DOMAĆE KNJIGE

I, kako to već biva u razdoblјima propadanja, umesto napora presabiranja zavladala je lakomislenost pod geslom udri brigu na veselјe. Prestonica nam se diči bogatom „turističkom ponudom“, noćnim provodima, splavovima i uslužnim devojkama-pratilјama bogatih poslovnih gostiju. Iz raznih krajeva propale države mladež hrli u Beograd na zabavu. Tamo, gde žive, vladaju stroža pravila, tamo se vodi borba za opstanak, nema šale, nema roštilјijada i kupusijada, ni trubačkih orkestara koji predvode povorke veselih ožalošćenika. Naša jedina nada, jedina uteha, zove se „Evropa“ o čijoj zelenoj travi sanjare iznemogli magarci.


Pritešnjeni na tvrdom tlu stvarnosti, tešimo se iluzijama. Kako bi bilo lepo, i dobro, da negde u svetu imamo iskrenog prijatelјa i moćnog pokrovitelјa! Ulogu branilaca slovenskih pravoslavaca je, od Sanstefanskog ugovora vodila, sa nejednakom srećom, Rusija; podršku, koju nam je dao Nikolaj II, zaštitnica je preskupo platila. Sa Francuskom je išlo i ovako i onako. Sve do devedesetih godina prošlog veka polagali smo detinjastu nadu u Ameriku. Smenjivale su se samoobmane, a istina je stajala po strani, čekajući priliku da kaže ono malo što ima.

Milovan Danojlić, rođen je 1937. u selu Ivanovcima, Šumadija. Gimnaziju i Filološki fakultet, odsek za romanistiku, završio je u Beogradu. Sarađivao je u dnevnim i književnim listovima. Radio je kao lektor za srpskohrvatski jezik na univerzitetu u Poatjeu, gde i sada živi. Član je SANU van radnog sastava. Objavio je veliki broja knjiga pesama i proze, kao i razne prevode - Brodskog, Bodlera, Aragona....

"Današnjem čitaocu "Urođenički psalmi" mogu da deluju kao svojevrsno čišćenje alata za dalji pesnički rad. Oni, nesumnjivo, Danojlića izvlače iz pesničke svakodnevice i uzdižu do krupne figure srpske lirske pozornice. Neoslobođena anđela tradicije, ova poezija je hrabro zakoračila u demonizam savremenosti na retko uzbudljiv na-čin. Van svake jednoznačnosti, ova lirika i danas pruža čitaocu uvide u nesvakidašnju magiju jezika po kojoj je ovaj pesnik poznat. Pesnička igra kojom se tumači svet lirskog subjekta ima svoj početak u unutrašnjem urođeništvu pesnika (uvek negde bežati treba), a ishodište u maglinama budućih uticaja koje će ostvariti. Iako povremeno u protivrečju sa preovlađujućim pevanjem, njeno očaravajuće dejstvo sastoji se u, evo već šezdesetogodišnjem, privlačenju svojim zagonetnim izrazom: Ne smem stati, a ne znam gde poći." -
Dobrivoje Stanojević

Kad malo razmislim, kroz vek sam prošao primenjujući strategiju bežanja. Bilo kuda izvan ovog sveta, život je uvek negde drugde. Prvo geslo je Bodlerovo, drugo Remboovo. Tako sam mislio, tako sam disao pre nego što sam i čuo za ove pesnike. Iz rodne kuće sam pobegao u sedamnaestoj, iz rodne zemlje u četrdeset sedmoj. Bežao sam iz stalnih radnih odnosa, iz dvosobnih stanova, iz brakova, iz političkih poredaka i prirodnih kruženja. Istorijski okvir te celoživotne bežanije jeste umiranje ruralne civilizacije i raseljavanje sela. Svake nedelje na našoj planeti milion ljudi napusti mesto rođenja i nastani se u gradu. Selo umire, a zadah smrti je odvratan. Osetio sam ga najpre u zavičaju, potom se proširio po celoj Titoslaviji. Od onoga čemu nema leka spasavamo se bezglavom trkom. „Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba.“ Pesmu koja se završava ovim stihom objavio sam u osamnaestoj.

