DOMAĆE KNJIGE

Ispisujući književno kritičke tekstove o aforističarima kao što su Aleksandar Baljak, Vitomir Teofilović, Vuk Gligorijević, Ilija Marković, Rastko Zakić i mnogim drugima, Ratko Božović na svojevrstan način vodi i herojsku borbu za slobodno i kritičko mišljenje. Jer to je i istorija buntovnih aforističara koji su svojim tekstovima žigosali vlast koja je poništila i slobodu i istinu. Knjiga esejističkih promišljanja o našim reprezentativnim aforističarima u prvi plan dovodi one koji su zahvaljujući svom osetljivom senzibilitetu i kritičkoj svesti uspevali da efektno ironijski razobliče vereme naše besprimerne krize.

Zašto je neophodno govoriti o dijalogu? Razloga ima toliko da ih je teško i nagovestiti, a kamoli nabrojati. To što dijaloga nema, što je simuliran i manipulisan, nije razlog da mu se okrenu leđa.

Dijalog je pretpostavka za uspostavljanje komunikacije kao temeljne kategorije kulture u kojoj se kristališe stav o svetu i skali vrednosti. Tamo gde dijaloga nema slabašna je i sporna i sama kultura. U nas je, očigledno, došlo do prekida takve komunikacije. Ako ovome dodamo paradoksalnu činjenicu da takozvana informatička revolucija nije podigla nivo inteligencije javnosti, onda situacija naše društvene i političke zajednice, koja se našla na sporednom koloseku savremene istorije, deluje još sumornije i beznadežnije.

U knjizi Tajne dijaloga sabrao sam više od dvesta fragmenata koji nisu ništa drugo do podsticaj za otvorenu upitanost o mogućnostima za prevladavanje autoritarnosti, u čije mreže je opasno upleteno naše društvo. Problem čini mnogo kompleksnijim opšti civilizacijski kontekst globalnog i informatičkog društva. Globalizacija jednoumlja računa na konformizam masa i ličnosti bez svojstava i identiteta. Tu je već nemoguće stići do antagonističke kritičke pozicije.

Razmišljajući o tajnama dijaloga došao sam do uverenja da je temeljna pretpostavka za njegovo ostvarivanje kultura. I upravo su u neostvarenoj kulturi teško otklonjivi defekti u ostvarivanju pune komunikacije i dijaloga.

Autor je desetine i desetine kulturoloških i antropoloških tema, u sažetoj formi, obradio i prevrednovao. U ovoj knjizi se neposrednije određuju i pojmovi: dokolica, igra, mit, tradicija, mentalitet, jezik, dijalog, knjiga, istina, nauka, obrazovanje, moral, politika, komunikacija, žena, romantika, kritika, ketman, humor, moda, fotografija, kič, pornografija, grad, reklama, nasilje, grafiti, palanka, balkanizam, siromaštvo, dosada, mobing, karijerizam, snobizam i boemija. Ratko Božović je posebnu pažnju posvetio masovnim medijima, globalnim i lokalnim, internetu i fejsbuku.

Tekstove iz teorije kulture koje sam objavio nekoliko godina unazad, pretežno u beogradskom časopisu Kultura, sabrao sam u spisu Igra ili ništa. Kao što se iz naslova vidi, u središtu moje pažnje je igra. To je ona ista tema koja me je uzimala pod svoje od vremena kada sam napisao knjigu Metamorfoze igre, koja je objavljena 1972. godine, a koju sam, potom, nastavio da istražujem u ciklusu ogleda koje sam dvadesetak puta izgovorio na Trećem programu Radio Beograda. Oni su objavljeni u časopisu Treći program, u broju za jesen 1979. godine. Kasnije sam pripremio i rukopis pod naslovom Usud igre, koji je pre tridesetak godina ušao u izdavački plan velikog BIGZ-a. Onda se desilo nešto neobično. Dok sam, tokom noći, pregledao lektorske intervencije da bi rukopis mogao da uđe u štampu, ja sam ne samo zadremao nego i zaspao. To je za mene, ne baš malog Narcisa, bio znak i opomena. Shvatio sam da je i meni, kao autoru, rukopis dosadnjikav, da ne poseduje snagu, zanimljivost i Eros igre. Kako sam bio ubeđen da knjiga o igri ne bi smela da bude dosadna i daleka od njene snažne i kreativne pulsacije, rukopis sam ostavio da ga u tišini dokolice oživim. U međuvremenu se to nije dogodilo, ali sam se neprestano bavio važnim aspektima igre, obja-vljivao ih fragmentarno u mnoštvu svojih radova, a nešto celovitije u spisima Ludosti uma, Ram za sliku i Play – Fundation of Culture, koji je objavljen u Njujorku 2008. godine. I danas se pitam da li je teorijski i moguća koherentna teorija o igri. To mi nije smetalo da se usprotivim plitkim, stereotipnim i netvoračkim mišljenjima koja su bila daleko od toga da esencijalizuju ovu temeljnu kategoriju postojanja. Siguran sam, međutim, da bez čarobnice – igre, nema celovitijeg otkrivanja čovekove suštine i totaliteta njegovog postojanja. Nije najsrećnija okolnost to što živimo u civilizaciji u kojoj je igra u velikoj krizi. Ona možda deluje kao bučna i neukrotiva reka, ali su zamućeni njeni tokovi pa je zato više opasna nego životvorna. Zbog svega toga, ima razloga setiti se Johana Huizinge, koji je argumentovano dokazao da igra nema tako značajnu ulogu u kulturi našeg vremena kao što je imala u grčkoj i latinskoj tradiciji. Ipak, ne bi smeli zaboraviti da je odbrana igre u savremenoj kulturi isto što i odbrana čovekove složenosti i njegove slobode. Nadam se da su i ostali tekstovi, zastupljeni u ovoj knjizi, adekvatan pratilac ovde fokusirane teme o igri. U stvari, oni su deo njenog konteksta i totaliteta.

