DOMAĆE KNJIGE

"U životu možemo pobeći od svega, ali ne i od srca. Ljubav nas uvek nađe. Putevi ljubavi su čudesni. Ljubav je najveća inspiracija, najveća pokretačka sila i najjača isceljujuća snaga, veličanstvena i moćna u svakom svom aspektu. Upravo o tome govori roman Dane Vitor „Ako želiš nešto od Marsa budi Venera“. Suptilno, nadahnuto napisan, pitak, lagan probudiće u Vama i suze i smeh i zebnju i radost i toplinu...
Na potpuno lagan i očaravajući način Dana Vitor nas vodi kroz različite životne kulise, sudbinu glavne junakinje Marije, predratni i posleratni Beograd, kroz liniju predaka, sudbinu porodice i njenih prijatelja, igru života, radosti, ustreptalosti, ljubavi, porinuća, nove nade, kroz spasonosni obrt sudbine, koji nam poručuje da su jedine isceljujuće snage i najjača oružja u svim životnim situacijama upravo ljubav, vera i nada.
„Život je plima i oseka lepih i manje lepih trenutaka“ — navodi Dana Vitor u svojoj knjizi, ali ova knjiga nosi jasnu i glasnu poruku da za ljubav ne postoji nepremostiva prepreka i putevi srca, ma koliko na izgled delovali ponekad čudno, su zapravo najispravniji u svakom trenutku. Sledite srce i put će biti uvek otvoren.
Budite Venere, u svetu pomešanih uloga. Dozvolite toj Veneri da zablista u svoj svojoj veličanstvenosti, nežnosti, ljupkosti, lakoći i lepoti. Tek tako probuđena Venera aktivira muški princip jakog, muževnog Marsa, zaštitnika i partnera. Upravo, ova sjajna Venera lutajući dolinom iskušenja, životnih prevrata, neispunjenih nada, spas nalazi u poimanju ljubavi kao najveće vrednosti, a isceljenje u zagrljaju Marsa.
Ljubav sve isceli, čak i ono na izgled nemoguće. Iz pogleda ljubavi — sve je moguće. Stoga prepustite se i zaplovite kroz ove redove u čaroban svet svemoguće ljubavi, koja iznova rađa i čudesno isceljuje. Sledite put ljubavi kao jedini ispravan put.
Jelena Andrić"

Živorad Žika Lazić (1933 - 2009) javio se u srpskoj književnosti zbirkom pripovedaka «Putem pored reke». Objavio je dvadesetak knjiga, romana i zbirki pripovedaka. Prevođene su mu priče na engleski, nemački, ruski, danski, bugarski, albanski, azejberdžanski. Napisao je scenarija za popularne serije «Muzikanti», «Građani sela Luga», i «Doktorka na selu». Autor je i scenarija za nekoliko igranih filmova, a komadi po motivima njegovih istorijskih romana, izvođeni su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nagrađivan je više puta.

U romanu Ubiše knjaza autor opisuje poslednja tri dana iz života kneza Mihaila Obrenovića. Za ta tri dana Živorad Lazić je čitaocima ponudio čitavu istoriju vladavine dinastije Obrenovića i svu složenost društvenih i političkih prilika u Srbiji koje su dovele do atentata na kneza Mihaila.

Autorka vešto plete priču, postepeno uvodi likove u nju i sa lakoćom gradi njihove karaktere. Profesionalni istoričar bi nas precizno obavestio o datumima pojedinih događaja, makar o tome da je izbio Prvi srpski ustanak, a Pavlovićeva umešno to radi onako usput, dopuštajući čitaocu da iz dijaloga aktera to sam zaključi. Jer, centralna tema romana i nije hronika srpskog naroda tokom njegove borbe za oslobođenje od turskog jarma, već životi srpskih porodica u to vreme, svakodnevna zbivanja. Ovo je i priča o dobroti, plemenitosti, požrtvovanju, rađanju i negovanju ljubavi, topla, gotovo bajkovita storija, u kojoj skoro da nema negativnih junaka, osim naravno, onog „pustog turskog“. Pravo osveženje na našem književnom tržištu.
Branislav Vučković, istoričar

Kao ratni dopisnik učestvovao je u Balkanskim ratovima, a za vreme Prvog Svetskog rata je pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, to je bilo prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilazaciju, prema kojoj je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Upravu tada nastaju dela “ Iz solunskih borbi” i “ Iz ratnih dana”. Slobodoljublje, odvažnost, ljubav i svetlost, krasile su Iva Ćipika, istovetne osobine koje je podario i svojim junacima u ovim delima.

Književno delo, pisano je lakim, jednostavnim i neusiljenim rečnikom i stilom, pored književe ima i znatnu društveno-političku vrednost.

