijaloga aktera to sam zaključi. Jer, centralna tema romana i nije hronika srpskog naroda tokom njegove borbe za oslobođenje od turskog jarma, već životi srpskih porodica u to vreme, svakodnevna zbivanja. Ovo je i priča o dobroti, plemenitosti, požrtvovanju, rađanju i negovanju ljubavi, topla, gotovo bajkovita storija, u kojoj skoro da nema negativnih junaka, osim naravno, onog „pustog turskog“. Pravo osveženje na našem književnom tržištu.
Branislav Vučković, istoričar

Roman „Raspakovani snovi“ prati nekoliko životnih sudbina i dugogodišnjih prijateljstava u burnim devedesetim godinama prošlog veka u Srbiji. Nepretenciozno i sa pripovedačkom lakoćom, prateći ljubavi, razočarenja, uspehe i poraze svojih junakinja, pisac nam dočarava teška, turbulentna vremena u nekoliko srpskih gradova i malih mesta. Kroz način života običnih dobrih i vrednih ljudi plete se i upotpunjuje panoramska dragocena slika o životu u našoj zemlji u tegobnim istorijskim godinama tranzicije, ekonomske bede, političkih previranja, rata i bombardovanja . To je pozadina na kojoj se ukrštaju sudbine nekoliko najboljih prijateljica, čije su težnje za ljudskom srećom u prvom planu. Ivana Dimić

Kao ratni dopisnik učestvovao je u Balkanskim ratovima, a za vreme Prvog Svetskog rata je pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, to je bilo prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilazaciju, prema kojoj je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Upravu tada nastaju dela “ Iz solunskih borbi” i “ Iz ratnih dana”. Slobodoljublje, odvažnost, ljubav i svetlost, krasile su Iva Ćipika, istovetne osobine koje je podario i svojim junacima u ovim delima.

Književno delo, pisano je lakim, jednostavnim i neusiljenim rečnikom i stilom, pored književe ima i znatnu društveno-političku vrednost.

Najuži izbor za Ninovu nagradu 1991. godine.

Roman o Kosti Vojinoviću, vođi Topličkog ustanka.
Izdanje povodom stogodišnjice Topličkog ustanka.
Milisav Savić je napisao u Ćupu komitskog vojvode neke od antologijskih stranica naše posleratne proze.
Draško Ređep

Od pojave Hazarskog rečnika (1984) Milorada Pavića u srpskoj književnosti nije se pojavio značajniji roman nego što je Ćup komitskog vojvode.
Božidar Milidragović

Savić je gradio čudne spojeve istorijskog i metaforičnog i iz repertoara modernog pripovedanja preuzeo sve, sve oblike mistifikovanja, prikrivanja tog spajanja.
Radivoje Mikić

Svojom knjigom „Bez otadžbine” g. Đurić nas uvodi u povlačenje srpske vojske kroz snežnu jesen na dugoj liniji otstupanja od Dunava do Drača. Pred nama se ređaju slike umiranja, gladi i bede, povezane kroz povlačenje jedne čete trećepozivaca i njihovog komandira, mladog poručnika Marka. Ovi ljudi gaze blatnjave i smrznute ceste gonjeni nekom stihijskom silom, i u saznanju „da je sa Srbijom sve svršeno”, ostavljaju za sobom polutrule leševe pokrivene snegom, nezakopane i raskrvavljene. Ostavljaju svoje domove i porodice. Krv, koja je počela da teče u poslednjem sukobu sa neprijateljem kod Smedereva neprestano kaplje sve do Drača. Ta putanja liči na neprekidnu dugu reku u koju se utapaju premoreni leševi boraca i zarobljenika. Kulminaciona tačka ove tragedije jeste u masovnom demoralisanju naroda pred kojim su se isprečile albanske gudure, zima, neizvesnost, glad, agonija i smrt. Iz ovog poremećaja osnovnih životnih potreba i principa, javila se nova psihologija mase i pojedinaca. Odnosi među ljudima brzo su se menjali, nagon za održanjem podredio je sebi sve moralne osobine stečene godinama mirnog života. Iz ovog poremećenja svih vrednosti ne javlja se ni jedna svetiljka da nagovesti nove smernice. Moral jednog veka bio je ugušen u krvi, čovečnost bačena na đubrište a sebičnost postala je dominanta u strašnom koncertu umiranja i raspadanja.

