Nije lako naći pravu meru prvog koraka prema Dostojevskom, jer to nije put prema običnom piscu već prema geniju, čija je sila u njegovoj ogromnoj duhovnosti. Ipak, ma kojih razmera piščeva duhovnost bila, baš je ona ta koja decu čini podesnom čitalačkom publikom, jer je jedino u njih srce mera svih stvari, a ne logika i razum. Kao što je detinjstvo, dok je veka i čoveka, neprolazna temporalna kategorija, tako je i Dostojevski, propovednik i apostol ljubavi među ljudima, neprolazan, ni vremenski ni prostorno omeđen, tvorac ideje o svečoveku, on je ceo svet i ceo svet je njemu. Pripada nama, svetu, koliko i detetu. Smisao knjige-slikovnice „Braća Karamazovi”, osim u onom nužno potrebnom obrazovnom, leži svakako u zamisli prevazilaženja večitog raskola u duši, borbe dobra i zla, prerastanja Ničeovog natčoveka u svečoveka. Ne dati mira zlu ─ prva je i poslednja stepenica vaspitanja i formiranja dece. A gde god je deteta, tu je i ljuba. I razumevanje za sve poruke i ideje velikog Dostojevskog, jer dete je malo znanjem, ali veliko srcem. Zato učimo decu, s decom i od dece.