Koautori, uz bezrezervnu podršku i jednaku zaslugu autora novih priča iznova poručuju da je uloga pasa u našim životima ne samo pitanje uzajamne razmene emocija već i važno pitanje urbaniteta uz realan osvrt na stanje u društvu. Novinari, lekari, profesori univerziteta, glumci, književnici, umetnici, veterinari, sportisti, zaštitari životinja i drugi, opet su na zajedničkom zadatku. Svako na svoj način uz mnogo ljubavi, iskrenosti i posvećenosti, kao najvažnijih sastojaka ovog suživota. Otkrivajući tragove koje psi u njihovim životima ostavljaju a kojima zajedno koračaju, svoje priče pričaju Danica Vučenić, Vanja Bulić, Mirjana Bobić Mojsilović, Tanja Petrović, Davorin Darko Ribnikar, Dragutin Backo Gregorić, Cvijeta Mesić, Ivana Vrdoljak Vanna, Dragan Jovanović, Aleksandar Tešić, Vanja Milačić, Ivan Tokin i mnogi drugi ljubitelji čovekovog najstarijeg i najvernijeg prijatelja iz životinjskog carstva.

Kako su sve knjige iz serijala Bestseler bile bezrezervno prihvaćene od medija i javnosti, a posebno nakon izvanrednog prijema spisa Šape u ruci, koji je bio ambiciozan istraživački projekat, autore je ponela ideja da naprave mali iskorak i da ovu, petu knjigu o psima, ostvare s novim neobičnostima i neočekivanostima. Tako će, uz priče novinara, književnika, muzičara i umetnika prvi put moći da pročitaju i storije ljudi koji nisu takozvane javne ličnosti, što je inače preovlađivalo u dosadašnjim izdanjima. Nisu zaboravljene lutalice ali ni psi sa vrhunskim rodoslovima. Poseban pečat, nimalo prijatan i veoma bolan, daju priče o zlostavljačima, trovačima i ubicama pasa. Svoje ispovesti za ovu knjigu o psima, među četrdesetak autora, dali su i Raša Popov, Vesna Čipčić, Ivan Mrđen, Jelena Milić, Ivana i Petar Strugar, Miki Perić, Andrea Lekić, Aleksandar i Katarina Rašić, dr veterinarske medicine Vladimir Terzin, Rujana Jeger, Bogdan Ibrajter Tane, Dragutin Guta Jakovljević, Nikola Mijailović, Nataša Ristić, Vesna Coka Nestorović i drugi jednako važni u nameri da se ponovo u opštem mraku u kome je došlo i do odbacivanja čovekovih četvoronožnih prijatelja sugeriše prirodni vid svetlosti i odbrani sama priroda.

Iskustva autora – raznovrsna zapažanja, ponekad pronicljiva i istančana, ponekad očekivana – predstavljena su sa snažnom proživljenošću, onako kako se doživljavaju bića koja se obožavaju i vole. U ovom spisu dominiraju novinari, urednici, umetnici, profesori i druge profesije. Tako će se u njemu naći novinari i publicisti Slobodan Giša Bogunović, Svetlana Đokić, Risto Kostov, Miloš Lazić, Višnja Marjanović, Dubravka Marković, Vojka Pajkić, Milosava Pavlović, Milica Pilipenko, Smiljana Popov, Nada Radović, Marijana Rajić, Voja Žanetić, urednice Branka Jeremić-Subota i Edit Tomić, te književnici Dejan Đorđević, Puriša Đorđević, Miroslav Lukić, Dragutin Minić Karlo, Dragoslav Mihailović, Maja Herman Sekulić i Svetozar Radonjić – Ras. Njima se pridružuju umetnici drugačijih usmerenja: Vlado Georgijev, Nebojša Glogovac, Inspektor Blaža, Jelena Kajgo, Sonja Lapatanov, Ašok Murti, Ljubisav Milunović, Aleksandar Pilipenko, Gorica Popović i Aleksandar Radojičić. A kad reditelj Igor Savin, zbog putovanja od jedne do druge predstave, nije stigao da napiše svoju priču, pisanja se latila njegova mlađana kći Lea. Svedočenja Milice Bijelić, Gordane Kovačević-Jaćimović, Verice Popović, Vesne Platiše i Duška Vujoševića dragocena su. Radujem se posebno što su se u ovoj knjizi našle proživljene ispovesti Željka Markovića. To je autor koga nisam izostavio ni u prethodnim knjigama o psima. Meni je posebno drago što su se kao autori pojavili kolege i koleginice iz akademske četvrti, Nikola Kolja Božović, Tamara Džamonja Ignjatović, Nadežda Ljubojev, Rastko Schwalba i Maja Volk. Tako su se sada pridružili meni dragim autorkama Jeleni Đorđević, Jeleni Vlajković i Nedi Todorović, čije tekstove pamtimo iz ranije objavljenih knjiga.