Ante Boglić

Napisanu prirodnim stilom i dobrim književnim jezikom, ovu knjigu kao izraz čestitoga i pravoga rodoljublja, treba da čita u prvom redu jugoslovenska mladež. Sem nacionalizma, ona će u knjizi naći poglavlja od znatne umetničke vrednosti, dobre portrete seljaka-ratnika i naučiće da je Srbija uprkos svih nesreća i patnji pobedila jer su njeni stanovnici imali svest o zajednici.
Pojavi g. Đurićevoga dela mora se radovati svaki prijatelj dobre domaće knjige. Njegovu „Strašnu godinu” (Savremenik S. K. Z. 1935) nagradila je Akademija nauka; ne sumnjam da će njegovo delo biti sve bolje primano, naročito kad u svojoj trećoj knjizi (koja izlazi ovih dana pod naslovom „Ka pobedi”), ili možda u četvrtoj bude završio celu viziju rata. Tako ćemo pored uspomena jednog artiljerca, g. Stevana Jakovljevića, imati i uspomene jednog pešaka, g. A. Đurića.

Božidar Kovačević

Svojim romanom, uz jednu dosta oskudnu, svakidašnju građu, g. Đurić je obuhvatio mnogo činilaca, znatnih po njihovoj psihološkoj vrednosti, dovoljnih da budu obrađivani posebno. Evo: jedna psihologija rata, rova, života i pokreta u njemu, sa saznanjima o čovekoljubivim strujama koje protiču kroz krv ratnika; jedna psihologija pozadine, sa atmosferom moralne truleži i fizičke nakaradnosti; jedna pshologija, najzad, ličnosti koje dolaze sa fronta kući i, noseći u sebi strašnu i haotičnu viziju nemani pod čijim udarcima se lome životi kao krisgalna staklena zrna, ne mogu da ponovo utvrde ravnotežu odnosa između onoga što je prošlo i onoga što je sad. Remark je te činioce i te psihologije odvojio: plastičnu i stravičnu sliku fronta, sa svima pitanjima koja se roje iz te osnove, razvijajući se od naivna oduševljenja mladića pojenih romantičnim pićima prošlosti do onoga humaniteta ljudi koji su očistili sebe od mnogih izlišnih zabluda, tu sliku je pisac razvio u romanu Na zapadu ništa novo. A psihologiju ratnika vraćenih u kolosek građanskoga života, u kome ih tišti nezbacivi teret ratnih viđenja, Remark je raščlanjavao u Povratku. Slična razdvajanja predmeta i psihologija činili su i drugi pisci rata i o ratu, strani i naši: Dorželes, Ren, Rolan, Krleža, Crnjanski, Krakov i drugi. Dragiša Vasić je, u Crvenim maglama, zgusnuo nekoliko takvih psiholoških činilaca, ali nije uspeo da svome romanu da onu umetničku sugestivnost koja diže do znatnog stupnja pojedine njegove pripovetke (U gostima, Resimić dobošar). I g. Đurić je učinio takvo zgušnjavanje, psihološko i mentalno, u svome romanu. On ga je, međutim, vremenski ograničio: to su događanja samo jedne godine. No to ograničavanje je, u stvari, zasecanje u suštastveni izraz jednoga stanja i vremensko ograničenje ne sprečava i punoću, obuhvatnost toga izraza.
U svome romanu g. Đurić ne pravi nikakvu „istoriju“; to je, po osnovnoj nameni, pre svega, jedan „ratni dnevnik“, kao što se kaže u podnatpisu. Dnevnik, sa nekoliko zapažanja bitnih kao plod doživljenosti, Takvo je jedno zapažanje, na primer:
„A kad svanu dan i tanka izmzglica pođe Dunavom, nestade noćnih utvara i priviđanja. Dan je zablistao svetao i radostan. Smejalo se sunce nakostrešenim ljudima, koji nisu umeli da uživaju svetlost Božjeg dana, već vrebali jedan drugoga i čekali čas da se iskrve. Sad je izgledalo neverica da je počeo rat i da su svi ti ljudi, ostavljeni i naoružani, zbog tako gadnog posla bili posakrivani po vrbacima. Topla voda mamila je umorne i znojave ljude da bacaju sve sa sebe i da se goli, veseli i sa neuzdržavanim smehom bace i praćaknu po njenim dubinama; da ovi s ove i s one strane pruže jedni drugima ruke i u to svetlao letnje jutro osete radost mladog života, koji im je Bog štedro podario.”
Boško Novaković