DOMAĆE KNJIGE

„Aveljov ožiljak” kolažno je prozno štivo. Struktuiran je filmski: smenjuju se u njemu kadrovi i rezovi. Ne ostavlja – to nipošto – čitaoce ravnodušnim. Rešeta ih ožiljcima. Oštra je proza koja ide ivicom žileta i sama pritom žilet postaje. Kao što je prvi, i jedini, Jankovićev roman, roman koji to nije, ovaj prvi, zajednički, roman Jankovića i Jevrića, tobože odbija da bude napisan. Tim odbijanjem, u inat, uz nos, i čitaocima i autorima i sebi samom, on se i piše. On, zapravo, roman u pravom smislu reči i nije, ali ne postoji taj pravi smisao reči koji bi mogao precizno izvagati šta pravi roman jeste a šta to ne može biti. Svaki pravi roman roman je po sebi. Donosi svoja pravila i njegova uspešnost se jedino uspešno može proceniti proverom da li su ta pravila, koliko i kako, ispoštovana.
„Aveljov ožiljak”, u kojem se piše i o tome kako se ovaj roman piše, osobena je kombinacija humora i tragike. Na prvi pogled, Miloš Janković je zadužen za prvo, a Nebojša Jevrić za drugo. No, i jedan i drugi pisac se protežu preko svog gubera ne dozvoljavajući mu da ih porobi.
Dušan Stojković

Ova knjiga plod je vanrednog napora da se prikupe, prouče, analiziraju i opišu događaji, činjenice i podaci koji su po svojoj prirodi vešto, duboko i trajno sakriveni. Dragocen je svaki doprinos rasvetljavanju mesta i uloge brojnih tajnih društava u nastanku i oblikovanju današnjeg sveta i društvenih odnosa koji u njemu vladaju. Ovaj pokušaj to svakako jeste.
Očito je da Miloš Janković zna mnogo više nego što nam je to ovog puta rekao. Stiče se utisak da je i sam upao u magiju reči „tajna” i „tajnovitost”, jer je mnoge njemu znane tajne prećutao, a nama ostavio da o njima samo nagađamo. Ako ništa drugo, tim postupkom nateraće čitaoce da krenu njegovim putem i čitaju i proučavaju literaturu tražeći tajne mnogih organizacija iz senke, bilo da su te tajne zamaskirane ili sakrivene u dubinama znanja samo odabranih i elitnih pripadnika tih istih društava.

Prof. dr Ljubomir Stajić

Ova zbirka sazdana od neobjavljenih i nekada objavljenih tekstova, na prvi pogled tematski raznorodna, poseduje dubinsku koheziju koja nadilazi povezanost unutar integralne pripovedne zbirke i zaista je čini bliskom romanu.

Suština ovog nesvakidašnjeg štiva, ono što mu daje pomenutu koherentnost koja ne biva narušena ni na mestima gde se autor, parodirajući postmodernističke šablone, naoko udaljava od svoje osnovne preokupacije, jeste beskompromisno suđenje samom sebi, u kojem je Janković i optuženi i tužilac i svedok optužbe – nešto što je svaki prozni pisac, barem jednom u životu pokušao da napiše, a za šta je malo koji imao petlju.

Miloš Janković, dakle, jeste istinski nesvakidašnji pisac. On je čovek koji svoje ludilo zna da pretvori u literaturu.

On je istovremeno i junak našeg doba i Ljermontov koji ga denuncira, a ova knjiga je corpus delicti jednog višestrukog zločina koji, nipošto, nije samo njegov.