DOMAĆE KNJIGE

Šandor Marai je znao zašto mora da ode, zato je tako dugo oklevao. „Ovako sam odlučio: dokle god ima ikakve šanse da preživim kod kuće, nikud ne idem, ostajem ovde, makar grizao kamen, ali ne idem”, zabeležio je u svom dnevniku. Kada su šanse da živi kao pisac propale, mašio se putničkog štapa: postao je evropska skitnica. U domovini mu ni ime više nisu pominjali. Nije navraćao kući krajem nedelje, državne radio i televizijske stanice nisu emitovale njegova dela u Mađarskoj. (2000)

O autoru:
Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je član redakcije novosadskih časopisa Új Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa, glavni urednik novosadske Tribine mladih, urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika, koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Redovni je član Sečenji akademije za književnost i umetnost pod okriljem Mađarske akademije nauka.

O prevodiocu
Draginja Ramadanski (Senta, 1953) svoj profesionalni put gradi kao slavista i prevodilac, posvećena istraživanju često zanemarenih veza između srpske, ruske i mađarske kulture. Paralelno sa akademskim radom u domenu ruske književnosti i teorije prevođenja, svoja interesovanja usmerava ka „belim mrljama” naše zajedničke istorije. Kao prevodilac, Draginja Ramadanski svesno bira zahtevne i često granične izazove: od gotovo neprevodivih
poema Marine Cvetajeve (poput Pacolovca), do savremenih manjinskih glasova
koji beskompromisno preispituju sopstveni i tuđi kulturni identitet. Verujući da je za istinski dijalog neophodno rušenje tabua, ona svojim radom (šezdesetak objavljenih knjiga prevoda i brojne nagrade, među kojima su „Miloš N. Đurić” i „Laza Kostić”) nastoji da ispuni praznine u međusobnom razumevanju susednih kultura.

Laslo Vegel naziva svoj roman Neoplanta – Obećana zemlja po latinskom, dakle „neutralnom”, „nadetničkom” imenu grada koji poznajemo kao Novi Sad, Ujvidek, Neusatz. Pažljivom čitaocu ove knjige brzo postaje jasno da drugačije nije ni moglo da bude: Neoplanta je najmanji zajednički nazivnik jednog složenog gradskog tkiva, kako god ga mi zasecali i proučavali, sinhronijski ili dijahronijski, tkiva koje je istovremeno beskrajno osetljivo i ranjivo i beskrajno izdržljivo; da nije takvo, zar bi pretrajalo, zar bi preživelo sve što je pregazilo preko njegove supstance?

A o tim je gaženjima u Neoplanti ponajviše reč. Vegel ispisuje posvetu Novom Sadu koja je melanholična i lirska, ali ne sentimentalna i zašećerena, zapravo je pre manovski ironična; posvetu koja, štaviše, povremeno lipti krvlju nedužnih i poludužnih žrtava svakojakih „oslobodilaca” koji su bahato i bučno umarširavali u ovaj grad i sa severa i sa juga i sa ostalih strana, zajahivali ga za, činilo im se, sva vremena, i još držali da im grad ima biti zahvalan na svemu što su za njega učinili (mada im tu uslugu niko nije tražio).

Teofil Pančić


Laslo Vegel (Vegel Laszlo), prozni i dramski pisac, esejista, kritičar, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je novinar, član redakcije novosadskih časopisa Uj Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa; glavni urednik novosadske Tribine mladih; urednik subotnjeg kulturnog dodatka lista Magyar Szo; dramaturg Televizije Novi Sad; stalni pozorišni kritičar lista Politika; koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Od 2002. godine živi od književnog rada. Član Društva književnika Vojvodine, Društva lepe književnosti (Mađarska), Srpskog PEN centra i Saveza novinara Mađarske. Dela na srpskom jeziku: Memoari makroa (roman, preveo Aleksandar Tišma, 1969); Dupla ekspozicija (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1983); Paraineza (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1985); Odricanje i opstajanje (eseji, preveo Arpad Vicko, 1986); Abrahamov nož (pozorišni eseji, studije, preveo Arpad Vicko, 1987); Ekhartov prsten (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1990); Život na rubu (eseji, preveo Arpad Vicko, 1992); Vitgenštajnov razboj (dnevnički eseji, preveo Arpad Vicko, 1994); Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (roman, preveo Arpad Vicko, 1996); Bezdomni eseji (sabrani eseji, preveo Arpad Vicko, 2002); Eksteritorium (roman, preveo Arpad Vicko, 2002); Ispisivanje vremena, u međuvremenu (dnevničke beleške 2000–2002, preveo Arpad Vicko, 2003); Judita (drame, preveo Arpad Vicko, 2006).

Bilo bi dobro, pisao sam nekad, kad bismo mi, Mađari, čitali Gombrovičeve dnevnike. Ali ne moramo otići tako daleko, bilo bi dovoljno kad bismo poznavali Vegela. To kako on ume da govori o manjinskom položaju, o odnosu provincije i centra, provincije i provincijalizma, o regionu i svetu, o mađarstvu i evropejstvu, racionalno i s osećanjem, s lokalnim iskustvima (životom) i svetski širokim horizontima, o Trijanonu – trezvene pameti i srca, birajuću uvek teže puteve, nikad ne trpajući ništa pod tepih, niti ližući, grebuckajući rane. Ali, moguće je da to samo ja mislim tako, premda bih rado bio u tom pogledu u Vegelovoj senci. Kami je pisao: „Danas se svaki pisac ukrcava u galiju svog vremena.” Veliki putnik te galije jeste Vegel.

Peter Esterhazi