DOMAĆE KNJIGE

Laslo Vegel naziva svoj roman Neoplanta – Obećana zemlja po latinskom, dakle „neutralnom”, „nadetničkom” imenu grada koji poznajemo kao Novi Sad, Ujvidek, Neusatz. Pažljivom čitaocu ove knjige brzo postaje jasno da drugačije nije ni moglo da bude: Neoplanta je najmanji zajednički nazivnik jednog složenog gradskog tkiva, kako god ga mi zasecali i proučavali, sinhronijski ili dijahronijski, tkiva koje je istovremeno beskrajno osetljivo i ranjivo i beskrajno izdržljivo; da nije takvo, zar bi pretrajalo, zar bi preživelo sve što je pregazilo preko njegove supstance?

A o tim je gaženjima u Neoplanti ponajviše reč. Vegel ispisuje posvetu Novom Sadu koja je melanholična i lirska, ali ne sentimentalna i zašećerena, zapravo je pre manovski ironična; posvetu koja, štaviše, povremeno lipti krvlju nedužnih i poludužnih žrtava svakojakih „oslobodilaca” koji su bahato i bučno umarširavali u ovaj grad i sa severa i sa juga i sa ostalih strana, zajahivali ga za, činilo im se, sva vremena, i još držali da im grad ima biti zahvalan na svemu što su za njega učinili (mada im tu uslugu niko nije tražio).

Teofil Pančić


Laslo Vegel (Vegel Laszlo), prozni i dramski pisac, esejista, kritičar, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je novinar, član redakcije novosadskih časopisa Uj Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa; glavni urednik novosadske Tribine mladih; urednik subotnjeg kulturnog dodatka lista Magyar Szo; dramaturg Televizije Novi Sad; stalni pozorišni kritičar lista Politika; koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Od 2002. godine živi od književnog rada. Član Društva književnika Vojvodine, Društva lepe književnosti (Mađarska), Srpskog PEN centra i Saveza novinara Mađarske. Dela na srpskom jeziku: Memoari makroa (roman, preveo Aleksandar Tišma, 1969); Dupla ekspozicija (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1983); Paraineza (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1985); Odricanje i opstajanje (eseji, preveo Arpad Vicko, 1986); Abrahamov nož (pozorišni eseji, studije, preveo Arpad Vicko, 1987); Ekhartov prsten (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1990); Život na rubu (eseji, preveo Arpad Vicko, 1992); Vitgenštajnov razboj (dnevnički eseji, preveo Arpad Vicko, 1994); Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (roman, preveo Arpad Vicko, 1996); Bezdomni eseji (sabrani eseji, preveo Arpad Vicko, 2002); Eksteritorium (roman, preveo Arpad Vicko, 2002); Ispisivanje vremena, u međuvremenu (dnevničke beleške 2000–2002, preveo Arpad Vicko, 2003); Judita (drame, preveo Arpad Vicko, 2006).

Bilo bi dobro, pisao sam nekad, kad bismo mi, Mađari, čitali Gombrovičeve dnevnike. Ali ne moramo otići tako daleko, bilo bi dovoljno kad bismo poznavali Vegela. To kako on ume da govori o manjinskom položaju, o odnosu provincije i centra, provincije i provincijalizma, o regionu i svetu, o mađarstvu i evropejstvu, racionalno i s osećanjem, s lokalnim iskustvima (životom) i svetski širokim horizontima, o Trijanonu – trezvene pameti i srca, birajuću uvek teže puteve, nikad ne trpajući ništa pod tepih, niti ližući, grebuckajući rane. Ali, moguće je da to samo ja mislim tako, premda bih rado bio u tom pogledu u Vegelovoj senci. Kami je pisao: „Danas se svaki pisac ukrcava u galiju svog vremena.” Veliki putnik te galije jeste Vegel.

Peter Esterhazi