DOMAĆE KNJIGE

Poslednje što se o njemu znalo bilo je to da su ga iskušenici Manastira Sv. Antona viđali kako stoji na litici iznad reke Ardeš i, nepomičan, satima gleda u Sunce. Mirno i uporno. Bez ikakve zaštite. Poslednja suza beše mu okopnela još dok je bio u Laržantjeru.

Ako bih tražio mesto u koje bih smestio sve svoje detinje ravničarske refleksije, egzaltacije i bolove, onda bi to bila knjiga Rečnik zavičajne fantastike Stanka Ž. Šajtinca. Ni sada ne znam da li je on to banatsku ravnicu proživeo i opisao i u moje ime, ili mi je samo krivo što nikada neću napisati takvu knjigu. Ukoliko bih nekome morao da objasnim šta znači fraza: „Pišem zato što tražim što oštriji bol“, onda bih ga uputio na zbirku priča Dnevnik melanholije, knjigu iskonske studeni i iskrenosti koja prevazilazi književnu (i svaku drugu) istinu. Roman Opsidijan – Faust u tragovima za slepe i slabovide, završen nekoliko dana pre kraja autorovih zemaljskih dana, kruna stvaranja i duhovna formulacija autorove egzistencije u književnosti i sa književnošću, otvara prostore mnogostruke simbolike i diskretne aluzivnosti na istorijsko vreme, ali i na večitu dramu individue u vrtlozima epohe.

Ovaj roman, sve i da je, Božijom voljom i odlukom, autor još uvek među nama, ne bi dobio nijednu nagradu, jer oni koji nagrađuju ne bi mogli da shvate da su nagrađeni čitanjem jednog ovakvog dela i ne bi mogli da priznaju (i oproste) visoki stepen stilske elegancije u putovanju kroz književno nasleđe i beskrajne predele mističnog i tajnovitog Banata. Imre Kertes u Trenu tišine kaže: „Krudi je svojim Sindbadom opovrgao Kjerkegora: dokazao je da čulna genijalnost i u prozi može da se otelotvori; niz o Sindbadu je najveći donžuanski roman na svetu.“ „Čulnost“ je veća od genijalnosti, to je kristalizovana suza u piscu, koju je Stanko Ž. Šajtinac nosio čitavog života, jedina plata za književno i životno mučeništvo, kojom je pred Bogom otkupio svoju grešnu dušu.

Možda ovaj tekst liči na epitaf prijatelju, najboljem među nama „slepim i slabovidim“; i treba da liči, jer to i jeste. - Petar V. Arbutina

Posmatrao sam još neko vreme suton koji se spuštao nad negdašnjom Novom Serbijom. Ne više od nekoliko minuta. Tek toliko, koliko je bilo potrebno da shvatim da se i mom ocu, još u ranom detinjstvu, sigurno prikazala identična slika, kada je jednom, nasred polja, iznenada, zagledan u horizont, upitao svog, daleko starijeg brata – A kako izgleda kraj sveta? Imajući tada pred sobom samo živahno i radoznalo derište, njegov mudri brat smatrao je da će sledeći odgovor biti dovoljan: „A šta si ti mislio? Stigneš do tog kraja sveta, sedneš na njegovu ivicu, vise ti tako noge, a ti mirno gledaš i pljuckaš u ništa!“ Tako je to kad te epifanije zateknu bez olovke. Samo poneka uspomena, začinjena sa malo mistike. Stanko Ž. Šajtinac