* * *
Zavičaj je zavetni teret porekla; ako sam, povremeno, pokušavao da odahnem od tog tereta, ako sam zapostavljao sinovske dužnosti, bombardovanje iz 1999. me je vratilo zemlji i njenoj istini. Agresija, bilo da je verbalna ili oružana, postavlja pitanja koja traže nedvosmislen odgovor. Ili si sa svojima, ili si prešao na suprotnu stranu. Naš svet, čije mane dobro poznajem, pod sankcijama i bombama držao se gospodski. Od onakvog držanja je i neprijatelj, da je hteo, mogao ponešto naučiti.

Milovan Danojlić

Kad malo razmislim, kroz vek sam prošao primenjujući strategiju bežanja. Bilo kuda izvan ovog sveta, život je uvek negde drugde. Prvo geslo je Bodlerovo, drugo Remboovo. Tako sam mislio, tako sam disao pre nego što sam i čuo za ove pesnike. Iz rodne kuće sam pobegao u sedamnaestoj, iz rodne zemlje u četrdeset sedmoj. Bežao sam iz stalnih radnih odnosa, iz dvosobnih stanova, iz brakova, iz političkih poredaka i prirodnih kruženja. Istorijski okvir te celoživotne bežanije jeste umiranje ruralne civilizacije i raseljavanje sela. Svake nedelje na našoj planeti milion ljudi napusti mesto rođenja i nastani se u gradu. Selo umire, a zadah smrti je odvratan. Osetio sam ga najpre u zavičaju, potom se proširio po celoj Titoslaviji. Od onoga čemu nema leka spasavamo se bezglavom trkom. „Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba.“ Pesmu koja se završava ovim stihom objavio sam u osamnaestoj.

* * *
Zavičaj je zavetni teret porekla; ako sam, povremeno, pokušavao da odahnem od tog tereta, ako sam zapostavljao sinovske dužnosti, bombardovanje iz 1999. me je vratilo zemlji i njenoj istini. Agresija, bilo da je verbalna ili oružana, postavlja pitanja koja traže nedvosmislen odgovor. Ili si sa svojima, ili si prešao na suprotnu stranu. Naš svet, čije mane dobro poznajem, pod sankcijama i bombama držao se gospodski. Od onakvog držanja je i neprijatelj, da je hteo, mogao ponešto naučiti.

Milovan Danojlić

Milovan Danojlić je za prvo izdanje knjige Pisma bez adrese nagrađen priznanjem „Pečat vremena“ za književnosti 2013. godine.

Kako su me lame pljuvanju naučile / Dušan Pop Đurđev (19). Pronalazač / Goran Novakov (27); Filosofska pesma / Goran Novakov (28). Mamin poljubac / Saša Božović (45). Neverovatna pesma / Pero Zubac (89). Nevreme / Spasoje Labudović (91). Podvodna tajna / Milan Mrdalj (93). Kišna pesma / David Kecman Dako (94). Rođendan / Nedeljko Terzić (104).

„Dobro jeste živeti“ je poslednji tom iz serije od pet knjiga o detinjstvu i dečaštvu, objavljenih u biblioteci Albatros. To je narativno-lirska hronika o nastanjivanju seoskog dečaka u velikom gradu, sa atmosferom iz pedesetih godina prošlog veka. Knjiga životne zbilje, natopljena verom u život i pored teških, ponekad mučnih okolnosti s kojima se glavni junak nosi.

Čitalac će se uveriti da je autor i u ovoj knjizi ostao veran svom prepoznatljivom, „danojlićevskom“ stilu sa izvanrednim osećajem jezika i njegovog bogatstva.