Što je Demosten naučio idući u školu kod najznatnijih ondašnjih ljudi i učeći danju i noću kod svoje kuće, to upotrebi u javnom životu najpre i najpre kao advokat. Advokaturi se on oda koje s toga, da koliko toliko naknadi upropašćenu očevinu i da obezbedi življenje svojoj materi i sestri, koje stoga opet, da uđe u sve odnose života, te da se tako pripravi za političku pozornicu. Ovom prilikom da napomenemo, da se položaj atinskog advokata u jednoj tačci sasvim razlikovao od položaja današnjeg advokata. Atinski advokat obično ne zastupaše svoje klijente lično pred sudom. Ovi moradoše to sami činiti po pravu atičkome, a advokat pisaše za njih tužbe i odbrane, te se s toga i zvaše logograf (λογογραφος) ili pisac beseda (sudskih).
Kada dakle, kao što napomenusmo, građanstvo atinsko počne opet savetovati se o makedonskom pitanju na glas o naprasnom Filipovom napadu na Halkidiku (s proleća god. 351. pre Hr.), ustane mladi Demosten sasvim iznenada pre sviju drugih govornika, koji obično o toj stvari pređe govoriše, da bi sprečio jednom za svagda ponavljanje svega onog, što je već hiljadu puta rečeno. Ustane Demosten, te je sad govorio besedu kojom je započeo svoju svetsko-istorijsku ulogu, govorio prvu besedu svoju protiv Filipa — tako zvanu prvu filipiku. Od tog doba nastaje ona navek znamenita borba, u koju se Demosten upustio za slobodu helinsku protiv onoga čudovišta ljudskoga — kralja Filipa, — i kojoj ima svet da zahvali čitav niz najdivnijih beseda, što su ikada govorene; nastaje borba, koju je Demosten vodio jednim jedinim oružjem, slobodnom rečju, no ipak tako silno i snažno, da je sam Filip imao običaj više puta da reče: on vodi rat samo sa Demostenom, a ne sa Atinjanima. U prvoj filipici baca Demosten krivicu zbog tadanjeg rđavog položaja ne samo na pređašnje savetnike i vojvode narodne, već i na sam narod.

Najuži izbor za Ninovu nagradu 1991. godine.

Roman o Kosti Vojinoviću, vođi Topličkog ustanka.
Izdanje povodom stogodišnjice Topličkog ustanka.
Milisav Savić je napisao u Ćupu komitskog vojvode neke od antologijskih stranica naše posleratne proze.
Draško Ređep

Od pojave Hazarskog rečnika (1984) Milorada Pavića u srpskoj književnosti nije se pojavio značajniji roman nego što je Ćup komitskog vojvode.
Božidar Milidragović

Savić je gradio čudne spojeve istorijskog i metaforičnog i iz repertoara modernog pripovedanja preuzeo sve, sve oblike mistifikovanja, prikrivanja tog spajanja.
Radivoje Mikić

Svojom knjigom „Bez otadžbine” g. Đurić nas uvodi u povlačenje srpske vojske kroz snežnu jesen na dugoj liniji otstupanja od Dunava do Drača. Pred nama se ređaju slike umiranja, gladi i bede, povezane kroz povlačenje jedne čete trećepozivaca i njihovog komandira, mladog poručnika Marka. Ovi ljudi gaze blatnjave i smrznute ceste gonjeni nekom stihijskom silom, i u saznanju „da je sa Srbijom sve svršeno”, ostavljaju za sobom polutrule leševe pokrivene snegom, nezakopane i raskrvavljene. Ostavljaju svoje domove i porodice. Krv, koja je počela da teče u poslednjem sukobu sa neprijateljem kod Smedereva neprestano kaplje sve do Drača. Ta putanja liči na neprekidnu dugu reku u koju se utapaju premoreni leševi boraca i zarobljenika. Kulminaciona tačka ove tragedije jeste u masovnom demoralisanju naroda pred kojim su se isprečile albanske gudure, zima, neizvesnost, glad, agonija i smrt. Iz ovog poremećaja osnovnih životnih potreba i principa, javila se nova psihologija mase i pojedinaca. Odnosi među ljudima brzo su se menjali, nagon za održanjem podredio je sebi sve moralne osobine stečene godinama mirnog života. Iz ovog poremećenja svih vrednosti ne javlja se ni jedna svetiljka da nagovesti nove smernice. Moral jednog veka bio je ugušen u krvi, čovečnost bačena na đubrište a sebičnost postala je dominanta u strašnom koncertu umiranja i raspadanja.

Ante Boglić

Napisanu prirodnim stilom i dobrim književnim jezikom, ovu knjigu kao izraz čestitoga i pravoga rodoljublja, treba da čita u prvom redu jugoslovenska mladež. Sem nacionalizma, ona će u knjizi naći poglavlja od znatne umetničke vrednosti, dobre portrete seljaka-ratnika i naučiće da je Srbija uprkos svih nesreća i patnji pobedila jer su njeni stanovnici imali svest o zajednici.
Pojavi g. Đurićevoga dela mora se radovati svaki prijatelj dobre domaće knjige. Njegovu „Strašnu godinu” (Savremenik S. K. Z. 1935) nagradila je Akademija nauka; ne sumnjam da će njegovo delo biti sve bolje primano, naročito kad u svojoj trećoj knjizi (koja izlazi ovih dana pod naslovom „Ka pobedi”), ili možda u četvrtoj bude završio celu viziju rata. Tako ćemo pored uspomena jednog artiljerca, g. Stevana Jakovljevića, imati i uspomene jednog pešaka, g. A. Đurića.

Božidar Kovačević